Sovjetska pobeda i budućnost čovečanstva (1)

Andrej FURSOV

 Jedan od najvažnijih rezultata Velike Pobede je sledeći: u ratovima pre svega pobeđuju zdravi socijalni sistemi, a ne samo naroužanje. Što je viši evolucioni nivo razvoja zemlje, ona će tim lakše pobediti svoje protivnike…

Sovjetska pobeda, svetska istorija i budućnost čovečanstva

1. Veliki jubilej

Ove godine mi obeležavamo 70 godina velike Pobede sovjetskog naroda, SSSR-a nad Trećim Rajhom, nad nacional-socijalističkom Nemačkom, koja je organizovala pohod kontinentalne Evrope protiv Sovjetskog Saveza, to jest, protiv istorijske Rusije ma kako to oni nazivali.

Sadašnja godišnjica suštinski se razlikuje od pedesetogodišnjice (1995) a pogotovo od 40-godišnjice (1985). Za poslednjih petnaestak godina na Zapadu je (čak da ne kažeš “određeni krugovi na Zapadu”, pošto je pozicija o kojoj će biti reč postala u suštni oficijelna, posebno u anglosaksonskim zemljama) razvijena masovna propaganda po pitanju izvrtanja mehanizma početka, osnovnih događaja i rezultata Drugog svetskog rata, koji je za sovjetski narod, a pogotovo za njegovo rusko jezgro (pošto su nacisti upravo Ruse planirali da izbrišu sa lica zemlje) predstavljao Veliki Otadžbinski rat.

Pokušava se na SSSR svaliti krivica za početak Drugog svetskog rata, bockaju paktom Molotov-Ribentrop (adekvatan naziv “Sovjetsko-nemački sporazum” od 23. avgusta 1939. godine) i ističući navodnu sličnost Hitlerovog i Staljinovog režima kao “totalitarnih”; preuveličava se materijalna pomoć saveznika, pre svega SAD, stavlja se pod sumnju sama činjenica pobede SSSR-a. “Argumenti”: nije pobedila država, nije pobedio režim, naego narod, “uprkos Staljinskom sistemu”, gubici su bili toliko veliki – “leševima su zasipali protivnika” – što navodi da ne treba govoriti o pobedi nego o porazu.

Te “argumente” rado je prihvatila “peta kolona” u Rusiji, otvoreno propagandirajući tačku gledišta našeg današnjeg geopolitičkog neprijatelja (međutim, to je i svagdašnji protivnik, u krajnjem slučaju, od vremena Napoleonovih ratova). I premda je danas po pitanju patriotizma situacija kod nas suštinski bolja nego pre 10-15 godina – danas nije moguće gledati na TV podlo-provokacijsko razmatranje pitanja tipa “kakav je fašizam gori – nemački ili ruski”, kako je to bilo urađeno na jednom od programa “Kulturna revolucija” – situacija uopšte nije ružičasta: informacioni, psihoistorijski rat protiv Rusije se nastavlja i nastaviće se pokušaji da se umanji uloga i značaj Pobede SSSR-a, da nas liše te Pobede. Tu ima nekoliko ciljeva.

Kao prvo – Pobeda u Velikom Otadžbinskom ratu – do dan danas predstavlja malo toga što duhovno, istorijski ujedinjuje mnoge ljude na postsovjetskom prostranstvu, i to ljude ne samo starijeg, nego i srednjeg i mlađeg uzrasta. To osećanje jedinstva, zajedničke istorijske sudbine, važno je ne samo s tačke gldišta socijalnog pamćenja i identiteta, po kojima se svesno i sistematski nanose udari geopolitičkih i civilizacijskih neprijatelja Rusije, nego i sa praktične tačke gledišta – kao jedna od osnova reintegracije postsovjetskog prostranstva, bilo to u obliku evroazijske unije ili nečeg drugog.

Kao drugo, svaljujući krivicu za početak Drugog svetskog rata na SSSR, Rusiju i njene narode, pre svega Ruse, teži se nametanje osećaja krivice, a iz toga sledi istorijski kompleks niže vrednosti, pa iz toga sledi, između ostalog, potreba za “kajanjem”. Mnogi zapadni analitičari su u nedoumici zašto se Rusi, pretrpevši poraz u Hladnom ratu, ne kaju kao što to sve do sad rado čine Nemci koji su pretrpeli poraz u Drugom svetskom ratu? Jasno je da je istorijski kompleks niže vrednosti ovog ili onog naroda – moćno oružje u borbi protiv tog naroda.

