Било давно -тамо негдје, у сред Лике, ко на длану
Чудно село ко из бајке
Било му је чудно име -тако неко…Дивосело
Као ћилим шареница, мало гаја мало бара
Пуно врела и Врелина – и ракита и вриштина….
Ко са слике да је сашло
У то доба дично село – пуно цике прела сјела…
Лијепих цура и дичака – пуно свега….
Блага, сијена…
Испод личког плавог неба, куд се дјело
Шта га снађе, куд нестаде
Зна ли неко – гдје је село Дивосело
На простору гдје је било само шума и тишина,
а путељци и путаци сви зарасли….
Куд се нестаде ово село
Не чују се клепке, звона, мук говеда топот стада
Жубор воде преко клада…
Ни чобани са ливада
Нит` се чује одјек бата, звекет ланца или синџира
Цика коса кроз чипуљу …
Нити пјесма преко бара
Не том давно, у зло доба, црно сјеме, црни скути
Црне ризе са камама, црну свит заиграше…
Паљевином и јамама
Нешто Душа – изгубљењих… у немоћи… у незнању
У невријеме – ка Истоку…
Упути се у надању
У ваздуху смрзнут оста… лелек, врисак, вапај, очај…
Радост преста постојати…
Која ли ће божија уста село гробље опојати
У срцима оних Душа – живи нешто чудно свјетло
Успомене и сјећања на некдање
Дивосело
ИН МЕМОРИАМ -селу којег више нема
Аутор: Милан Почуча