(Из књиге „Српска писма из светског рата 1914-1918“, сакупио др Владислав Пандуровић, Српска штампарија, Осијек, 1925; ново издање, верно оригиналу: Прометеј, Нови Сад, и Радио-телевизија Србије, година издања: Нови Сад, 2014.)
Његовом Величанству Краљу Петру Првом Сербија, Ниш:
„Орлов город, 7. фебруара 1915.
Срдачан поздрав из Русије.
Поздрављам и молим препокорно Ваше Милостиво Величанство, да замолите велику Русију, браћу нашу, ми Срби молимо већ одавно, да нас пусте браћа наша Руси к вама у помоћ у Србију. Ми желимо драговољци бити Србијански. Ми заробљеници Срби, што смо се предали у Русију, нисмо ћели пуцати на браћу нашу Русе, па стога молим Ваше Величанство да нас Ви замолите од браће наше Руса, да нас скупе све Србе и да нас одпусте у Србију у помоћ, да ми ударимо на Албанасе. Нас Срба, што има вамо у Русији, нас Срба има у Русији око три хиљаде, па ми би вама направили гвоздене нагрудњаке па би само ноћно и дањно ишли на ножеве.
С овим затварам овај мој срдачни поздрав и моју смјерну молбу, што сам је писо на кољену моме у Русији у Орлову граду.
Православни Србин Милан Шалић.“
*
Теодор Ј. Стојсављевић, војенопљени, город Камишин, Опатовнаје Поље камишинског земства, харатовскаја губернија у Русији, пише у Србији Николи Маричићу, заробљенику 2. рез. болнице, Ниш:
„Камишин, 10., 24. маја
Драги и мили зете Никола! Већ више пута ти писах, а ти се мени не јави још. Ја сам из Астрахана прешао овде и радим на једном имању. Молио сам да дођем као добровољац у Србију, али још нема пута, ако Бог даде да Цариград брзо Руси добију, доћићу у комите, јер у Аустрију не мислим. Како знаш, из затвора сам у војску, и за фронте к Русима дошао.
Много те грли и љуби твој Теодор.“
*
Чедо Радосављевић, заробљеник у Кијеву, пише у Смедерево својој матери, да га је „Швабо узео за солдата, али он не беше луд, те се је првом приликом предао Русима и сад моли да га отпреме у Србију.“
*
Заробљеник у Русији, пише из Оренбурга, 28. јуна 1915. у Београд:
„Из велике и силне Русије – ваше савезнице, – где се налазим у пљену као австријски војник још од септембра прошле године, пишем Вам и поздрављам Вас.
Мени је овде врло добро … Здрав сам.
Једино није добро. Далеко сам од својих и незнам шта је с њима, у каквим приликама живе.
Ви знате добро прилике и живот угарских Срба. Њихове патње. По руским новинама, сада после објаве рата, позатварани су многи Срби (међу њима чујем и Сретко) и поубијани. Близо 45 хиљада особа. Варваризам!…
Овде се ради увелико на једној хуманој ствари. Наиме краљ. српска мисија у Петрограду позива Србе и све Словене, који су из Аустрије и попали у руски пљен, да се, ако хоће, ослободе ропства и да буду по том послати у Србију. Пријавио сам се и ја и моји нови другови, нас на броју око 55 људи. Само незнам колико ће тај процес трајати и да л’ ћу што скорије видети Србију. Радујем се у напред. Само дај Боже здравља…“
*
Из Русије Филипу Мартиновићу, у Улцињ, Црнагора:
„Каменскаја, 16. августа 1915.
Драги Дамјане! … Што се тиче рата са Нјемцима не мислите Русија да је измучена или изгубила наду на побједу, није – сад се тек Славјанин пробудио и прегнуо и Бог ће дати те ће Славенин и побједити, само ако запазимо: у муци се познају јунаци … твој Стева.“
*
Из Харкова у Русији, са датумом 28. августа 1915., стигла је карта у Беч са адресом: „Сербија, Штаб ужичке војске, подпоручнику Стеви Јелачи, Ужице“, у којој се ово пише:
„… Успевамо и код твојих земљака Личана. Много их има честитих, само Хрвате сви наши бојкотују…
Душан М. Голубић (?)“
*
Владимир Чубрило пише из Русије (на карти беше штамбиљ цензуре у Одеси) на адресу: „Анђа Чубрило пребјегла обитељ са дјецом из Вишеграда, сада код Радоја Јовановића трговца, Ужице, Србија.“
„Мила жено и дјецо! Хфала Богу сам здраво и сретно сам прешао у руски логор и допраћен сам ево у Русију, у град Кијев. Са мном је Вељко што је код нас служио. Имаде нас неколико хиљада Срба и сви молимо да нас како пошаљу у Србију да помогнемо својој браћи, ако нам допусте, с Божијом помоћи сви идемо тим Српским Херојима у њихово коло. За тебе сам дознао од кума Тодора из Арада, тамо је Никола Милетић, Симо Јовановић, поп Милан и Милентијевић, сви су још здраво, писали су ми. Саво је још остао тамо, јер нема прилике прећи, јер на нас много пазе. Небројено вас љуби и поздравља ваш много вас жељни Владимир.“
*
Гђици Вукосавинки Радовановићевој, Ракинац код Пожаревца, Србија:
„Томск, 2. октобра 1915.
… Сваки дан очекивамо да ћемо бити одправљени у Србију. Имам страх би дрзки Аустријци недошли у Пож.“
*
Карта из Русије са штамбиљом: 40 пјехотнаго запаснаго баталиона, 11-аја рота (п. ж. Кишинев, Бесарабија, 5. октобра 1915.) беше упућена:
„Драгињи жени Милана Старчевића у село Доњи Мушић, општине Доњо Топличке, срез Колубарски, округ Ваљевски, 5. октобра 1915.
У Кишенову, 5. октобра 1915.
Мила сејо Драго, ево да ти се јавим, да сам здраво и живо, које и вама желим добро здравље свима. Сејо, ја сам бијо у ропству у Маџарској 9 месеци, па сам побегао у Румунију. Мислијо сам да ће ме Румунија превести у Србију, она не да за Србију, већ шта више ставе ме у затвор. Ја сам опет затвор провалијо и побего у Русију, и сада сам у Русији. Вамо је добро, јести и пити јептино. Сејо, млого сам се намучијо бегајући кроз Аустрију 27 дана, бего сам ни леба нисам и очима видијо, већ само јео сам живе кукурузе. Сад се надам, скоро ћу за Србију.
Сејо Драго, ваш је Адам умро у Араду граду, 16. јановара 1915. год.
Поздрав од вашега брата
Војислав Јолачића.
Кишиево, Русија.“
*
Јеремију Јевтићу, срез Вишеград, општина Велетово, село Станишевац, Нова Србија(?)
„Росија, город Тијуман, дне 16. октобра 1915.
Драги и мили зете Јеремија Јевтићу, ја ваш шурак Миле Микавица жив и здрав, који се налазим у плијену Росији већ годину дана у Русији у далеку свијету пусто срце оће да увене од големе бриге и жалости што ја никад ништа за вас не знам или јесте живи или нисте, тако за вас тако и ви за ме.“
(Приредио: И Брезац)
Извор: Интермагазин
Везане вијести:
Нова емисија у серијалу: Час историје – аутора Самарџића и Девића
Колико је Срба страдало у 20. веку (1): Списку жртава нема краја