Kao treće, izjednačavanje Staljinovog SSSR-a sa nacističkom Nemačkom i stavljanje na SSSR takve ili skoro iste takve krivice kao i Trećeg Rajha za raspirivanje Drugog svetskog rata, izbacuje Rusiju, kao pravnu naslednicu SSSR-a iz redova pobednica sa svim posledicama koje iz toga proizilaze. Predsednik Klinton je 1995. godine, govoreći pred američkim vojnicima, izjavio da će SAD dozvoliti Rusiji da postoji, ali ne da postoji kao velika država.

Rusija danas zaista nije super-država kao što je to bio SSSR. Međutim, ona je još uvek jedan od pet članova SB OUN koja ima pravo “veta” – kao pobednik u Drugom svetskom ratu. A to de-jure znači velikodržavni status, još jedan argument u čiju korist služi činjenica da je RF sve do sada jedina država sposobna da nanese SAD-u za njih nepopravljivu štetu. U tom kontekstu težnja da se Rusija izbaci iz kategorije pobednika, stavljajući na SSSR istu krivicu za raspirivanje Drugog svetskog rata kao i na Treći Rajh, ima potpuno očigledne ciljeve, posebno u poslednje dve godine. Uostalom, tokom krize u Siriji pokrenuti su iako oprezni[1], ali ipak očigledni koraci RF ka vraćanju velikodržavnog statusa: aktivna samostalna uloga na Bliskom Istoku – tradicionalnoj zoni interesa SSSR-a, izvan granica tzv. “bližeg inostranstva”.[2]

Argumenti mrzitelja Rusije koji teže da “unize” našu Pobedu, principu se lako pobijaju. Dovoljno je prisetiti se da je sporazum o nenapadanju SSSR-a i Nemačke bio poslednji među evropskim državama (to jest, oni mogu, SSSR ne može). Dovoljno je prisetiti se da su drugi front saveznici otvorili tek kad je postalo jasno da će SSSR bez njihove pomoći razbiti Treći Rajh i izaći na Antartik. Dovoljno je uporediti brojke vojne tehnike u SSSR-u i “materijalne pomoći” saveznika. Na kraju, dovoljno je pogledati realne brojke odnosa vojnih gubitaka SSSR i Nemačke, da bi se jednom zauvek začepila usta bukačima kako smo mi navodno pobedili samo zato što smo “zatrpavali Nemce leševima”.

Međutim, da li ima smisla, posebno u 70-oj godišnjici od Pobede, ograničavati se pojedinostima. Ima smisla pogledati na Veliki Otadžbinski rat u celini, u kontekstu široke istorijske panorame, istovremeno zabeleživši neke principijelno važne momente s tačke gledišta kako naše istorije, našeg sećanja, tako i današnjeg dana, sadašnje etape svetske borbe za vlast, informaciju i resurse.

U ovom referatu razmatraju se sledeće teme:

• Karakteristike Velikog Otadžbinskog/Drugog svetskog rata sa tačke gledišta ruske i svetske istorije;
• Mehanizmi organizacije/izbijanja Drugog svetskog rata i okolnosti početka Velikog Otadžbinskog rata:
• Uzroci Pobede, njena cena i rezultati;
• Uloga Velikog Otadžbinskog rata u ruskoj i svetskoj istoriji;
• Lekcije Velikog Otadžbinskog rata s tačke gledišta današnjice kada sve očiglednije postaje da se zbog politike SAD (evroatlanskih elita, gazda Zapada) svet našao na korak od novog svetskog rata.

2. Svetski ratovi: sličnosti i razlike

Ljudi s kraja HH i početka HHI veka sa nekom uobraženošću smatraju da su bila samo dva svetska rata i da su oba bila ograničena na HH vek. U stvarnosti, svetski ratovi za hegemoniju predstavljaju imanentnu crtu kapitalističkog sistema, njegove političke ekonomije. Po pravilu, upravo takav sukob širokih razmera fiksira završno nastupanje sledećeg ciklusa prikupljanja kapitala. Tako je vrhunac holandske hegemonije (1625-1672) i holandskog ciklusa prikupljanja kapitala tesno povezan sa prvim u nizu svetskih ratova – Tridesetogodišnjim ratom (1618-1648); vrhunac britanske hegemonije (1815-1873) i prosperitet britanskog ciklusa prikupljanja kapitala, došao je posle anglo-francuskih svetskih ratova u dve runde  (Sedmogodišnji rat 1756-1763. g.; revolucionarni i napoleonovski ratovi 1792-1815. g.); i na kraju, vrhunac hegemonije SAD u kapitalističkom sistemu i američki ciklus sakupljanja kapitala, došao je u rezultatu dva svetska rata u HH veku.

