Логорашима наређено да убију Рада Фуртулу због покушаја бекства. Реља, удари ме добро да што пре свршим, вапио несрећник
Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 16. маја 2016. године.
НАЈСТРАШНИЈЕ је било средином марта 1942. кад смо нас 12 другова били ослобођени од рада и спремали се да кренемо у слободу, причао је Реља Милановић. Један од нас, Раде Фуртула, из околине Сарајева, покушао је да побегне из логора.
Бекство му није успело. Пронађен је у клозету око девет сати увече, кад нико није смео бити изван бараке. Раде се претварао да је у несвести. Приликом испитивања признао је да је хтео да побегне.
„Нас је спопала страва већ оног часа када смо у одређено време морали бити сви у бараци, а њега није било. Знали смо шта нас чека. Сто, двеста, па можда и сви треба да будемо заклани. То су биле редовне репресалије за сваки покушај бекства.
„Усташе су Фуртулу овај пут изнимно предале нама у бараку и наредиле нам да га сами морамо до јутра убити, иначе ћемо бити сви поклани. Било нам је јасно да Фуртула не сме осванути жив, па ма шта било. Или да погине само он од наше руке или и он и сви ми од усташке руке.
Дуго смо се саветовали шта да радимо. Најзад смо решили да га привежемо за један стуб поред кибле. Сваки од нас који је у току ноћи имао да врши нужду у киблу имао је дужност да га удари мотком и секиром, које су биле до њега, јер нико није хтео сам да га убије. На киблу се много ишло због течне хране, коју смо једнако примали и јели.
Стиснута срца и зуба, сваки је од нас морао да допринесе убијању Фуртуле да би спасао себе и све остале. Након извесног времена Фуртула је био већ напола мртав. У једном часу угледао је мене и скршеним гласом ми рекао: ’Реља, удри ме добро, да што пре свршим’.
Ја сам узео секиру и запитао га: ’Раде, хоћеш ли ми халалити’. ’Хоћу Реља’, одговорио је, ’само ме удри добро, да одмах свршим’. Ја сам на то замахнуо и ушицом секире ударио га по глави, глава му је клонула и ја сам мислио да су његове муке окончане.
„Међутим, на запрепашћење свију нас, након пола сата Раде је изненада опет подигао главу. Прешао је погледом по бараци, застао на мени и опет ме позвао: ’Реља, ходи овамо и удри јаче’! На то сам устао, опет узео секиру, чврсто решен да прекратим човеку муке. Замахнуо сам једном, па други пут и – тада је било заиста свршено… “
УСТАШЕ МИЛОСТ НЕМАЈУ
„ЈА сам из сата у сат очекивала да будем убијена и желела сам да свршим са животом, пошто су муке постале све неподношљивије“, причала је Фатима. „Намеравала сам починити самоубиство, али за то нисам имала прилике. Међутим, усташе су имале различите намере, а неки су желели да ме полно искористе. Држање неких усташа у мојим очима бијаше добро. Кад су ме посећивали у ћелији сваки је тражио да му се подам и да ме полно искористи.“
Фатима (због понижења које је доживела не помињем њено презиме) отпремљена је у Концентрациони логор Стара Градишка 10. маја 1942. Нјена прича гласи: „Сви бијасмо све време малтретирани, а храна коју смо добијали није се могла јести. У логору смо оболели од свих болести: тифуса, дизентерије, дифтерије, туберкулозе. Смртност је била запрепашћујућа. Сваког дана је умирало од 20 до 30 особа. Јевреји су били задужени да копају јаме за лешеве, а замењивани су свака од два до три месеца другим несретницима, да би њих убијали секирама или штаповима.
„Око 6. или 7. септембра 1942. била сам позвана да следим поручника Анту Врбана, пореклом из Лике, који ме је позвао у усташку команду на саслушање.
