Генерал Павковић за Новости: Спремам се за ново суђење у Хагу

У Финском затвору „Килмакоски“, са бившим начелником ГШ ВЈ који служи хашку робију: Са адвокатским тимом идем на апелацију. Није ми свеједно шта ће писати историја

МАЛО је рећи да сам се обрадовао када сам се телефоном чуо са генералом Лазаревићем, 3. децембра ове године. Његов глас, пун пркоса и животног оптимизма, уз жагор мојих пријатеља из Приштинског корпуса који су се окупили у његовом стану, и мени је дигао морал. Све прође, па и незаслужена казна и робија. Помислио сам, изаћи ћу и ја. Издражаћу. Морам, и мене ће неко чекати.

Овако, у затвору „Килмакоски“ на северу Финске, почиње ексклузивни разговор за „Новости“ Небојша Павковић, бивши начелник Генералштаба ВЈ и командант Треће армије током НАТО бомбардовања 1999.

Генерал Павковић „лежи“ у затвору, 145 километара северно од финске престонице од августа 2014. Од тада, написао је књигу о 1998. на Косову и Метохији под називом „Мирис барута и смрти“, а управо је завршио и другу књигу о догађајима из ратне 1999. и поратне 2000, која се заснива на његовом ратном и радном дневнику. Посету из Београда дочекао је свечано, у тамном оделу са марамицом боје вина у реверу. Није се много променио. Остао је човек коме је важно какав утисак оставља.

– Ја сам од свих окривљених у командном ланцу Војске Југославије за догађаје на КиМ добио највећу робију пред Хашким трибуналом, 22 године. После смрти Слободана Милошевића, ваљда је, по хашкој логици, неко морао бити крив што смо бранили отаџбину – прича генерал Павковић. – Судија Јан Бономи, иначе лични пријатељ Тонија Блера, кога је тадашњи британски премијер и препоручио да суди Милошевићу (а потом нама) био је немилосрдан упркос чињеници да је на суђењу доказано да војска није имала везе са злочинима у Рачку, Избици, Дубравама, код села Меја. Ја, који сам био у средини тог командног ланца, од председника Милутиновића, Николе Шаиновића (који је у име владе пратио догађања на КиМ) преко тадашњег НГШ Ојданића, а испод мене Лазаревић, прошао сам најгоре. Пресуда је тако и правно нелогична. Ми, војници, бранили смо своју државу и мислим да смо се успешно бранили и пред судом. Неко од нас је морао да настрада како би замишљена „хашка правда“ била испуњена.

РЕТКИ ГОСТИ

ПУТ и боравак у Финској је скуп те, како вели генерал, из Србије му ретко долазе гости. Обилазе га људи из наше амбасаде и Душан Плавшић, наш пословни човек који ради у Хелсинкију. Репортер „Новости“ посетио га је захваљујући Милошу Вучковићу, Трстеничанину који живи и ради у Амбергу у Немачкој.

Генерал Павковић вели да се није помирио са „задатом судбином“ и наводи да са својим адвокатским тимом спрема апелацију и захтев за ново суђења у Трибуналу. Покушаће да на основу нових доказа смањи или укине своју казну. Наводи да ни у претходном поступку није доказано никакво злочиначко удруживање и заједничка команда над снагама војске и полиције на КиМ. Према његовим речима, такав штаб би морао да има назив, затим свог команданта и наређења које је издавао заједничким снагама, а тако нешто није постојало.
– Очекујем да ће ти аргументи, уз нове материјалне доказе, бити довољни да ми се казна смањи. Надам се и како је игнорисање хашких осуђеника од стране наше државе прошлост и верујем да ће ми садашња влада помоћи у предстојећој правној бици у Хагу. Однос државних званичника према генералу Лазаревићу и мени „говори“ да се нешто променило набоље…

А 3.000 километара северно од своје земље, некадашњи први војник Србије дане проводи пишући и сликајући. Затвор „Килмакоски“ је савремена институција овог типа у којој борави нешто више од 120 затвореника. Налази се измештена неколико километара од насеља, на обали језера, али затворски бедеми не дозвољавају поглед напоље. Генерала у затвору, како смо се уверили, баш сви поштују. Он је један од оних који имају привилегију да се слободно крећу по целом кругу. Нашу посету међутим, морали смо да обавимо у просторијама предвиђеним за то и уз укључене камере.

– Такав је закон у овој земљи и ја немам примедбе на њега – наставља Павковић. – Са великим задовољством радим на одржавању круга, косим траву трактором, јер тако време брже пролази. Дани иза решетака су дуги и предуги и човек мора да са собом рашчисти да је то нешто са чим мора да живи. Исто тако, рашчистио сам са собом и у намери да се борим до краја на суду. Није ми свеједно шта ће писати историја. Ја не могу да се помирим са тим да би код генерација које долазе евентуално могао остати упамћен као ратни злочинац. Нисам!

Небојша Павковић као анегдоту истиче и чињеницу да он „робија по финским законима“ и наводи да је у овој земљи највећа казна доживотна робија која износи 12 година. Према истим законима, после две трећине издржане казне у Финској се овако осуђени затвореници пуштају. Када је он писао финском министру правде питајући га да ли има наде да и њега ослободе, будући да је провео довољно времена у притвору, испоставило се да ни у Финској не важи увек фински закони.

– Све је то хашка фарса и ја дубоку верујем да српски народ памти да нисам крив и да ратујући за своју земљу нисам починио ништа противно међународним хуманитарном праву – закључује Павковић.

УВЕК ПАРТИЗАН

НЕБОЈИШИ Павковићу у Финску смо понели књиге, и неколико дискова са музиком, домаћим филмовима и серијама. Међутим, један други поклон га је искрено одушевио. Дрес ФК Партизан који му је послао његов пријатељ Милорад Вучелић.

– Са њим сам се свађао око неких текстова из оног времена, али смо остали пријатељи, партизановци – прича нам генерал. – Ја овде играм фудбал са овим клиницима и сматрају ме најбољим. Него, уместо 22 играча има нас по шест са сваке стране, па док човек неколико пута претрчи терен падне с ногу.

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Генерал Небојша Павковић: Светски моћници нису желели мир на Космету