Na Zapadu je prilično rasprostranjena sledeća shema svetskih ratova. Prema toj shemi, u svetskim ratovima za hegemoniju u kapitalističkom sistemu se sukobljavaju morske i kontinentalne države. Holandija – Imperija Habzburga, Velika Britanija – Francuska, SAD – Nemačka. Pobeđuju svaki put morske države, između ostalog i zato što se na njihovoj strani nalazi pređašnji hegemon – morska država: na strani Velike Britanije, Holandija, na strani SAD, Velika Britanija.

Teško je reći čega ima više u ovoj shemi: naivnosti ili svesne laži. Radi se o tome da je rešavajući vojni doprinos u pobedi holandske koalicije nad Habzburzima prinela kontinentalna Francuska, a počinjući od Sedmogodišnjeg rata odlučujuću vojnu ulogu u pobedama morskih država nad kontinentalnim igrala je Rusija/SSSR. Upravo je Rusija nanela poraz “nepobedivom” Fridrihu II Velikom. Upravo je Rusija slomila Napoleona. Upravo je Rusija privukla na sebe nemačke armije u avgustu 1914. godine i tako spasila Pariz i Zapadni front, a 1915. godine sa jednim udarom – po principima karatea – izbacila Austro-Ugarsku iz rata, a de fakto i iz istorije. Na kraju, upravo je SSSR podvizima svog herojskog naroda, silom svoje Crvene armije, razneo Vermaht i nacističku Nemačku.

U tom planu mi možemo reći da je naš Veliki Otadžbinski rat kao deo svetskog rata sredine HH veka upisan u dugoročnu geopolitičku logiku, po kojoj kontinentalna Rusija iako nije bila pretendent za ulogu svetskog hegemona kapitalističkog sistema, istupila na strani morskih anglosaksonskih država ne samo radi rešavanja svojih problema u borbi sa evropskim kontinentalnim državama Francuskom i Nemačkom koje su težile da ujedine Evropu (uzaludno – kako je primetio F. Tjutčev, pošto je posle stvaranja imperije Petra I postao nemoguć preporod imperije Karla Velikog u Evropi) – nego i omogućavajući anglosaksoncima pobede. Na tome se, međutim, završava sličnost svetskog rata koji se tradicionalno naziva “Drugim” i prethodnih ratova i počinju principijelne i veoma ozbiljne razlike.

Pre svega, prvi put u istoriji se razvila borba između kapitalističkih i socijalističkih (to jest – antikapitalističkih) država. U tome je principijelna socijalno-ekonomska razlika poslednjeg svetskog rata od prethodnih: ovde je, pored geopolitičke i mikroekonomske borbe svoje mesto imao i sukob različitih socijalnih sistema, različitih ideologija, različitih socijalnih projekata.

(Ovde autor nije sasvim u pravu. Socijalizam se, prema rečima akademika N.V. Levašova, razlikuje od kapitalizma samo po tome što on predstavlja svojevrsni državni kapitalizam i robovlasničko uređenje. To jest, ciljevi gazda su uvek isti, a razlikuju se samo sredstva njihovog dostizanja – Redakcija).

Pored toga, u prethodnim svetskim ratovima ni jedan protivnik Rusije, ni Frdirih II, ni Napoleon, ni Viljem II – nisu postavili zadatak fizičkog i metafizičkog brisanja Rusa iz istorije. Radilo se o fizičkom uništenju nekoliko desetina miliona Rusa i proterivanje ostatka iza Urala – sa njihovim kasnijim preobraćivanjem u robove, u stoku lišenu istorijskog sećanja i etnokulturnog identiteta. Uglavnom u nemačko-ruskim formacijama, “segmenta” svetskog rata, ogromnu ciljnu ulogu je igrao rasno-etnički momenat, što nikada ranije nije postojalo u svetskim ratovima. Ulog za ruski narod u poslednjem svetskom ratu je bio izuzetno visok – mi smo se borili za pravo da ostanemo u istoriji kao narod, kulturno-istorijski tip, civilizacija. I pobedili smo. U tom planu Veliki Otadžbinski rat se nipošto ne sme izjednačavati sa “Nemačkim ratom” 1914-1917. g.

