Не верујем у достижност правде

Правда је за Србина једно, за Албанца друго, за Израелца треће, за Палестинца четврто

Кључни животни догађаји Ивана Ивањија описани су у његовом новом роману „Мој лепи живот у паклу” („Лагуна”), једно безбрижно детињство у родном Бечкереку, уз родитеље лекаре, трајало је до приспећа петнаестогодишњака у логоре Аушвиц и Бухенвалд. Мозаик живота главног јунака чине и успомене на послератни живот у служби Титовог преводиоца, на бројна путовања и сусрете у дипломатској служби, па и сећања на нова разочарања у деведесетим, селидбу у Беч. Приповедач говори о својим књигама, као и о искуствима која су та дела инспирисала. После читања, остаје утисак једног великог пређеног пута који се наставља у помирености са тим да лепота постоји и после најгорих недаћа.

Може ли се рећи да је ово једна од ваших најличнијих књига? Да ли то што је првобитно написана на немачком језику, а затим поново на српском, говори и о врло личном односу који имате према ова два језика?

Мислим да је свака књига озбиљног писца лична, јер аутор себе тражи у разним ликовима – Гете, на пример, себе и у Фаусту и у Мефисту. Пошто сам ову књигу написао на немачком бојао сам се да је исувише лична. Кад ме мој драги уредник из „Лагуне” Дејан Михаиловић питао када ће је добити на српском језику, рекао сам: „Никада, исувише је лична”. После сам прочитао роман Драгана Великића „Иследник” у коме он тако непосредно говори о себи, то ме охрабрило да под истом насловом роман напишем и на српском језику, али српска верзија се у много чему разликује од немачке.

„Да ли ме је сопствени стриц изручио Немцима?”, питање је које се као лајтмотив провлачи кроз књигу. У прошлом интервјуу за „Политику”, у једном помирљивом тону говорили сте о паклу логора. Шта је лакше, опростити онима које не знамо, а који су нам учинили зло, или онима којима смо веровали, а који су нас издали?

За мене се не ради толико о стрицу, колико о питању како бих се ја понашао на његовом месту, да ли бих ризиковао не само свој живот, него и живот своје породице, за трећег? Ја кроз таква искушења нисам пролазио, нисам био ни кукавица, ни херој. У све своје недоумице упловио сам без намере, извлачио се како сам умео или морао, па се питам ко сам био, какав сам био? Немам дара за мржњу, немам коме да опраштам, али ако се део питања односи на то да ли треба да опростим Титовом времену, мој одговор је да је то и надаље моје време, не да немам шта да му опростим, поносан сам што сам био његов скромни део.

По тежини искуства „пакла” на прво место ставили сте логоре, на другом месту, иронично, за вас је служба у војсци, а на трећем професионална дипломатија. Да ли вам је у ствари због ваше уметничке црте било тешко да се прилагодите овим различитим „системима”?

Надам се да се осећа да је то шала, пакао нацистичких логора ни са чим се не може упоредити, али тачно је да нисам радо био у строгим системима као што је војска или по много чему њој слична дипломатија, мада сам се трудио да своје дужности извршим добро колико сам умео.

У једном делу књиге разматрате однос уметника и политичара на власти, па чак помишљате и на то шта би Гете рекао да је живео у Хитлерово време…

Објавио сам у посебном есеју у издању Гетеовог музеја у Вајмару да мислим да би се тај за мене највећи песник свих времена прилагоди чак и Хитлеровом режиму. Велики таленат у историји уметности није увек ишао руку под руку са моралношћу, нити су неки од највећих уметника чак и из доба хуманизма и ренесансе лично били хумани, многи су били исувише велики егоисти, али можда је тај њихов „его” био и услов за стварање великих дела.

Да ли из ове перспективе жалите због пута којим сте пошли, што сте били дугогодишњи Брозов преводилац за немачки, што нисте после рата отишли у Француску по позиву доктора Одика, који је пресудно утицао на вас?

Не жалим. Да сам одмах после логора отишао и стасао у Француској, ваљда бих проживео живот као тамо неки просечни архитекта. Уз Тита, макар и само као скромни преводилац, био сам мајушни учесник светске политике, упознао неке од веома занимљивих државника чак и доста интимно, и надаље то је за мене фантастично и волим што је било баш тако.

После холокауста, деведесетих година и новог бекства, сталне опасности на Блиском истоку, верујете ли у достижност правде?

У том погледу сам циник. Да ли ћу ваше и своје читаоце разочарати ако кажем да мислим да је правда веома релативан појам? Ако је правда извршавање оног што прописује закон, за есесовце било је праведно убијати Јевреје. О природном праву доста тога сам научио од Косте Чавошког, са којим се иначе готово ни у чему не слажем, али по природном праву у праву су националисти свих боја. Правда је за Србина једно, за Албанца друго, за Израелца треће, за Палестинца четврто. Кратак одговор: не, не верујем у апсолутну правду, према томе ни у достижност правде.

Временом, сретали сте људе који су вољно, или стицајем околности, били на „погрешној страни”, па су онда мењали позиције и прилагођавали се новом систему вредности. Како видите ове људе, кроз призму система вредности или као авантуристе погодне за књижевне ликове?

Моја „права страна” можда је за неког другог „погрешна”. Мислим да је оправдано стеченим искуством прилагођавати ставове новим сазнањима, прилагођавати се неким новим системима вредности. Пада ми на памет доста примера и међу својим покојним пријатељима и међу итекако живим политичарима, али нећу наводити такве примере, него јунака свог романа „Јулијан”, римског цара који је у младости хришћански свештеник, али кроз грчку филозофију постаје последњи велики борац против хришћанства. Нова верзија тог мог романа уосталом ускоро излази у издању „Лагуне”.

Због логора, смрт видите мање трагично, а истичете да нисте постали религозни ни у најгорим тренуцима. Да ли је разлог томе то што смрт посматрате као што би се радозналац бавио једним феноменом?

У овој својој књизи чак пишем да сам имао кратак период дубоке побожности, али нисам успевао да успоставим молитвени контакт са Свевишњим. Сада јесам агностик, али радо цитирам највећи бестселер светске књижевности Свето писмо, ето: „Блажени су нишчи духом, јер њихово је Царство Небеско.”

Често се међу мноштвом људи окрећете животињама, волите псе, фасцинирају вас слонови. Можете ли да их упоредите са људима?

Не бих вређао животиње упоређујући их са људима. Пси су нам се исувише прилагодили, али заиста ме фасцинирају слонови, тако су велики, а тако добри, док се оправдано не наљуте.

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Како сам преживео »новосадску рацију« – Иван Ивањи | Јадовно …

Од српског војника до католичког свеца