Дубровачки ђакон Бошковић: Православна и римокатоличка црква су сестринске цркве!

„Док је над целом земљом магла и снег, довољно је да кажем себи:„ Сад је у Дубровнику Сунце, па да осетим како ме издалека греје.”, описивао је Црњански Дубровник.

Те ријечи одзвањале су у нашим мислима док смо корачали градом на обали мора – у коме су у посљедњим деценијама наш народ и црква били на великим искушењима – били смо у Дубровнику.
Шетали смо поплочаним Страдуном слушајући како се мјешају звуци таласа мора са звонима цркве Светог Благовјештења, српског православног храма. Неописива енергија дочекала нас је чим смо дошли испред ове светиње.

„Податак који имамо је да у Дубровнику има близу двије хиљаде православних Срба. Као што знамо, на жалост , Срби иду два пута годишње у цркву , на Васкрс и Божић. И тада имамо око 250 вјерника у Цркви. Није довољно наравно, било би добро да људи иду чешће у цркву, не због нас, већ због њих самих. Али ми смо ту да их призивамо, да проповједамо, да се трудимо заједно да се Богу молимо.“, каже Мирослав Бошковић, ђакон у цркви Светог Благовјештења.
Он каже да је велика част бити ђакон уопште и служити Богу, а посебно задовољство бити ђакон на овом дивном мјесту.

„Ђаконска служба је веза између Бога, олтара и народа у цркви. Ђакон је тај који преноси молитву народа Богу и Божију благу вијест народу“.
Поред Мирослава, као ђакона, свете службе и литургије служе и старјешина цркве свештеник Владан Перишић, као и отац Стеван Ковачевић.

„На хришћанском нивоу односи су веома добри, али наравно, увијек могу бити бољи и треба да буду бољи. И то је наш пут који исповједамо у цркви. И молимо се за једну свету, саборну и апостолску цркву. Православна и римокатоличка црква су сестринске цркве. Нису различите религије него једна иста. Господу слава на том раду у Дубровнику јер имамо добре резултате“, истиче Мирослав.

Он додаје да је однос католичке цркве према православној много битан за заједнички, свакодневни живот али и значајан јер нас Бог жели пуне слоге и љубави, а не подјељене и пуне мржње.

„Ми живо радимо на том јединству. То је веома тежак процес али баш зато што је тежак захтјева преданост. Ми смо хиљаду година били заједно, па хиљаду одвојено и ја волим да кажем да је вријеме да будемо опет хиљаду година заједно“.

У Дубровнику, поред ове цркве постоје још двије православне – црква Светог Арханђела на Бонинову и црква Светог Ђурђа на Посату.

Али ти храмови својим скромним изгледом нису задовољавали православне Србе у Дубровнику. Код њих се јавила жеља да подигну саборни храм који би својим лијепим изгледом могао да се упореди са римокатоличким храмовима, који су својом љепотом красили град Дубровник.

Прикупивши све потребне дозволе, започела је велика акција 1865. године за градњу велелепног храма св. Благовјештења. Њихов наум и пројекат благословио је епископ далматински Стефан Кнежевић.

Иако не по првобитној замисли, храм је завршен и освештан 1877. године од стране епископа боко-которског и дубровачког Герасима Петрановића и великог броја свештенства и званица из многих крајева, гдје су Срби имали организоване црквене јединице.

„И од тада овдје постоји као катедрални храм за православне хришћане, жив храм који сваке недјеље и сваког празника има литургије. За вријеме рата и храм је претрпио оштећења која се и дан данас могу видјети. На жалост то је неки печат тог несретног времена. Недјеља у овом храму је као и у сваком храму на свијету лијепа и увијек се слави Васкрсење Христово.“

Након сваке литургије обичај је да се пређе у дворану преко пута цркве.
„У дворану може да стане око 40 особа. Почастимо се, попричамо, размјенимо савјете и искуства. Неки моји професори су то вољели да називају – литургија послије литургије. На тај начин људи се зближе и упознају“, додаје Мирослав.

Храм је отворен од осам до двадесет часова, па велики број туриста сврати у цркву.
„Ко год пролази овом улицом, сврати у нашу цркву. Највише долазе да виде иконостас који је стар колико и сам храм. Велелепан је и богат. Позлаћен је што је печат једног времена и знак да су наши људи стављали само најљепше ствари у храм. Били су елита. И ми треба да гледамо на наше вријеме кроз вријеме ових људи и да знамо да Богу треба само најљепше приносити. Оно што је интересантно да су ту и иконе великог сликара Атанасија Поповића, који је и помагао у раду на иконостасу.“

На Васкршњу литургију обично у цркву Светог Благовјештења у Дубровнику дође одређена група Грка и пјевају тропар Христос Воскресе на грчком језику.
„Понашају се као код своје куће. И то је та радост хришћана да у који год храм на свијету уђу су ушли у божију кућу и то је та посебна радост коју у ствари човјек може да доживи било гдје на земљи“, закључује Мирослав Бошковић.

Драган Јовановић каже да је мирнашао у овом храму. „Имао сам много проблема у овом граду иако сам рођени Дубровчанин. Не бих сада причао о њима, морамо наставити даље, а у божијем храму нашао сам свој потпуни мир.“, каже Јовановић.

Драгана Вучур, како каже, никада није имала проблема. „Радим у галерији цркве Светог Благовјештења. Најчешће долазе наши православни људи из Требиња, Србије, Грци и Руси. Најчешће купују мале сувенире. Ово је шеста сезона да радим и никада нисам имала проблема. На литургије идем често, а и обичним данима када осјетим потребу. На велике благдане буде свечано и лијепо, а сви свештеници у овој цркви су нам увијек доступни за било какав разговор и помоћ.“, закључује Драгана Вучур.

(Радио Требиње)
Аутор: Сунчица Пешић
Фото: Слободна Херцеговина

Извор: Слободна Херцеговина