U poslednje vreme, posebno u vezi sa stogodišnjicom početka Prvog svetskog rata, čine se pokušaji – uglavnom sa strane onih koje obično nazivamo liberalima – da se Prvi svetski rat uporedi sa Drugim, umanjujući značaj poslednjeg. Ovi napori se odvijaju u skladu opozicije Ruske imperije kao nekog pozitiva, Sovjetskom Savezu. Možemo samo pozdraviti pozivanje na heroje Prvog svetskog rata, međutim, iz toga ne treba izjednačavati veličinu dva svetska rata za rusku istoriju.

Kao prvo, kao što je već bilo rečeno, tokom 1914. godine Nemci nisu poput Hitlera stavili zadatak brisanja Rusa iz istorije: fizičkog uništenja jednog dela Rusa, i kulturno-psihološko oživotinjenje drugo dela. Ulog u Velikom Otadžbinskom ratu je bio neizmerivo i neuporedivo veći nego 1914. godine, bilo je to pitanje da li će biti ili ne biti Rusa uopšte i već zbog toga nema ni govora o izjednačavanju ta dva rata uz sve uvažavanje palih junaka u Prvom svetskom ratu. Ja već ne govorim o heroizmu ruskog vojnika koji je ginuo na poljima Prvog svetskog rata ne samo za interese svoje zemlje koliko za novčanik anglo-američkih i francuskih bankara kod kojih je samodržavlje Nikolaja II bilo u dugovima skoro do ušiju.

Kao drugo, “prvi nemački” rat se za Rusiju završio porazom i raspadom države. Iz Velikog Otadžbinskog rata SSSR je izašao ne samo kao pobednik nego i kao jedna od dve superdržave – na temelju Pobede SSSR je postojao skoro pola veka i RF postoji samo zato što do dan danas nisu uspeli da razruše taj fundament.

Kao treće, dva svetska rata HH veka jasno ilustruju to, da smo u jednom slučaju (Ruska imperija) imali bolesno društvo, a u drugom (SSSR) – zdravo. Samo što je 1915-1916 izbačen stari oficirski korpus, raspala se armija, a sa njom i samodržavlje, država. Nije imao ko zameniti oficire kao personifikatore modalnog tipa ličnosti (a za to je bilo potrebno 7-8% stanovništva). Godine 1941 bio je izbačen predratni oficirski korpus, raspala se armija, izgubivši milione u zarobljeništvu. Ali već za nekoliko meseci drugi, ponovo stvoreni oficirski korpus, druga armija, nanela je poraz Vermahtu pod Moskvom, iza čega je usledio Staljingrad, Kursk i crveno znamenje nad Rajhstagom. Desilo se to jer je 30-ih godina bio stvoren taj sami modalni tip ličnosti, sovjetski čovek koji je izašao kao pobednik u ratu koji se potpisao na Rajhstagu.

3. Rat: palitelji, zaverenici, početak

Obično, govoreći o Pobedi, obraćamo se ili ka prekretničkim bitkama: Moskovskoj, Staljingradskoj, ili ka finalnim ratnim mesecima, hronološki bliskim Danu Pobedu. Ja bih želeo da skrenem pažnju na bližu predistoriju i sam početak rata, pošto smatram da su upravo tada dejstva sovjetskog rukovodstva, a pre svega J.V. Staljina u periodu 1939-1941 i Crvene Armije u leto 1941. godine, bez obzira na poraz i odstupanje, postavli temelje Pobede. Istovremeno, ta ista predistorija Drugog svetskog i Velikog Otadžbinskog rata, kao i prvi meseci rata, najčešće postaju objekt falsifikovanja sovjetofoba i rusofoba. U vezi s tim dotaći ću se tri uzajamno povezana pitanja:

• Kada je zaista počeo Drugi svetski rat?
• Kakvu je ulogu u njegovom započinjanju imao sovjetsko-nemački sporazum od 23. avgusta 1939. godine?
• Da li se Staljin pripremao za napad na Hitlera početkom juna 1941. godine (izdajnik-prebeg V. Rezun, čija je knjiga izašla pod pseudonimom “Suvorov”, smatra da je Hitler predupredio Staljinov udar bukvalno na dve nedelje, to jest, u stvarnosti je agresiju planirao Staljin, a Hitler, se, ispada, samo štitio)?

