Бошко Н. Костић: За историју наших дана – предговор (I део)

У прилог последњих дешавања где комунисти опет лажима скривају истину и криве историју својим подметањима и клеветама, а у вези са поступком рехабилитације ђенерала Милана Недића, Васељенска ТВ ексклузивно објављује делове политичко – историјске књиге Бошка Н. Костића у издању „Нове Искре“, савременика и сарадника Димитрија Љотића и Милана Недића и учесника догађаја током Другог светског рата.

Предговор

„Ни сами Богови не могу учини,

да није било оно што је било.“

Ушли смо већ одавно у четврту годину изгнаничког живота. Па, ипак , често нам се чини као да је све јуче било. Много је дана прошло, али се ехо протеклих догађаја још није изгубио у бучној данашњици. Писац ових редова пратио их је из најнепосредније близине и био је сведок оних претешких дана наше трагичне историје, која је отпочела да се одвија 1941. године.

Сад се решио да пред Богом и људима буде сведок. Да сведочи истину која – зато што је истина – никада није била свима мила, али која се мора једном сазнати у интересу правде и будућег бољег и лепшег живота нашег народа. За ово време наше емиграције, као по неком плану, злонамерно се и неистинито приказују прилике, људи и догађаји за време тешке окупације. При том се не чини неправда само хиљадама мртвих, који су мученички завршили живот у борби и раду, зато да би било боље народу; чини се неправда целом народу, нашој Отаџбини и њеној сутрашњој будућности. Наш нови, слободни живот – ако нам је суђен – мора бити саздан на правди и истини и морамо се послужити искуствима извученим на основу правилног и тачног гледања и познавања наше историје. Без истине, не може бити праве слободе.

Многи људи у избеглиштву, стварно, нису обавештени о догађајима наше недавне прошлости.

Многи други знају итину, али сматрају да интереси нашег народа захтевају да се догађаји лажним представе, или, у најмању руку , да се прећуте, јер ће се – верују они – на тај начин најлакше извучи корист за наш народ.

Има, даље , приличан круг оних, који сматрају да ће измишљотинама, фантазијама и легендама на једној, а лажима, клеветама и извртањима на другој страни , најбоље покрити своју моралну голотињу, сакрити свој недостојни и прљави рад и живот, забашурити издају и бекство од онога у кога се данас заклињу (а који их је због тога, и других нејуначких подвига, ставио под суд) и обезбедити тако најлакше позиције у будућности.

Најзад, има и таквих што су себе свесно ставили у службу неистине, како би припомогли постављеном циљу непријатеља нашег народа: унети пометњу у националне редове и не допустити да до слоге и јединства у њима дође.

У првом случају, сматрамо да је дужност свих преживелих учесника у догађајима, да верно и истинито изнесу своја сазнања, како би сва национална емиграција, и она ратна и послератна – као и она од пре ратова – била стварно упозната са истином.

У другом случају мислимо да је врло погрешна тактика и рђав рад тежња да се лаж истином прикаже и да се на тај начин постижу баш супротни резултати. Стварна истина је већ давно позната свим силним и моћним овога света и много се варају они, који мисле да ће неверним приказивањем ствари моћи да промене њихова сазнања и искуства. Комунизам ће или бити срушен и протеран из југоисточне Европе, или то неће бити. Ако буде срушен, васпостављање краљевине Југославије (у овом, или оном виду) биће остварено. Свака лаж, при том, може бити само од штете. А уколико комунизам не буде срушен у скоро време, само је истина онај фактор, који нам може дати снаге да издржимо, да се сложимо и да и ми допринесемо коначном рушењу његовом.

У трећем и четвртом случају, изношење истине једини је начин који омогућује да се јасно поделе добронамерни од злонамерних, истинољубиви од носиоца лажи. Злонамерни и носиоци лажи сматрају ћутање првих слабошћу или, чак и неспособношћу, а , можда, како су сами обично кукавице, и кукавичлуком.

Месецима и годинама они трују наше јавно мишљење, а нарочито су се окомили, у последње време, на наш честити, добронамерни свет у Америци који није могао да буде упознат са нашим приликама. Од лажног обавештавања о себи и својим заслугама, они су направили професију за удобан живот, а од нападаја, оптужби, клевета против других, они мисле да ће себи створити времено, кад дође час ослобођења, политичке позиције. Ти никоговићи користе и оно мало наше националне штампе, коју имамо данас у емиграцији, и својим измишљотинама и извртањем чињеница не само што сасвим нетачно обавештавају нашу стару родољубиву емиграцију, већ је и трују и доводе до разочарења и очајања. Овим елементима учинити крај, демаскирати их, треба да је један од првих задатака националне емиграције. Знамо да то није лак посао, али он мора већ једном почети…

