Душан Басташић: Бесједа на очевом испраћају

Стари,

Предвиђено је да се опростим од тебе испред удружења Јадовно 1941.

Твоје и моје, наше Јадовно ја не могу да одвојим од тебе и мене, од оца и сина. Јадовно је из темеља, брутално промјенило и одредило твој овоземаљски пут.

А онда и мој, и животе цијеле наше породице.

Та јадовничка рана отворена љета 1941, насљеђује се, преноси се кроз генерације. Она је уткана у наш генетски код.

Није се лако са њом носити.

Ћутио сам је још у дјетињству, посебно у нашем Грубишном. Црни рупци, црне шамије, од суза црвене очи, од терета погнута леђа, квргави прсти бака и тетака.

Веома ријетко, тихо би изустиле: Наши су оћерани..

Није било дједова, стричева, ујака.

Био си отац без оца. Без брата, стрица, без ујака.

И није лако било бити отац и није лако било бити син.

Јадовничка рана, наш породични усуд, забољела је свом силином када сам први пут ступио на пашки камењар увале Слана.

Цијелим бићем сам осјећао да су наши били ту. Наши који су оћерани.

Без даха си слушао док сам ти говорио како је тамо. И како смо нашли мјесто логора Јадовно и сваку поједину јаму. Радовао си се фотографијама и видео записима који су свједочили о све већем броју младих људи који се тамо окупљају, радовао се коначном објелодањивању јадовничке истине.

Ја не могу и нећу да се опраштам од тебе.

Ја вјерујем.

Знам да је твоја душа жива и да је ту уз нас.

Рече ми јуче мој духовни Отац да неколико дана по упокојењу, душа лута и посјећује драга мјеста и људе из њеног овоземаљског живота.

Познавајући те, знам да од петка ниси стао и да те свугдје било.

Ускоро ћеш пред Господа Бога.

Рече лијепо јуче за тебе један наш пријатељ: Каже, Он је мученик Христов. Дете роб и дете мученик. Христос већма љуби мученике.

И зато, не бој се, милостив је Господ.

Ти ћеш ускоро све да знаш и моћи ћеш да видиш све што је било.

И бићеш опет са оцем Луком, братом Стеваном, сестром Јованком и мајком Евицом који су ти много недостајали и са којима си посљедњи пут сједио увече 26. априла 1941. за оним нашим столом у старој кући у Грубишном.

Рече ми сестра да си мени намјенио тај стол и ону дрветом уоквирену породичну фотографију из 1939.

Благодарим ти на томе, јер ништа вриједније ми ниси могао оставити.

Тај стол и фотографију ћу да чувам као реликвије и оставићу их једном од мојих синова.

Ти ћеш ускоро све да знаш и моћи ћеш да видиш све што је било, зато молим те да када пођем са нашим Јадовничанима пут Велебита и Пага, да ми укажеш на бездан у коме леже наши, они што су оћерани, они које ни ти ни ја нисмо заборавили.

Ја не могу и нећу да се опраштам од тебе јер знам да ме нећеш оставити јер ти си мој тата, а ово времена што је преостало до нашег поновног сусрета, заиста је само трептај ока поредећи са оним што нас чека.

На крају, пошто овдје није служено опијело, праштај што ћу позвати све вјерне, све оне који то желе, да измолимо Оченаш.

Оче наш, који си на небесима,
да се свети име Твоје,
да дође Царство Твоје;
да буде воља Твоја,
и на земљи као и на небу.
Хљеб наш насушни дај нам данас,
и опрости нам дугове наше,
као што и ми опраштамо дужницима својим;
и не уведи нас у искушење,
него нас избави нас од злога.

Јер је Твоје Царство и Сила и Слава, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увјек и у све вјекове вјекова.

Амин.

Да Господ Бог насели душу његову у Царству Своме!

Слава ти и хвала тата.

У Београду, 12. октобра 2016.