Da počnemo od drugog pitanja. Dobro je poznato i dokumentovano da se celu prvu polovinu 1939. godine vlada SSSR pripremala da se dogovori sa Francuskom i Velikom Britanijom o stvaranju sistema bezbednosti u Evropi. Kilavo vođeni (os trane zapadne plutokratije) pregovori uverili su sovjetsko rukovodstvo da u slučaju napada Nemačke na Poljsku, Velika Britanija i Francuska isključuju bilo kakva aktivna dejstva i da teže da, u suštini, ostave SSSR jedan na jedan sa agresorom – Sovjetski Savez nije mogao da zagrize takvu udicu.

Britanci su 23. avgusta 1939. godine praktično srušili pregovore u Moskvi (informacija admirala Draksa), budući uvereni da se SSSR našao u izolaciji i ostaje da se odradi mali posao – isprovocira sukob između SSSR i Nemačke. Međutim, samo 24 časa kasnije, eksplodirala je informativna bomba: SSSR i Nemačka su potpisale Pakt o nenapadanju, samim tim srušivši britansko-francuske planove rata. Nemačka je napala na Poljsku 1. septembra.

(U stvarnosti je sve bilo obrnuto: Poljska je podstaknuta od Engleske 1. septembra 1939. godine napala na Nemačku. Podrobnije videti u tekstu “Kako je Poljska napala Nemačku 1939”? – Redakcija)

Taj datum tradicionalno se računa kao početak Drugog svetskog rata. Strogo govoreći, bio je to početak evropskog rata, on je postao evroazijski u junu 1941. godine, a svetski – tek u decembru. No, da li je zaista evropski/svetski rat počeo 1. septembra 1939. godine, a ne ranije? Pre nego što odgovorimo na to pitanje, nekoliko reči o tome šta i ko je izazvao nemačko-poljski sukob?

Britanci su od 1929. godine aktivno učestvovali u dovođenju Hitlera na vlast, kako bi ga gurnuli na SSSR. Šef nacističke partije koji je 1933. godine postao Rajh-kancelar Nemačke, nije imao niti zlatnih rezervi, niti dobro naoružane armije, niti zajedničke granice sa SSSR-om. Sve to su mu tokom nekoliko godina “doneli na tacni”. Anšlus Austrije doneo je zlatne rezerve. Komadanje Čehoslovačke na delove rešilo je odmah tri problema: uvećanje zlatnih rezervi (uključujući deo zlata Ruske imperije koji su “beločesi” izneli iz Rusije), moćan vojno-industrijski kompleks (svaki treći tenk koji je ratovao na Istočnom frontu, bio je proizveden u fabrikama “Škode” koje su preimenovane u «German Gering verke»; pritom se samim tenkovima svakako nije ograničavao doprinos Čehoslovačke jačanju vojne moći Trećeg rajha) i granica sa Sovjetskim Savezom. Međutim, krajem 30-ih godina Hitler se nije spremao da ratuje sa SSSR-om, on je hteo da narasta vojna moć Nemačke. Zato je uradio sledeće: Češku je pretvorio u “Protektorat Češke i Moravske”, a Slovačku je proglasio nezavisnom državom, pritom je Hitler lično garantovao tu nezavisnost.

Britanci su shvatili da Hitler pokušava da se skine sa udice i rešili su da ga isprave uz pomoć Poljaka. Poslednji, da li zbog naivnosti ili zbog arogancije, bili su uvereni u apsolutnu podršku Britanije i zatražili su od Hitlera da im preda Slovačku u svojstvu protektorata. Hitler je to odbio i izneo kontra-zahtev za “dancinški koridor”. Nastala je ćorsokak situacija, međutim, vojna pozicija Poljaka ubedila je firera da će ga Britanci pritiskati uz pomoć Poljske. Stoga je nastao zadatak rešavanja poljskog pitanja, ali zato je bilo potrebno dogovoriti se o nenapadanju sa SSSR-om. Ja se slažem sa onim istoričarima koji smatraju da je firer bio uveren da Britanci neće ratovati zbog Poljaka, pa i ukoliko objave rat, to će biti tako, formalno, ali on je pogrešio. Međutim, rat na Zapadnom frontu je zaista tekao skoro zabavno – sve do osvajanja Francuske, iako su čak sve do prelaza 1942/1943 godinu Britanci jalovo ratovali.