Ради необавештеног читаоца, писац ових редова принуђен је да о себи каже следеће:

Између два рата пишчева кућа, будући у блиском сродству са ђенералштабним пуковником Драгутином Т. Димитријевићем – Аписом, била је не само рђаво гледана од стране владајућег режима, већ су и њени поједини чланови били прогођени и без икаквих кривица и на робију осуђивани. Под тим утисцима провео је писац детињство и младост. На тај начин имао је прилике да види и искуси сав јад и беду нашег политичког живота. Волео је своју земљу, болеле су га неправде и, огорчен њима, није припадао ниједној политичкој партији. Стајао је по страни од нашег свакодневног политичког живота и прегањања. Истине ради мора да напомене, да су прогони његове породице редовно долазили од стране малих и ситних душа које су се увек заклињале „највишим местом“. Био је срећан да утврди, да ово не само да није била истина, већ да је, напротив, и једина заштита и поправка нанетог зла била, стварно, учињена баш и једино од те стране у чије се име желело приказати да зло потиче.

Пошто је дуже времена провео у државној служби у иностранству, писац се враћа у земљу неколико година пред рат у Европи. Прогони којима је у то време био изложен Димитрије Љотић, председник бившег Југословенског народног покрета „ЗБОР“ и његов одлучан став, учинили су да писац у почетку постане сталан читалац његових органа „Отаџбине“ и „Билтена“, а нешто доцније да се са Љотићем и лично упозна.. Увиђајући његове поштене, истинским родољубљем и хришћанском мишљу надахнуте намере, његову тежњу да својој земљи укаже лепше, боље и безбедније путеве, писац је пратио са симпатијама његов рад, – као и толики други савременици и у грађанским и у војничким редовима, – али никада није постао организовани члан његовог покрета.

По слому и капитуалацији, нашавши се у окупираној Србији, у жељи да помогне колико то буде у његовој могућности, писац одлази често код Димитрија Љотића, где му у почетку служи за тумача и преводиоца. Временом постаје скоро нераздвојан од њега. Пратећи из близа целокупан рад Димитрија Љотића, учествујући у многим разговорима са истактнутим личностима, писац је био посвећен скоро у све његове послове; на тај начин био је у могућности да увиди колико је Димитрије Љотић, стављајући се најпреданије у службу ђенералу Милану Недићу, допринео остварењу оог задатка који је Недић себи поставио када се, по диткату највеће народне нужде, одлучио, у она времена љута, на сарадњу са окупатором. Помоћи својема народу у најтежем његовом часу, био је једини мотив те одлуке ђенерала Милана Недића.

Има један прост и једноставан доказ да су Милан Недић и Димитрије Љотић успели да остваре оно што су себи ставили у задатак. Само захваљујући њима Србија је била једина покрајина бивше Југославије, једина оаза у коју су бежали Срби из свих других крајева и у њој налазили уточишта и склоништа.

Да није било Недићеве и Љотићеве жртве и самопрегора оних многих родољуба што су их верно помагали, не само што стотине хиљада српских глава не би имале где да се склоне, него би стоине хиљада или милиони у самој Србији дошли у исту ситуацију да беже са својих огњишта, али не би имали куда. Величина Д. Љотића и М. Недића јесте у томе што су јасно увидели , кад нико други није, да највећа несрећа прети народу од анархије и револуције коју комунисти проводе, и што су упркос опште слепоће јавног мишљења, којим је управљала комунистичка пропаганда, примили на себе да револуцију угуше и анархији стану на пут. Из србије су снагом оружја националних одреда, у отвореним борбама, истерани комунисти у којима су и Љотић и Недић, од самог почетка свога рада, гледали исто тако тешке непријатеље свога народа какве су видели, на пример, у усташама. Љотић је први од наших политичких људи јавно жигосао постојање савеза између комуниста и усташа и дао доказе о њиховој дугогодишњој заједничкој разорној акцији против Краљевине Југославије.

