Зора Радичић, из Рељиног Села код Ливна, о августу 1995. и данима голготе који и даље трају: Само ме смрт може ослободити слика страдања. Једном смо се вратили, камен на камену није остао
Пољубила сам кућу и пала на праг. Да ли се заувек растајемо, кућо моја? Цвилим, јецам, јаучем. Прстима грабим земљу. Гребем, да је под ноктима понесем. Супруг ме подиже. Говори ми: „Вратићемо се, само да ово прође. За дан-два.“
А ја сам имала страшан предосећај који ме је оборио.
Почетак августа 1995. године, почетак „Олује“. Зора Радичић, из Рељиног Села код Гламоча, тако се растала, каже, са једним јединим животом. Све што је после тог живота следило била је – голгота. Сваки сат и сваки дан. И године, после. Већ је двадесет и прва од страшног погрома Срба, а ране не зацељују. Ови дани сећања на збегове у које је према Србији сатеран српски народ из Лике, Далмације, са Кордуна и Баније… Са Купреса, из Ливна, Дувна, враћају слике ужаса.
– Само ме смрт може ослободити тих слика – каже Зора. – Супруг је отворио стаје да нам благо не остане везано. А благо неће на капију. Са свих страна грувају гранате, а оно стоји. Ми упрежемо коње, једва извлачимо краву из штале. Велим, требаће млеко деци у колонама.
– Идемо према Млиништу, колона је све непрегледнија. Оком не можеш да је обухватиш. Потерали људи стада. Звоне прапорци и разлежу се јауци. Ја се окренем, а кућа ми замиче. Није мени до зидова. За мене је кућа – човек.
– Уз Фабино брдо, застају колоне. Однекуд ударила и несрећна киша, јака, ваља камење. Ваља запреге. Само видиш: и коњи и кола завршавају у провалијама. С њима и људи. Сељаку нема живота кад види такву несрећу. Колоне ужаса, ипак, настављају, а нико не зна где ће завршити. Однекуд, придружује нам се и војска. Ваљда, са Шатора. Разбијена и разочарана.
Не знају где су им породице. Војници у наручју прихватају туђу децу, као своју. У Хотковцима сам последњи пут помузла краву, поделила млеко деци и пустила је. Чула сам, после, у Бањалуци, да се вратила кући. Чули су је последњи збегови како риче. Зашто вам ово говорим? Зато што је сељаку крава хранитељица.
Мркоњић Град, три дана после…
– Овде смо оставили коње. Неговане и лепе. Овакве су гриве имали. Чудесне. Рекли смо домаћинима код којих смо их оставили: ако се вратимо, један вранац је ваш. Ако се не вратимо, све је ваше. И, наставили смо даље.
А даље…
Умиру крај пута старци. Укопавају их без ковчега. Времена има тек да се крстом од грана свежег дрвета обележи гроб. Мајке сахрањују синове, рањенике. Јечи цела колона. Јечи до Бањалуке. Од Бањалуке до Дервенте, Модриче, Брчког. До Сремске Раче и оног моста, где нас заустављају.
Време данашње…
– А живи се, мало куће смо подигли овде, у Бусијама. Једном смо прикупили снагу да се вратимо у Рељино Село. Да видимо… Супруг није издржао када је видео да је тамо све уништено. Камен на камену није остао. И ја то све сањам. А волела бих да ми се барем у сну врати онај живот, пре ове смрти.
Милена МАРКОВИЋ
Извор: НОВОСТИ