Афера Валдхајм у Југославији (10): Велика пљачка „Новости“

– Како сам био стопроцентно убеђен да ће Дедиjеров захтев бити глатко услишен jа сам пожурио и обезбедио и долазак Симона Визентала у Београд. Пристао човек само што сам му казао ко и какав скуп припрема. Долазим, вели, неизоставно, само ако ме позову!

ПИСМО РАТНОМ ДРУГУ
Све jе, међутим, пало у воду. Слободан Милошевић ниjе дао сагласност за организовање међународног скупа о Јасеновцу у Београду jер jе против тога, како сам касниjе незванично обавештен, изричито био Централни комитет СКЈ.

Дедиjер jе због тога потпуно полудео и онда написао jедно погано писмо свом дугогодишњем приjатељу и ратном другу Петру Стамболићу: „Моj Перо, оваj што води српски Централни комитет и српску државу, оваj ‘Мирошевић’, он ти пати од црногорског комплекса, jер jе Црногорац, и од митоманиjе. Он ми не да да одржим међународни симпозиjум о Јасеновцу, а ти добро знаш да сам jа цео живот посветио изучавању тог злочина.

Ја браним ту свету истину о нама и нашоj етици. Види да га уразумиш и да то дозволи и омогући, jер имам иза себе све међународне институциjе и обезбедио сам госте и учеснике коjи би дошли на наjвишем могућем нивоу. А ако он и даље остане упоран и то не допусти, jа ћу онда да се наљутим и попут Синђелића да све спалим и дигнем у ваздух, да иза себе не оставим никаквог трага…“, написао jе, поред осталог Дедиjер Стамболићу.

Не знам да ли jе и шта Стамболић одговорио Дедиjеру, али добро знам да такав скуп никада ниjе одржан, нити jе Симон Визентал, поред осталих, тим поводом видео Београд. Некако у исто време почиње и све jачи притисак на мене и у „Вечерњим новостима“. Раде Браjовић као главни и одговорни уредник, коjи jе заменио Боровњака, поред осталог, неће да обjави моj интервjу са Визенталом коjи сам направио уочи наjављеног и очекиваног научног скупа и његовог доласка у Београд.

Касниjе сам сазнао да се Браjовић у то време таjно састаjао са Будимиром Лончаром, jедним од наjагилниjих бораца за спасавање Курта Валдхаjма, односно да jе тада, изгледа, интензивно радио и за савезну таjну службу. Браjовић jе тада био против Милошевића, ваљда зато што он у том периоду jош ниjе имао позициjе коjе ће имати нешто касниjе, тако да су „Новости“, у ствари, биле инструмент таjне полициjе и старог већ добрано заљуљаног jугословенског државног апарата.
Један од наjупечатљивиjих доказа за то била jе такозвана акциjа Меморандум коjу jе смишљено спровео Аца Ђукановић, jедан од уредника „Новости“, обjављуjући недовршени текст већ добро познатог Меморандума САНУ као тобожњи крунски доказ против србиjанске, Милошевићеве кухиње коjа хушка на рат. Био jе то отворени позив, црно на бело оправдање за жестоки напад на Београд и Слободана Милошевића да припрема ратну машинериjу и крвави распад Југославиjе.

Значи, док jе Југославиjа jош била на снази, Раде Браjовић jе верно и одано служио старом режиму, да би касниjе, кад су кола обрнула низа страну и кад jе почео распад те моћне државе, он преко ноћи преврнуо плочу и постао ватрени, наjтврђи и наjоданиjи милошевићевац, а његова, нажалост, покоjна супруга Гордана, коjа jе заиста била jедно дивно створење и одличан новинар, за два копља бољи од Рада, постала jе присна приjатељица са Милошевићевом супругом Миром.

Било jе то, иначе, оно време кад jе из касе „Вечерњих новости“ нетрагом отишло 26 милиона марака и када jе осуjећен председник тадашњег Радничког савета, односно садашњег Управног одбора, Брана Радаковић да закаже седницу тог наjвишег органа у кући и пљачку разголити и истера на чистину. Радаковић ми jе касниjе испричао да су му дан уочи тог састанка у кућу банула два инспектора Државне безбедности коjи су му отворено рекли да своjу децу више никад неће видети ако питање тих пара постави на састанку Радничког савета (у питању jе, иначе, био силни новац од „Новости“ коjе су излазиле у Франкфурту, прим. Б.С).

Таj човек, Брана Радаковић, од тада више никада ниjе крочио у „Вечерње новости“ jер су му тако крвнички запретили, не само да не сме споменути и дирнути у осињак те пљачке, него да не сме ни ући у „Борбину“ зграду на тадашњем Тргу Маркса и Енгелса. У страху за своjу породицу и себе, он се од тада никада више ниjе ни бавио новинарством, жив jе и, колико знам, сад се бави некретнинама у некоj агенциjи и ради за неког грађевинског предузимача.

„ВАТИКАН ЈАСЕНОВАЦ“ 
До данас се тако не зна судбина тог силног блага, у чиjе jе све џепове отишло тих 26 милиона марака, а остала jе сумња да се делом тог новца Браjовић на неки начин прао и куповао позициjу код Слободана Милошевића кад jе он постао то што jе постао.

Покушаваjући да ме заштити, Дедиjер jе тада написао и jедно писмо шефу владаjуће коалициjе у тадашњем аустриjском парламенту у коjем се, поред осталог, жали на прогон младог jугословенског новинара, односно да су забранили обjављивање моjе књиге о Валдхаjму.

Таj човек коjем се тада обратио Дедиjер био jе главом и брадом садашњи аустриjски председник Хаjнц Фишер. То писмо коjе ме додатно уверило да се Дедиjер нимало не шали и да jе све много озбиљниjе него што ми се чини и што сам веровао, он jе потписао као председник Раселовог суда, што jе писму дало додатну озбиљност и тежину. То писмо он ће уврстити и у своjу познату књигу „Ватикан Јасеновац“, а уз остало, он ту отворено каже да у Југославиjи постоjи моћни Валдхаjмов лоби коjи jе веома активан

Валдхаjмов лоби – Хаjнц Фишер jе Данку Васовићу рекао да су у Валдхаjмовом лобиjу нарочито активни припадници такозване четврте секциjе НКВД, коjом jе руководио свемоћни Стево Краjачић. Дедиjер дословце додаjе да му jе лично познато да су, по Краjачићевом наређењу, сви архиви у Хрватскоj, у коjима се могу наћи документа и докази противу Валдхаjма, тврдо затворени, а да су Краjачићеви кадрови у савезним институциjама забранили обjављивање рукописа књиге младог jугословенског новинара (треба само подсетити да jе у то време кад се Дедиjер жалио Фишеру, председник Аустриjе већ био Курт Валдхаjм, прим. Б.С).

Извор: ВЕСТИ