Разумљиво је да је дело Недића и Љотића било предмет бесомучних нападаја комунистичке пропаганде за време рата, а за том пропагандом је ишла и светска пропаганда. Та бесомучност је понављала неуморно своју предратну клевету да је Љотић „немачки човек“. А данас када су јеци те предратне и ратне пропаганде у свету сасвим слегли, њихови одјеци – по нашој големој трагици – злонамерно и слепо се подргејавају и упорно подржавају и нашој националној штампи и националном друштву. То је, осим штете и наша национална срамота. Знати стварати, знати истину и о њој ћутати значи бити саучесник у даљем срамоћењу наше толико осрамоћене нације. Писац ових редова, који зна ствари, решио је да не ћути, да каже бар онолико колико се данас може и сме да каже…

Клевету да је Љотић „немачки човек“ некада пре рата у свом листу „Политика“, већ је огласио urbi et orbi Владимир Рибникар са својим друштвом. Није, међутим објавио пресуду због те клевете нанете Димитрију Љотићу, пресуде коју је тим поводом, против Рибникара био изрекао надлежни судски форум. Садашња утицајна породица Рибникар имала је пре наше катастрофе такве везе, да јој је пошло за руком испословати амнестију за све кривце штампе баш онда, када је истицао рок у коме се и она пресуда ради клевете против Љотића морала објавити. Бивши Љотићев млади политички покрет није по броју био знатан и јак, па ипак је у предратној Југославији био главна мета свих комунистичких напада. Нападан је он сам више, него све остале велике политичке партије заједно. Одјек тих напада разлеже се и дан данас по свету.

Димитрије Љотић се пред Немце, окупаторе, појавио као непознат човек. Можда су предратни немачки дипломати у Београду знали да је покрет „ЗБОР“ био забрањен 1940, да су му прваци и многи омладинци од октобра 1940. до 27. марта 1941. провели у затвору, да је за то време Љотић био у бекству и у склоништу, а можда све то и нису, као по њих безначајно, ни запазили. Готово редовно при првом пријему који је Димитрије Љотић успео да закаже код неког немачког фактора сатима се чекало да се отворе врата канцеларије. На таквим састанцима дешавало се исто оно што и у политичкој активности Димитрија Љотића. Оне је умео и могао – а могао је јер је умео – да каже окупатору такве ствари у очи, у време кад је окупатор био на врху своје силе, какве други не би смео ни да замисли. Често се преводилац налазио у недоумици да ли да преведе и како да преведе и шта ће окрутни окупатор рећи ако све преведе оно што Љотић јасно недвосмислено каже. Људи су или служали његова излагања, удубили се у њих, претресали их и били њима побеђени – или нису уопште били они који имају уши да то чују. Код првих се, убудуће, није сатима чекало, али је Димитрије Љотић због народних невоља одлазио и код ониј чија су дуго затворена врата говорила, да иза њих не куца срце које ће се лако раскравити за туђу невољу. Али, срце Димитрија Љотића је стално откуцалао ритмом крвавих невоља сопственог рода, па се тако он није лако окањивао предузетог посла.

„Лако је водити политику Цара Душана“ – у оваквим приликама говорио је често Димитрије Љотић – “ али ми данас, нажалост, нисмо у његовом сретном положају, него у тешком положају царице Милице“.

А да је главни циљ предратног политичког рада Димитрија Љотића био уперен на то, да се спречи падање у ситуације царице Милице, неће сумњати нико ко је имао прилоли да прочита, бар, само Љотићева „Три писма кнезу Павлу“. Речи из тих писама, да ћемо, ако се продужи онако како се ишло, проћи „без Косова, горе од Косова“, требале су да буду брижна опомена, једини-спасавајући мементо. На нашу општу несрећу, међутим, оне су се дословно оствариле.

У снази целе личности Димитрија Љотића јесте сва тајна његових успеха код извесног броја Немаца, окупаторових представника у Србији. Епископ Николај духовну снагу Димитрија Љотића карактерише речима: „Он је био толико богат душом, да је од ње могао дати и другом… Он је био репрезентатор душе и срца српског, чари и истине српске. Он је био идеолог хришћанског национализма.“

Љотић није увек успевао јер национал-социјализам не би био све оно што је био, да су многи немачки великодостојници били уопште у стању да и у коме, осим проглашеном величанству нордиске раде, виде људски лик. У таквом нацистичком схватању Љотић је гледао главни узрок и оправдање предстојеће нацистичке пропасти.

Потребно је рећи и ове напомене:

Велики број докумената, забелешки и других сведочанстава писац није могао да унесе у ово издање књиге. Што време, што техничке прилике и неприлике, то нису, у овај час допустиле. Услед тога, ова књига – пре низ одломака, него заокругљена целина- није, мода дала потпуну слику о појединим догађајима и личностима.

Можда због овога није дата ни пуна правда извесним личностима, нису осветљени у довољној мери сви њихови напори, жртве, страдања на раду око спасавања народа. Али, сигурно је да ни у оваквом облику, , у облику одломака, књига није учинила према другима, није учинила ни према коме, неправду. Међу оне којима није дата пуна правда мора се, на првом месту, истаћи ђенерал Милан Недић. Његово родољубиво дело под окупацијом, у оним најтежим данима наше историје уопште, било је кудикамо веће, значајније, разноликије од онога што ће се видети и назрети у редовима ове књиге. Данас, на пример, десетине држава моћних, слободнијих и богатих, са целом једном огромном међународном организацијом, нису у стању да пристојно збрину не баш тако много више европских избеглица од оног броја Срба, Хрвата и Словенаца које је примила мала такозвана Недићева Србија под окупацијом. А зар је само то урадио Недић?!

