Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Akademik Predrag Piper: Ćirilicu su stvorili sveti ljudi

Datum objave: utorak, 21 avgusta, 2018
Veličina slova: A- A+

Profesor dr Predrag Piper je slavista, profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu, redovni član SANU i stalni član Matice srpske.

Njegova predavanja slušali su studenti na univezitetima u Novom Sadu, Beogradu, Nišu, Moskvi, Petrogradu, Voronježu, Ivanovu, Seulu, Saporu, Zadru, Ljubljani i Skoplju. Dobitnik je mnogih domaćih i međunarodnih priznanja. Bogata bibliografija sa oko dvije stotine posebnih izdanja i gotovo četiri stotine bibliografskih jedinica svjedoči o profesorovoj posvećenosti naučnom radu i ljubavi prema slovenskim jezicima.

 Sa čime bismo mogli uporediti ljubav prema svom jeziku? Čini se da je poput većine ljubavi u savremenoj civilizaciji i ova vrsta ljubavi u krizi, makar na ovim našim prostorima. 

– Mogli bismo poći od onoga što je dobro poznato: ljubav ima mnogo lica. Ljubav prema svom jeziku je jedno lice ljubavi prema svom narodu, a ljubav prema svom narodu jedno je od lica ljubavi prema svom bližnjem, na čemu stoji najveća od zapovesti Gospodnjih. Ali ljubav prema svom jeziku takođe stoji na poštovanju Jezika s velikim početnim slovom, Jezika koji je čovek blagodatno dobio od Boga da može Boga i jezikom neumorno slaviti, Njemu se zahvaljivati i Njega moliti za blagodatnu pomoć i podršku. Slovesno opštenje s Bogom je osnovna služba jezika, iz čega su izvedene sve druge tzv. jezičke funkcije pa i ona komunikativna, u uobičajenom, školskom smislu.

Međutim, upotreba jezika ima opravdanje i smisao samo onoliko  koliko je bogonadahnuta, ma o čemu govorili. Ako u govoru nema bar malog odsjaja bogopoštovanja, a pogotovu ako je govor zagađen rđavim mislima, rečima i namerama, to je zapravo skrnavljenje i zloupotreba jezika, čega je danas tragično mnogo, i sve više.

Osnovna funkcija jezika nije dakle komunikativna nego kreativna, stvaralačka. Bog je Rečju stvorio svet i darivao čoveka jezikom da dalje stvara slovesne svetove na slavu Božju, a ne da bogohuli, dvoliči, obmanjuje, praznoslovi, da se hvališe, da osuđuje itd. – sebi na propast.

Kažete da se čini da je u savremenoj civilizaciji i ta vrsta ljubavi u krizi, makar na ovim našim prostorima. S prvim delom Vaše konstatacije lakše bih se složio. Zaista, kao da je sve više ljudi čija su srca ohladnela pa raste otuđenost od Boga, od bližnjih, od svog naroda, od svog jezika pa i od samog sebe sve do samouništenja. Ne bih rekao da je toga više među Srbima ili, šire, među pravoslavnima nego među drugim narodima. Pravoslavno hrišćanstvo je, pre svega, religija ljubavi i praštanja (a ne straha i kazne, nirvane i sl., kao neke druge religije). Zato bi se moglo reći da, uprkos tome što se pojačava utisak da je ljubavi među ljudima u celom svetu sve manje, ona među pravoslavnima ipak preteže i čini suštinu njihovog života u meri u koj su dostojni da se nazovu pravoslavnim hrišćanima.

U početku beše Reč“ zapisuje Sveti apostol Jovan na početku Jevanđelja.  Profesore, da li je i rad na očuvanju jezika na neki način ispovjedanje vjere? Može li pojedinac koji ne vjeruje u Boga imati pravilnu svijest o jeziku?

– Na Vaše pitanje čini mi se da je u ovom trenutku najprimerenije odgovoriti uzimajući za primer rasprave koje se u Srbiji sada vode protiv ćirilice pod vidom borbe za zaštitu latinice. Pre svega, dobro bi bilo podsetiti se činjenice da su ćirilicu stvorili sveti ljudi, najverovatnije neposredni učenici Svetih ravnoapostolnih Ćirila i Metodija. Nijedno današnje pismo ne može se nečim sličnim pohvaliti. To nas veoma obavezuje. Razume se, oni nisu stvorili ovu današnju ćirilicu, koja je direktna naslednice one prve, sistemski skoro u svemu jednake glagoljici osim u obliku slova, a glagoljicu Sveti Ćirilo nije izmislio, nego ju je blagodatno dobio pošto se Bogu pomolio. U osnovi savremene srpske ćirilice je ruska građanska ćirilica (a to je odlukom Petra Velikog modernizovana verzija crkvenoslovenske ćirilice), iz koje je Vuk Karadžić neka slova izostavio, a šest slova dodao, od kojih je on samo dva smislio spajanjem susednih slova u Lj i Nj).