Причала сам шта сам знала, али су, незадовољни мојим изјавама, почели да ме ударају штаповима. Матковић је сломио дебели штап о моје тело. Незадовољан, наредио је редару да донесе други штап. Ударали су ме песницама, шамарали и тукли кожним каишем. Тукли су ме од 16.00 до 19.30, после су ме одвели у ћелију.
„После два дана дошао је код мене неки Никола Гаджић, уверавајући ме у своје добре намере. Повео ме је мало у двориште и рекао да ће ме заштитити ако пристанем на оно што је он захтевао.
Интересовала су га имена особа које су биле противне њиховим идејама: узгред морам рећи да су патос и зидови моје ћелије били попрскани крвљу. Бијаше то једна нова врста ћелије, такозвана мртва ћелија, која је била увек у функцији.
„Анте Врбан, кад ме је отпратио у ћелију, после батинања ме је хтео силовати, иако сам била напола мртва. Не знам како сам смогла снаге да се одупрем, али до силовања није дошло. После неколико дана била сам отпремљена у једну велику болничку салу концентрационог логора.
У њој су били Лјубо Милош и Шиман Бунтић. После је дошао Никола Гаджић и Стјепан Барбарић, а касније и Динко Шакић, који носаше жицу и клијешта. Свукли су ме сасвим голу, стегли ми ноге жицом и обесили на чивилук. Док су ме тукли неким гвозденим предметом по ногама, била сам сва крвава и рањава. Почупали су ми са полног органа све длаке и тако свезану тукли отприлике пет сати.
„Падала сам три или четири пута у несвест, затим су ме поливали водом да се освестим, па поново почињали мучити. Лјубо Милош клештима ми је истргао један комад меса на левом рамену, затим ме шамарао док нисам изгубила свест. Била сам сва крвава. Метнуо ми је усијано жељезо с петокраком на прса и тиме ме жигосао. После су ме метнули на жељезну столицу на којој је била жеравица.
Бунтић ме снагом својих мишића приморао да седнем на жеравицу. Та тортура поновљена је два пута, затим су ме послали у болницу, где ме је један лекар Јеврејин лечио више од 15 дана. После 15 дана била сам стављена на располагање загребачкој полицији… Трагови тих мука видљиви су и данас на моме телу.“
(Наставиће се)
Аутор: Антун Милетић
Извор: НОВОСТИ
Везане вијести:
Јасеновац – живе српске ране (1): Прво Србе истребити!
Јасеновац – живе српске ране (2): Три Будакова фронта!
Јасеновац – живе српске ране (3): Убити учитеље и попове
Јасеновац – живе српске ране (4): Крвави пир у глинској цркви
Јасеновац – живе српске ране (5): Сведок страшног покоља
Јасеновац – живе српске ране (6): Часни фратар – сотона
Јасеновац – живе српске ране (7): Градина – град мртвих!
Јасеновац – живе српске ране (8): Пресуда судији Илићу
Јасеновац – живе српске ране (10): Звер уморна од клања!
Јасеновац – живе српске ране (11): Злодела Анте Врбана!
Јасеновац – живе српске ране (12): Неко мора да преживи!
Јасеновац – живе српске ране (13): Бег из усташког пакла
Јасеновац – живе српске ране (14): Масакр на обали Саве
Јасеновац – живе српске ране (15): Шакићи крвавих руку
Јасеновац – живе српске ране (16): Усташка фабрика смрти
One Response
Срби се не могу уздићи поново као народ ни у ком смислу и начину док не буду имали потпуно слободан и неометан приступ историјским чињеницама, што је било систематски и злонамерно спречавано последњих 70 година.
Хвала Богу да се међу већином свести испране комунистичком злогуком идеологијом почињу са светлом у руци јављају морални, стручни, добронамерни и ка истини и правди усмерени људи. Они преносе жишку спасења Срба у будућност. Без њих, Срба неће бити, ни истине, ни правде. Једино у Бога да се уздамо.