Na taj način, nimalo ne umanjujući istorijsku krivicu Hitlera, mi ne smemo zaboraviti sve te igre koje su dovele do njegovog zauzimanja Poljske i na one koji su tu igru započeli “prelazeći rubikon” u Minhenu 28. septembra 1938. godine. Odmah da kažem: upravo taj datum, po mom mišljenju, treba smatrati početkom Drugog svetskog rata i istovremeno, stvaranjem antisovjetskog vojno-političkog bloka četiri evropske države koji je Staljin slomio sporazumom od 23. avgusta 1939. godine, time načinivši prvi korak u pravcu Pobede iz maja 1945. godine.

Ovde se primičemo prvom pitanju. Minhenska zavera (teško je taj dokument nazvati sporazumom) nije samo davala Nemačkoj deo Čehoslovačke i pozivala da se u perspektivi proguta i sav ostatak. Bilo je to nešto mnogo ozbiljnije. Kao prvo, to je bio u suštini akt zajedničke agresije četiri evropske države: Velike Britanije, Nemačke, Italije i Francuske – usmeren na komadanje, makar i veštačke ali suverene države, članice Lige Naroda. Ovaj akt je trebalo da predstavlja početak novog rata u Evropi, neku vrstu drugog izdanja Istočnog (Krimskog) rata, koji glatko pretiče u Drugi svetski rat. Sam Hitler je naglašavao da rat na Istoku, to jest, sa ciljem uništenja SSSR-a, mora početi iznenadnom operacijom protiv Čehoslovačke. Zauzimanje Čehoslovačke on je smatrao početkom svog „Drang nach Osten“ („Pohoda na Istok“).

Kao drugo, tom samom “Minhenskom zaverom” formirao se agresivni antisovjetski blok, nešto poput “proto NATO” čiji je gazda iz senke bila Velika Britanija, “klubovi”, “grupe”, “lože” njene vladajuće klase, a glavna udarna snage – vojna pesnica – bio je Treći rajh.

Kao treće, “Minhen-38” je objektivno bio sredstvo za rešavanje unutrašnjih političkih problema Nemačke važnih za određeni deo britanskog establišmenta. Posebno – neuspeha zavere generala koji su težili svrgavanju Hitlera: on je bio isuviše potreban bankarima i industrijalcima Zapada radi rušenja SSSR-a i uništavanja nacionalnih država u Evropi. Taj režim vlasti Hitlera sa njegovom unutrašnjom i spoljnom politikom, koji će se formirati između 29. septembra 1938. godine i 1. septembra 1939. godine, jeste rezultat koordinisanog delovanja zapadnoevropske vrhuške ili kako bi rekao Lenjin, “međunarodno isprepletanih klika finansijskog kapitala”, a takođe i njihovih najamničkih službenika u vidu formalnih šefova država.

No, budući upoznati sa planovima britansko-francuske vrhuške, nemački generali su smatrali da će se agresija protiv Čehoslovačke za Treći rajh pretvoriti u katastrofu. Generali su polazili od čisto vojničke ocene: čehoslovačka armija brojala je 34 divizije, više od milion ljudi pod oružjem, a Nemci bi morali jurišati po dobro utvrđenom , pored toga planinsko-šumovitom terenu, to jest, čisto vojnički poraz Vermahtu je bio zagarantovan. U vezi s tim generali su pripremili zaveru: sredinom septembra 1938. godine, Hitler je po dolasku iz Berhtesgadena u Berlin trebalo da bude uhapšen i u slučaju suprotstavljanja, ubijen. No, generali su o svojim planovima saopštili Britancima – i oni su učinili sve da obore zaveru. Pre svega, 14. septembra je u posetu Berthestagenu stigao Čemberlen – što je zadržalo Hitlera od, za njega opasnog puta u Berlin. A i sama “Minhenska zavera” stavila je krst na svrsishodnost zavere. “Spasavajući svet, mi smo spasili Hitlera” – pisao je N. Henderson. Sa kakvim ciljem? Naravno, oni su spasili Hitlera radi njegovog rata sa SSSR-om.

Ko u to može posumnjati: kako je sve to povezano sa svetskim ratom, međutim, do njega je još bilo daleko, jer Čehoslovačku su “progutali” mirno. A već Čerčil (kao i Hitler) je smatrao drugačije. Njegovo pismo napisano jednom od aktivnih učesnika zavere ima veliku cenu: “Ja sam uveren – pisao je između ostalog Čerčil – da će presecanje granice teritorije Čehoslovačke od strane nemačke vojske ili avijacije, dovesti do obnavljanja svetskog rata. […] Takav rat, kada počne, vodiće se kao poslednji – do gorkog kraja i mi moramo misliti ne o tome šta će se desiti u prvim mesecima rata, nego o tome gde ćemo se svi mi naći na kraju treće ili četvrte godine”. Dalje je Čerčil pisao da će Velika Britanija i druge “demokratske nacije” ne obazirući se ni na kakve gubitke, učiniti sve da bi slomili agresora, to jest Hitlera i da će pobediti.

U suštini, svojim pismom Čerčil je objasnio nemačkim generalima-zaverenicima sledeće: kao prvo, ne treba žuriti sa svojom zaverom, ne treba ometati zauzimanje Čehoslovačke od strane Hitlera. Kao drugo, to zauzimanje će de fakto značiti početak novog svetskog rata (koji je i podsticao određeni deo britanske vrhuške – očigledni potpirivači rata). Kao treće, rat će se produžiti 3-4 godine i postaće zamka za Hitlera, rajhu izmorenom ratom sa SSSR-om, anglosaksonci i Francuzi će naneti poraz. Čerčilovo pismo sa svom očevidnošću ukazuje na istinske raspirivače rata.

Na Zapadu su odlično shvatali i shvataju, da je put ka svetskom ratu otvorio Minhen, upravo zbog toga ističući sovjetsko-nemački sporazum iz 1939. godine prebacujući strelice na SSSR, skrivajući na taj način i Minhen i svoj geopolitički poraz – raspad antisovjetskog bloka koji se desio 23. avgusta 1939. godine.

Još jedno pitanje koga se treba dotaći na 70-tu godišnjicu: da li je Staljin pripremao napad na Nemačku, zakasnivši bukvalno dve nedelje, kao što tvrdi prebeg-izdajnik Rezun?

Ta tačka gledišta obara se elementarnim prebrojavanjem vojno-ekonomskih potencijala velikih sila na kraju 30-ih godina i poznavanjem određenih istorijskih činjenica. Suština je u sledećem. Još 1937. godine predsednik SAD Frenklin Ruzvelt je izjavio da će u slučaju pojave sukoba između Nemačke i SSSR, pozicija SAD biti takva: ako Nemačka napadne na SSSR, tada će SAD pomagati SSSR, a ako SSSR napadne Nemačku, onda će pomoć biti ukazana Nemačkoj. U aprilu 1941. godine Kongres SAD je zvanično doneo sledeću odluku: ako Nemačka napadne na SSSR, onda će pomoć biti pružena SSSR-u, ako SSSR napadne Nemačku ili dozvoli da isprovocira napad na sebe (moje isticanje – A.F.) to će SAD stati na stranu Nemačke.

SAD – o tome nešto kasnije – nije zadovoljavao sovjetsko-nemački rat; on nije bio interesantan onoj frakciji američke buržoazije čije je interese izražavao F. Ruzvelt. Hitler je odlično znao za tu odluku i pokušavao je da isprovocira Staljina na takva dejstva koja su se sa tačke gledišta međunarodnog prava mogla okvalifikovati kao agresija, tada bi se Rajh skoro automatski izmirio sa Velikom Britanijom. Upravo je taj cilj nemačka strana imala u vidu tokom pregovora koje je tajno (ali ne i za Staljina) vodio sa britanskim establišmentom u Velikoj Britanijoi otprilike od 10. maja do 18. juna 1941. godine, navodno od Britanaca uhapšeni Hes koji je preleteo u Englesku (nije slučajno da su u Velikoj Britaniji svi materijali o Hesu tajni sve do 2050. godine!).

Plašeći se da će, posle dogovora, Nemci i Britanci organizovati provokaciju i optužiti SSSR za agresiju i koristeći to pomirenje naneti zajednički udar po SSSR-u, Staljin je, polazeći od podatka obaveštajne službe, inicirao poznatu izjavu datu TASS-u od 13. juna (u štampi publikovana 14. juna) 1941. godine u kojoj izražava izrazito miroljubiv ton.

Tu izjavu hulitelji Staljina koriste u svojstvu dokaza “gluposti vođe”, “njegove želje da se dodvori Hitleru” da je on tim putem pokušao da odloži rat. Ti ljudi iz nekog razloga smatraju da je ta izjava bila adresirana na Hitlera. U stvarnosti je Staljin odlično shvatao neizbežnost rata i glavni zadatak pred licem te neizbežne (on je znao da su do njegovog početka ostali bukvalno dani) pretnje bilo je da liši bilo koga na Zapadu (a pre svega SAD) mogućnosti da pripiše SSSR-u i najmanju agresivnu nameru prema Nemačkoj – upravo takav utisak je pokušavao da stvori Hitler u SAD, kod predsednika Ruzvelta, na sve načine provocirajući SSSR u junu 1941. godine.

Staljin je znao vrlo dobro kakve pretnje SSSR-u donosi sukob sa kolektivnim Zapadom i njegovim azijatskim satelitima. Prosto računanje vojnih potencijala praktično nije ostavljalo šansu SSSR-u ne samo da pobedi, nego ni da preživi. U delu P. Kenedija “Uzlet i pad velikih država” koje je postalo klasika, doneta je sledeća ocena vojno-ekonomskih potencijala velikih država u 1937. godini (u procentima od ukupnog svetskog): SAD – 41.7%; Nemačka – 14,4%; SSSR – 14%; Velika Britanija – 10,2%; Francuska – 4,2%; Italija – 2.5%; Japan – 2,5% (ostatak sveta – 10,5%).

Čak i ako se ograničimo velikim državama (u slučaju rata protiv SSSR, njima bi se obavezno pridružile Poljska i Turska) i ako uzmemo u obzir povećani do 1941. godine vojno-ekonomski potencijal SSSR-a (treća petoletka koja je prekinuta 1941. godine bila je potpuno militarizovana, ali se i potencijal Trećeg rajha veoma uvećao kako sam po sebi, tako i na konto apsorpcije industrijski razvijenih delova Zapadne i Istočne Evrope), odnos bi bio 75% : 15% ne u korist SSSR-a, to jest, Zapad bi imao petostruko prevashodstvo.

Staljin nije bio bezuman i zato i ukoliko je mogao planirati nekakav udar na Nemačku, to je mogao biti samo uzvratni, kontraudarac. Druga je stvar što 1941. godine nije bilo sovjetskog kontraudara. Analiza razloga toga izlazi izvan okvira ovog referata, samo ću istaći da je šanse na uspeh Hitleru davao jedino blickrig – potpuna pobeda u toku dva-tri meseca. U suprotnom slučaju – Treći rajh bi mogao ratovati – sa nevelikim šansama – samo na nerešeno (nisu slučajno neki nemački generali već u septembru 1941. godine progovorili o porazu). Vermaht nije uspeo dobiti potpuni slom Crvene armije u leto 1941. godine, uprkos milionima zarobljenih sovjetskih vojnika i zauzimanju ogromne teritorije. Upravo to je uveliko odredilo Pobedu održanu u maju 1945. godine.

Aktivno suprotstavljanje i kontraudari Crvene armije u avgustu 1941. godine, sa čime se Nemci nisu sretali u svojim “šetajućim” evropskim kampanjama, postali su temelj Pobede, prolog ka Moskovskoj, Staljingradskoj i Kurskoj bici – kao što je i izrešetana mecima crvena zastava nad Brestskom tvrđavom postala preteča crvene zastave nad Rajhstagom.

Kraj prvog dela

Prevod FSK sa ruskog: http://genocid.net/news_content.php?id=3816

[1] Ovaj tekst je pisan u maju 2015. godine, za 70-tu godišnjicu pobede nad fašizmom, pre ruske intervencije u Siriji, pa otud i ova kvalifikacija o “opreznim koracima” (primedba prevodioca).

[2] Termin u Rusiji za države nekadašnjeg Sovjetskog Saveza.

Izvor: Fond Strateške Kulture

Vezane vijesti:

Sovjetska pobeda i budućnost čovečanstva (2)