Odnos prema jeziku i pismu često se vidi kao odnos prema tipu kulture, ali problem onda može biti i u tome što se danas pojmom kulture obuhvataju i mnoge pojave s manje ili više negativnim predznakom (supkultura, kič-kultura, kontrakultura, pank-kultura, pink-kultura, treš-kultura, sve do nekulture), a pismo treba da nas vodi uzvišenom.

U elitističkom shvatanju kulture tom rečju se označavaju samo najkvalitetnija dela ljudskog uma i duha. Ako se pođe od činjenice da kulture nema bez kulta, kao najviših vrednosti, kojima treba težiti, i bez kultivisanja kao negovanja tih vrednosti i uzrastanja ka njima, onda široko shvatanje kulture nepotrebno relativizuje suštinu toga pojma (a danas su pokušaji relativizovanje temeljnih vrednosti, npr. hrišćanskog učenja, jedna od najčešćih bolesti globalizacije). Koncepcija kulture usmerena ka afirmisanju najboljeg u naciji i društvu uvek ima ne samo etičku nego i religioznu dimenziju. Ruski akademik Dimitrije S. Lihačov o tome kaže „Kultura je ono što u najvećoj meri opravdava pred Bogom postojanje jednog naroda“. Kultura je, dakle, mnogo više od uljudnosti i uljuđenosti, ona se meri oboženoću.

Uostalom, na poštovanje jezika i pisma veoma nas obavezuje i činjenica da bez jezika i pisma nema knjige, a znamo da je u ruci samog Sina Božjeg izobraženog na mnogim freskama i ikonama – knjiga, i to Knjiga s velikim početnim slovom, pred kojom se ustaje i koja se celiva, kao što istu knjigu drže i mnogi njegovi sveti. Vrednost svake knjige najviše se meri njenom blizinom toj Knjizi.

Da li je današnji čovjek koji se nacionalno određuje kao Srbin ili Srpkinja dovoljno svjestan šta je primio u naslijeđe (u smislu jezičkog identiteta) i kako se treba starati o tome da to naslijeđe prenese na buduće generacije. Od čega to zavisi? 

– Još nisam sreo pravoslavnog hrišćanina koji živi delatnim verskim životom (moli se, ispoveda, pričešćuje, redovno učestvuje na bogosluženjima…), a koji bi bio za to da latinica bude vodeće ili jedino srpsko pismo (ne isključujem da možda ima i takvih). To znači da je u osnovi odnosa i naših predaka i današnjih Srba prema ćirilici, a i prema srpskom jeziku u celini, kao našoj slovesnoj otadžbini, u kojoj smo zajedno sa svojim precima i potomcima,  duhovna dimenzija životno važna (pored kulturne, obrazovne, filološke, zakonske i dr.). Ćirilica je bila i ostala pismo Srpske pravoslavne crkve i spona crkvenog života srpskog naroda sa kulturom izvan crkve. U prvoj polovini 19. veka krajnje radikalnom reformom srpskog jezika i pisma iz srpske kulture izbačen je slavenosrpski jezik (blizak crkvenoslavenskom) zarad tzv. prostonarodnog jezika, umesto da se oni spoje u jedan i jedinstven književni jezik kao što je učinjeno u ruskom književnom jeziku.

Zatim je novo, reformisano pismo prihvaćeno i u Crkvi. Danas reformisani jezik sve više potiskuje crkvenoslovenski u bogosluženjima. Premoć latinice u srpskoj kulturi još bi više udaljila narod od Crkve ili bi latinica mogla početi da prodire i u Crkvu. Već ima srpskih pravoslavnih sajtova koji nude mogućnost čitanja tekstova i na latinici (s neubedljivim obrazoženjem da su tako pristupačniji i onima koji slabo vladaju ćirilicom, kao da je ćirilicu teško naučiti). Tu se otvara staro pitanje da li i koliko Crkva treba da snishodi, a koliko da pomaže verujućima u duhovnom uzrastanju, za šta je potrebno da uloži napor i onaj koji uzrasta i onaj ko mu u tome pomaže. Napor uzrastanja je žrtva, kojom se zarad manjeg ulazi u radost većeg.

Veza između privrženosti ćirilici i pripadnosti Srpskoj pravoslavnoj crkvi jeste i u tome što su to dve bitne komponente srpskog nacionalnog i kulturnog identiteta, pa slabljenje jednog ostavlja posledice na drugom.

