За Српски дом спремни?

Претходних неколико месеци сведоци смо сталног препуцавања званичника Србије и Хрватске, упућивања протестних нота и одбијања амбасадора да исте приме, ријалитијског понашања преко медија по принципу чим видиш упаљену камеру оплети по Ковачу са једне, односно по Вулину и Дачићу са друге стране, Србе оптужи за велико-српску, србо-четничку и југо-комунистичку политику, а Хрвате за неоусташтво, буђење вампирске прошлости, призивање нових „Олуја”. Ваљало би политичарима рећи да постоји једна игра која се зове стони тенис, у народу познат и као пинг-понг, па нека се одиграју партију, ко победи тај је најлепши и најпаметнији, а не поново да свађају и продубљују јаз између два толико блиска народа.

Када кажем блиска, не значи да мислим да су у љубави и да треба обнављати братство и јединство, већ говорим о заједничком животном простору, истом језику, заједничкој прошлости и историји, преплитању култура, да према последњим пописима у Хрватској живи 186.633 Срба, а у Србији 59.900 Хрвата. Ако неко то негира, само ћу рећи два имена – Владан Десница и Иво Андрић. Паметноме доста.

Јуче смо у интермецу излагања премијера Србије Александра Вучића о улагању државе у спорт, које нико не може да оповргне, имали прилику и да чујемо понешто о српско-хрватским односима.

Премијер је, као и у више наврата до сада, споменуо асфалтирање улица у војвођанским местима Горњи и Доњи Таванкут, местима у граду Суботици већински насељеним Хрватима, државно финансирање новина „Хрватска ријеч” и обнову родне куће хрватско-славонско-далматинског бана Јосипа Јелачића у Петроварадину. Рекао је да су неки од тих пројеката при крају, а да су неки у току или у припреми. То у неким земљама, попут Шведске уопште не би била вест, односно премијери тих земаља се тиме уопште не би бавили, већ би тиме руководила надлежне локалне или државне службе, али Србија није Шведска, као што ни Хрватска није Швајцарска.

Добро је да садашња власт у Србији ради на побољшању положаја хрватске националне заједнице и грешка је што неке раније власти нису завршиле тај посао. О испуњеним предизборним обећањима премијера Вучића се може дискутовати, али искуство нам говори да он када нешто обећа у склопу међудржавних односа то и испуни, кад-тад.

Ако тражимо права за Србе у региону, онда Србија мора да буде прва у давању и осигуравању права националним мањинама међу државама бивше Југославије, а чини се да у том незваничном такмичењу већ јесте на првом месту, што с обзиром на конкуренцију и није тако тешко (на пример Словенија, чланица Европске уније, Србима, према попису из 2002. године другој најбројнијој националној заједници у тој земљи, још није дала статус националне мањине, под изговором да они нису аутохтона, већ досељеничка мањина).

Питање које се поставља међу припадницима српске заједнице у Хрватској је какву ће они конкретну корист имати од те делатности српских власти, пошто од препуцавања српских званичника са хрватским колегама немају апсолутно никакву корист. Не знам да ли премијер Србије чуо за стање у којем се налазе Српски дом у Вуковару (руиниран у рату, и даље чека на решење имовинско-правних односа и обнову), Храм Светог Саве у Сплиту (градња стала на почетку Другог светског рата) или Храм Преображења Господњег у Медарима (оштећен у последњем рату, покренута обнова), али било би добро да та питања приликом првог следећег сусрета постави својим хрватским колегама. Кроација самит у Дубровнику је одлична прилика за тако нешто.

Аутор: Зоран Којић

Извор: Српски народни форум