fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Шакићи крвавих руку

Управник логора Динко Шакић истицао се по свирепости. Динков отац Мате осуђен и стрељан 1945. године

Динко Шакић
Динко Шакић

ДИНКО Шакић је рођен 8. 11. 1921. у Студеницама, крај Имотског у Херцеговини. Проглашење НДХ 10. априла 1941. затекла је њега и његовог оца Мату, окорелог усташу, у Босанском Броду.

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 22. маја  2016. године.

Мато је одмах именован за председника општине Босански Брод. На тој дужности истакао се геноцидним злочинима, силом је терао Србе да пређу у католичанство, и то на хиљаде, јер су околна села углавном била српска. Ко није хтео, транспортован је у концентрационе логоре Госпић и Јасеновац.

Посебно је одговоран за масакр Срба августа 1941. на дрвеном мосту, који су за своје потребе подигли Немци (железни је био срушен). Том приликом је у логор спровођено око 250 Срба, од којих је већина пред мостом, на мосту и у Сави побијена. Оне који су скакали у Саву са моста и тако се покушавали спасити, гађали су из свих врста оружја и ретко који се успео спасити. Због свих тих злочина Државна комисија за ратне злочине окупатора и њихових помагача, прогласила га је за ратног злочинца, који је ухваћен 1945. и осуђен на смрт стрељањем (казна је извршена).

Син Динко, већ крајем 1941, као члан усташке младежи се у усташкој одори шепурио са камом и пиштољем на опасачу, улицама Босанског и Славонског Брода. Фебруара 1942. иако са незавршеном основном школом (у 13. години прекинуо школовање) постао је усташки заставник (официр – први чин) у усташком одбрамбеном здругу (пуку) у Јасеновцу. Крајем 1942. постављен је за шефа општег одсека – шеф канцеларије Концентрационог логора Јасеновац. Половином 1943. унапређен је у усташког поручника и постао „часник“ у команди логора Јасеновац.

Ова група „часника“ (официра) су били извршиоци свих злочина у логору. Све кољач до кољача: Мима Павичевић, Модрић, Матковић, Налетић, Шарић, Ђерек, Салић, Михаљевић Матеја Јосип, Брзица Петар. Шакић је предњачио својим злочинима и награђен унапређењем у виши чин – усташки наТпоручник. Постављен је априла 1944. за команданта – управника или заповједника Концентрационог логора Јасеновац. На тој дужности остао је до 1. децембра 1944. У међувремену се оженио усташицом из Концентрационог логора Стара Градишка Надом Танић Лубурић. И она је проглашена за ратног злочинца и спада у групу усташица које су чиниле нечувене злочине, посебно над женама и децом у логору Стара Градишка.

Од тада је и Динко постао љубимац Макса Лубурића, те га је преместио код себе у Загреб, у Команду усташке одбране у чијој надлежности је био и Концентрациони логор Јасеновац. У Јасеновац се вратио априла 1945. да са осталим „часницима“ униште трагове својих злочина. Почетком маја 1945. бежи из Загреба у Аустрију, као чувар Анте Павелића, затим „пацовским каналом“ у организацији свештеника Крунослава Драгановића у Ђенову – Италија, а одатле у Аргентину. Свакако не под својим именом и презименом, већ као Лјубомир Билановић.

Кад је Макс Лубурић убијен у Шпанији 20. 4. 1969. исто тако како је убијао у логору Јасеновац, шипком и ножем, Динко Шакић је долетео са америчким пасошем у Шпанију да преузме штампарију и вођство усташа у емиграцији. Учествује у отмици авиона шведске компаније 15. 9. 1972. у циљу спасавања усташе Мире Баришића, убице-атентатора југословенског амбасадора у Парагвају Момчила Вучековића, али су том приликом грешком убили уругвајског амбасадора Карлоса Абдалу. Баришић је убио 15. 4. 1971. уз помоћ усташе Анђелка Брајковића и југословенског амбасадора Владимира Роловића.

Динко Шакић је проценио да се обнавља Независна Држава Хрватска, па је делимично 1990. у Блајбургу открио свој идентитет, а у потпуности 1995, кад је у Аргентини дао интервју једној локалној ТВ – Канал 13 и аргентинском магазину.

На то је реаговала тадашња влада Савезне Републике Југославије и од аргентинских власти тражила његово изручење. Међутим, одмах су реаговале власти Републике Хрватске и затражиле његово изручење, наводећи да се ради о држављанину Хрватске. Аргентинске власти су удовољиле захтеву Хрватске и Динка Шакића изручиле 18. априла 1998. Прва саслушања Динка Шакића отпочела су 19. јуна 1998, а судски процес пред седмочланим већем Жупанијског суда у Загребу, почео је почетком јуна 1999. Одбрану је Динко Шакић завршио крајем јуна 1999, након чега је изречена пресуда да је крив за РАТНЕ ЗЛОЧИНЕ, и осуђен на 20 година робије иако је по хрватским законима могла бити изречена и казна од 40 година.

Но, то и није било никакво изненађење, јер је веће Жупанијског суда у Загребу избегло да га осуди за геноцид, као да није реч о Концентрационом логору Јасеновац, већ о радном логору.

Издржавајући казну у затвору Лепоглава, Шакић је умро 15. 7. 2008. године и сахрањен на Мирогоју у Загребу, уз пригодан усташки говор и црквено опело. У Загребу је остала његова супруга Есперанса Танић де Билановић Шакић или Нада Танић – Лубурић, како се звала у Концлогору Стара Градишка. Жупанијски суд у Загребу је одбио оптужницу против ње за почињене злочине са образложењем „нема доказа“.

Усташку Управу женског дела концентрационог логора Стара Градишка, сачињавале су усташице: логорница Маја Буджон из Бакра и „дужноснице“: Милка Прибанић из Загреба, Божена Обрадовић са Кордуна и Нада Танић – Лубурић из Ливна.

По запису Бергер Егона: „… Пљачкале су и одузимале све од заточеница. Тукле су, кажњавале, бацале у самице и саме убијале за ситницу“.

А у сећањима логорашице-детета Лјиљане Иванишевић пише да је усташица Нада Танић-Лубурић казнила групу логорашица са „два дана без воде“ зато што су спасиле из пољског клозета Јеврејку Леви-Бендли, која је у та два дана и умрла.

(Наставиће се)

Аутор: Антун Милетић

Извор: НОВОСТИ

 

Везане вијести:

Јасеновац – живе српске ране (1): Прво Србе истребити!

Јасеновац – живе српске ране (2): Три Будакова фронта!

Јасеновац – живе српске ране (3): Убити учитеље и попове

Јасеновац – живе српске ране (4): Крвави пир у глинској цркви

Јасеновац – живе српске ране (5): Сведок страшног покоља

Јасеновац – живе српске ране (6): Часни фратар – сотона

Јасеновац – живе српске ране (7): Градина – град мртвих!

Јасеновац – живе српске ране (8): Пресуда судији Илићу

Јасеновац – живе српске ране (9): Фуртули свитања нема!

Јасеновац – живе српске ране (10): Звер уморна од клања!

Јасеновац – живе српске ране (11): Злодела Анте Врбана!

Јасеновац – живе српске ране (12): Неко мора да преживи!

Јасеновац – живе српске ране (13): Бег из усташког пакла

Јасеновац – живе српске ране (14): Масакр на обали Саве

Јасеновац – живе српске ране (16): Усташка фабрика смрти

Јасеновац – живе српске ране (17): Жртве нису избројане

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: