Не заборави Добровољачку или традиционални годишњи сусрет жртве и џелата

ИВАН РИСТИЋ

Ни за један злочин из ратова 90-тих не постоје тако очигледни докази, снимак наређења за напад, па и директан пренос масакра
„Могао сам да видим како војници територијалне одбране протурају цеви кроз прозоре цивилних аутомобила који су били део конвоја и пуцају. Видео сам како се крв слива низ ветробране кола… Био је то дефинитивно најгори дан у мом животу.“
Генерал Луис Мeкензи, командант Сектора Сарајево у оквиру Унпрофора

Навршило се 24 године од ратног злочина почињеног против војника некадашње ЈНА у Добровољачкој улици у Сарајеву током претходно договореног повлачења војника из касарне у главном граду Босне и Херцеговине. И ове године је годишњица ратног злочина неоправдано остала у сенци турбулентних дешавања у свету и региону. На месту страдања војника ЈНА сваке године се одржавају два скупа које раздвајају јаке полицијске снаге сарајевског кантона – један је скуп породица страдалих војника и званичника Републике Српске, који долазе у Сарајево да обележе годишњицу страдања својих најмилијих и својих сународника, а други бивших припадника тзв. Зелених беретки и осталих оружаних формација лојалних Изетбеговићевом Сарајеву, који долазе да искажу своје неслагање са скупом који се одржава и да испровоцирају присутне на месту велике трагедије и ратног злочина.

Некадашња Добровољачка, а сада улица Хамдије Крешевљаковића, сваког трећег маја постане својеврсно вербално бојно поље на коме се сусрећу жртве и некажњени џелати. Упркос готово увек динамичним дешавањима која се тичу самог обележавања годишњице масакра у Добровољачкој и у медијима и на сарајевским улицама, овај злочин из године у годину медији у Србији недовољно прате. Шта се заиста догодило у некадашњој Добровољачкој улици? Ко је одговоран за злочин и да ли су починиоци кажњени?

ЗЛОЧИН БЕЗ ПРЕСЕДАНА
Пут осамостаљења Босне и Херцеговине у складу са начелима Изетбеговићеве Исламске декларације био је крвав. Одмах након заоштравања међунационалних односа у мултиетничким срединама широм БиХ, почела је организована хајка на Србе. Отпуштања са посла и добацивања на улици веома брзо су прерасла у отворено етничко чишћење са циљем да се велики градови БиХ у потпуности очисте од Срба и уподобе новом пројекту унитарне Босне и Херцеговине са доминацијом исламског фактора. У мору ратних злочина, патњи и страдања којима су Срби били изложени током покушаја успостављања исламске државе у срцу Европе од 1992. до 1995. године, случај Добровољачка се посебно истиче на много начина. Овај злочин догодио се пред камерама у време када су очи читавог света трећи пут у истом веку биле упрте у Сарајево. Он представља брутално кршење правила и обичаја ратовања, напад паравојних формација на регуларну војну силу и показује сву бестијалност нападача и мржњу која је том приликом исказана према Србима и преосталим институцијама онога што је у том тренутку преостало од СФР Југославије.

След догађаја је био овакав. Самопрокламоване институције БиХ у Сарајеву предвођене Алијом Изетбеговићем, осокољене подршком једног дела међународне заједнице, проглашавају независност противно вољи српског народа. Крећу напади на Србе широм БиХ, барикаде постају свакодневица становника Сарајева, догађају се први испаљени меци у грађанском рату – убиство свата Николе Гардовића на Башчаршији а затим сарајевски криминалци промовисани у команданте паравојних формација лојалних влади у Сарајеву пуцају на окупљену масу са крова хотела Холидеј ин. Изетбеговић бива ухапшен, а његово пуштање на слободу договорено је у замену за мирно повлачење јединица ЈНА стационираних у касарни на Бистрику. Повлачење је почело према договору, а тишину је прекинуло обраћање команданта Територијалне одбране БиХ Заима Бацковића Загија, који је припадницима Територијалне одбране издао команду за напад на колону. Колона је нападнута најпре тешким наоружањем, молотовљевим коктелима и другим запаљивим средствима, а затим су преживели из непосредне близине масакрирани из аутоматских пушака. У нападу на колону су убијена 42 војника ЈНА, претежно српске националности, а рањена 73. Они који су успели да преживе први удар сакривали су се у уништена возила и испод возила градског превоза која су се затекла на лицу места, док су их припадници муслиманских паравојних формација на најсуровији начин ликвидирали.

Пошто су оваква и њима слична флагрантна кршења међународног ратног права наишла на жесток одговор српског народа и Војске Републике Српске, кренула је бесомучна пропаганда о „српској агресији”, „геноциду над Бошњацима” и осталим догађајима као производу, најблаже речено, слободног тумачења новије историје. Да ли се догодила агресија на БиХ, јасно је свакоме ко зна дефиницију агресије, а претходно наведени примери служе за подсећање ко је у крајње запаљивој предратној атмосфери испалио прве хице и започео сукоб у коме ће животе у наредне три и по године изгубити више од 100.000 људи, од којих се једном делу ни дан данас не зна гроб. Случај Добровољачка је специфичан по томе што нигде на просторима бивше државе није почињен злочин за који постоје тако очигледни докази, снимак наређења за напад на колону, такав бруталан напад на ненаоружане војнике, а да притом за њега нико није процесуиран.

ЗЛОЧИНЦИ НА СЛОБОДИ И МЕЂУНАРОДНА „ПРАВДА“
Главни осумњичени за овај злочин се, наравно, знају. То су припадници тзв. Армије БиХ и Зелених беретки Јусуф Јука Празина, Керим Лучаревић Доктор (командант војне полиције Армије БИХ), Хасан Ефендић (командант ТО БиХ), Емин Швракић, Зоран Чегар, Заим Бацковић Заги, Ејуп Ганић, Јован Дивјак и многи други. МУП Републике Србије расписао је потерницу због ратног злочина за укупно 19 лица осумњичених за нападе на касарну, војну болницу, као и колону у Добровољачкој улици. Тужилаштво за ратне злочине је овај случај преузело од некадашњег Војног суда у Београду, а он је покренут већ 1992. године. До изручења осумњичених Србији, наравно, није дошло нити ће у будућности доћи без обзира на постојање помпезно најављиваних међудржавних споразума између Србије и БиХ у области правосуђа. Иако постоје необориви докази и снимци наредбе за напад поменутог Заима Бацковића, суд БиХ нити међународне правосудне институције до данас нису нашле за сходно да овај случај преиспитају, а камоли процесуирају евидентно одговорне. Злочинци који су починили масакр голобрадих и ненаоружаних војника ЈНА током договореног повлачења слободно шетају Федерацијом БиХ и земљама Европе, баве се високом политиком, и та чињеница служи на част међународном правосуђу и такозваном Суду Босне и Херцеговине, који је више политичка, а мање правосудна институција. Суд је настао правним насиљем јер није предвиђен Дејтонским мировним споразумом и Уставом БиХ, који је његов интегрални део, а у раду овог суда потпуно је нормална појава да бошњачке и стране судије прегласавају Србе и доносе одлуке које немају никакве везе ни са правом ни са правдом. Ни случај Добровољачка, наравно, не представља изузетак, па не треба гајити илузије у погледу овог случаја у будућности.

У „грађанској БиХ”, која претендује да постане чланица ЕУ, обележавање дана злочина у Добровољачкој улици сваке године представља срамоту за читаву људску цивилизацију. Породице масакрираних једва пунолетних момака под огромном полицијском пратњом полажу цвеће и пале свеће на месту за њих вечитог бола и патње, док трпе увреде и псовке разјарених Бошњака и припадника формација тзв. Армије БиХ. Било какву осуду оваквог понашања од власти у Сарајеву не треба очекивати. Сарајевски унитаристи овај ратни злочин, наравно, не признају. У недостатку рационалних и валидних аргумената, бошњачка страна упорно говори о наводној „агресији на БиХ”, о злочинима српске стране и квазитеоријама о „геноцидности” српског народа.

Овакав развој догађаја не изненађује ни једног доброг познаваоца прилика у БиХ. На нашу несрећу, много смо пута у даљој и скоријој прошлости поучени искуством селективне правде, коју добро познати међународни кругови на сада већ традиционалан начин намећу на овим просторима како би оправдали своје агресивне поступке и заштитили интересе својих експонената у овом делу света.

У таквим околностима говори се о регионалном помирењу, европским интеграцијама Босне и Херцеговине, мултиетничком Сарајеву као граду толеранције и суживота, као и потреби укидања Републике Српске као „геноцидне творевине”, нефункционалне и непотребне, кључног реметилачког фактора у босанскохерцеговачком политичком систему. У таквом вредносном систему, које званично Сарајево већ двадесет година брижљиво негује, бема говора о било каквој правди за недужне жртве, док сени недужних жртава бдију над „грађанском БиХ” и њеном претендовању да се сврста у модерна и нормална друштва данашњице.

ЗА БУДУЋНОСТ: ОДНОС ПРЕМА СЕЛЕКТИВНОЈ ПРАВДИ
Овај гнусан ратни злочин је, по својој бруталности и отвореном кршењу међународног ратног права, у огромној мери обележио читав грађански рат у БиХ, и на најбољи начин показао да је српски народ био принуђен да узме оружје у руке и организовано се брани од напада оружаних формација лојалних Изетбеговићевом Сарајеву. Незаинтересованост званичног Београда за овај случај запањујућа је и потпуно несхватљива, посебно кад се имају у виду кристално јасне околности у којима је почињен као и нечовечна бруталност нападача. Ни брутално кршење Женевских конвенција, правила и обичаја ратовања нити страдање голобрадих младића махом на одслужењу војног рока нису довољни да владајуће структуре у Србији пробуде из летаргије и натерају да онолико колико је у њиховој моћи утичу на овај процес и уз то помогну породицама побијених војника у оној мери у којој то објективне околности дозвољавају. Ако никако другачије, онда барем информисањем шире јавности, указивањем заслуженог поштовања и пригодним манифестацијама на дан обележавања овог стравичног догађаја.

Млади људи у Србији не познају довољно новију историју и страдања српског народа у грађанском рату у бившој Југославији, па су самим тим подложни спонзорисаним теоријама о наводној геноцидности српског народа и годинама брижљиво креираној теорији о наводној агресији на БиХ. Сузе родитеља мучки побијених војника нас сваке године опомињу – никад не заборавимо 3. мај 1992.

Извор: Нови Стандард

Везане вијести:

Одата почаст убијеним војницима ЈНА у Добровољачкој (ФОТО/ВИДЕО)

Руже из Добровољачке поново бачене, овај пут у Миљацку

„У Добровољачкој се десио кукавички и злочиначки напад“

24 године од напада на колону ЈНА у Добровољачкој