Ne samo da su sveti ljudi stvorili ćirilicu, nego su oni sa svojim Učiteljima utemeljili i slovensku filologiju, kojoj pripada srpska filologija. Stvaranje pisma, stvaranje na tom pismu, prevođenje, nastavni rad, sve su to bili, a i danas su, osnovni filolološki poslovi, tako da su današnji slavisti nastavljači visoke misije svojih svetih prethodnika. To je takođe činjenica koja izuzetno obavezuje na čuvanje, proučavanje i razvijanje nasleđene duhovne pa utoliko i kulturne baštine. Kao i u mnogo čemu drugom, i tu se moramo češće zapitati da li smo i koliko smo dostojni onih čije smo velike tekovina baštinili. Jer oni nisu bili samo prosvetitelji, nego pre svega ravnoapostolni svetitelji pa kroz to i prosvetitelji. Mnogo kasnije pojavili su se prosvetitelji bez svetosti (ateisti, agnostici, bogoborci i sl.), koji misle da mogu širiti svetlost bez svetosti, lucifersku „svetlost“ znanja bez svetosti bogopoznanja. Takvih je i danas mnogo.

Razume se, postoje i mnoge druge strane pitanja odnosa prema jeziku, kao i srpskoj ćirilici i srpskohrvatskoj latinici, nasleđenoj iz vremena Jugoslavije – obrazovni, izdavački, zakonodavni i dr. Ovom prilikom o tome ne mogu govoriti, jer opširnost sada nije moguća.

Moglo bi se reći da elementarna pismenost našeg naroda trenutno nije na zavidnom nivou, bez obzira na sve dostupne – obavezne i neobavezne obrazovne institucije u kojima se obrazujemo tokom života. Zašto je to tako?

– Odgovor na Vaše pitanje zavisio bi na prvom mestu od toga šta ko smatra elementarnom pismenošću i da li su obavljena valjana istraživanja koja bi potvrđivala tezu da elementarna pismenost srpskog naroda nije na zavidnom nivou. Čovek koji svakodnevno čita Sveto Pismo nesumnjivo ima temelje pismenosti, čak i ako ne ume da napiše  dobar esej, govor, žalbu i sl. Sve što je najvažnije u životu čovek stiče, pre svega, u porodici, zatim u školi i crkvi, ako ide u crkvu, kao i od ljudi koji su mu bliski, mada i samovaspitavanjem i samoobrazovanjem. Ali, kao što znamo, u današnjem društvu porodica se na naše oči raspada (uz sve ređe dobre izuzetke), školski sistem se urušava, a pitanje koliko se klir bavi obrazovanjem verujućih i njihovom pismenošću ovom prilikom moram ostaviti bez odgovora.

S druge strane, odgovoran je i svako od nas. Bilo bi prirodno da svaki čovek za života pokloni nekome bar jedan primerak Novog Zaveta, vaspita bar jedno dete, posadi bar jedno drvo, opismeni bar jednog pojedinca…, da svaki verujući profesor srpskog jezika, ili bilo kog drugog jezik, predloži svešteniku u svojoj parohiji  da se pri parohijskom domu organizuje nastava srpskog jezika za one koji to žele. To, razume se, nije sve.

Školski sistem je, nažalost, tako reformisan da ne obezbeđuje dovoljno napredak pismenosti. Istini za volju ni prethodni školski sistem nije u tom pogledu bio mnogo bolji.

Kao neko ko ima višedecenijsko iskustvo univerzitetskog profesora, mislite li da bi kvalitetna jezička politika države doprinijela poboljšanju opšte pismenosti? Koje i kakve aktivnosti bi država trebala da preuzme?

– Jezička politika bavi se u prvom redu statusom jezika i pisma (npr. putem jezičkog zakonodavstva), a jezičko planiranje treba da obezbedi da se utvrđena jezička politika u datoj državi na najbolji način sprovodi (kroz naučnoistraživački rad, obrazovni sistem, izdavačku delatnost itd.). Za jezičku politiku odgovorna je, pre svega, država (ali se u utvrđivanju te politike mora tražiti mišljenje stručnjaka, lingvista), a za jezičko planiranje, odgovorni su, pre svega, stručnjaci, ali oni ne mogu delovati bez oslonca na državu. Široke su mogućnosti delovanja i u oblasti jezičke politike i u oblasti jezičkog planiranja, npr. dobro i pravično zakonski zaštititi jezik i pismo većinskog naroda i manjinskih naroda i nastojati da se usvojeno poštuje i sprovodi.

Ali ne smemo odgovornost za unapređivanje jezika i pisma ostavljati samo državi i lingvistima. Svako od nas je, u većoj ili manjoj meri, odgovoran za svoj jezik i pismo, ali i za druge jezike i pisma koji postoje pored nas ili među nama – da se razvijaju u skladu i ljubavi, svima na korist, nikome na štetu.

Autor: Olivera Balaban

Izvor: “Svetigora”

Vezane vijesti:

Aleksandar Lambros: Ćirilica – lakmus test za našminkane fašiste i antisrbizam

Država kreće u boj za spas ćirilice

Ćirilica u digitalnom dobu, sve od nas zavisi




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top