Али, иако у овом издању нису објављена сва документа и сва сведочанства, којима се располаже, ма колико да није могло да се каже потпуна и заокругљена реч о појединим догађајима и личностима, ипак ће ова књига довољно да пружи података добронамернима а необавештенима, као и слабо, или сасвим погрешно, обавештенима.

А што се тиче злонамерних , који, било због једних, било због других разлога, говоре и шире неистине, ова књига ће опет да каже довољно јасно да је у нашој недавној прошлости, у она времена љута, било другачије од оног о чему они говоре.

Ако се не би истином почело излазити пред јавност, могло би се, раније или доцније, десити и то, да ови злонамерни и сами почну да верују у оно што данас свесно и тендециозно као лаж и клевету шире.

Када је Тито образовао своју „државну комисију за утврђивање злочина окупатора и њихових помоћника М. Недића, Д. Љотића, Д. Михајловића, А. Павелића и Л. Рупника“, нико му није могао приговорити да није потпуно доследан своме комунистичком моралу. Анте Павелић, Хитлеров савезник и шеф државе, по комунистичкој оцени мањи је кривац од Милана Недића, „колаборатера“ из става најелементарније националне нужне одбране. А. Павелић је истрабљивањем читавх српских крајева свршио пола Титовог посла; он је уништавајући српског сељака, комунистичким језиком говорећи, истовремено „ломио кичму реакције на Балкану“. Оно што је Титу корист, то Тито не може сматрати злочином. М. Недић и Д. Љотић су највећи злочинци зато што су правовремено увидеи шта комунисти желе да улове у ондашњим мутним временима, што су их правилно означили као непријатеља број један и што су на свом терену енергично требили грубу из торине. Таква „кривична класификација“ је, дакле, потпуно логична и комунистички „морална“, па не може некомунисте уопште узрујавати. У редовима националне емиграције не би се, међутим, смело отрпети да несавесни и злонамерни појединци икад ставе у исти ред имена М. Недића и А. Павелића. Између морала таквих „демократских“ бораца за народ и Титовог морала нико објективан неће моћи открити разлику. Иато тако, као што нико обавештен и објективан не може порећи да је озбиљна разлика између линије рада М. Недића и линије ђенерала Д. Михајловића у самом почетку била једино у оцени момента када треба у директној борби против окупатора дати свој допринос ослобођењу.

У доцнијем ставу свих четничких јединица на терену та је разлика потпуно ишчезла, али је за време њеног постојања, у извесним срединама у Србији, било дошло до тешких личних разрачуњавања која су онда остала као даљи поводи за неспоразуме и онда када је начелна разлика у ставу била отпала.

Зашто ти неспоразуми између националиста нису савладани раније и шта би све могло да буде да је до споразума дошло одмах с почетка, – то су питања којима ће се једног дана морати детаљније да позабави наш објективни историк.

Шта је народ иза „Гвоздене завесе“ преживљавао у току новог робовања, о том ће писати они што су то гледали и преживели. Само једно ми желимо овде да забележимо: После краћег постојања нове Југославије, почели су да се пробијају и до нас гласови да је цео народ, који је против комунизма, сложан и да између њега нема дојучерашњих подвојености и разлика. Та се слога, извесно, из дана у дан све више учвршљивала и данас представља, несумњиво, најјачу позитивну снагу унутрашем отпору према комунизму.

Шта су националисти у иностранству преживаљавали после преласка Соче и предаје оружја у Палманови, не спада у оквир ових успомена и сведочанстава. Једно хоћемо да подвучемо: Све прилике и неприлике упућивале су их и упућују их на слогу и јединство фронта.

У сложном раду и са јединственим фронтом националности се могу одржати у бурама данашњице, могу лакше преживети ове тешке неизвесне дане и допринети слободи свога народа, идеалу због којег су пошли у борбу на овако трновитим стазама. Народ нам – рекосмо – показује пут слоге и јединства. Сложни, националисти су јачи и пред спољно-политичким чиниоцима од којих данас зависи наша судбина.

Најзад, на слогу су нас упутили и Димитрије Љотић и Дража Михајловић.

Бошко Н. Костић (1949)

Приредила: Весна Веизовић

Извор: ВАСЕЉЕНСКА

Везане вијести:

Бошко Н. Костић: За историју наших дана – После слома (II. део)