СОМБОР – ТРАДИЦИЈА ТРАЈАЊА

Пише Никола Кобац

Култура сјећања живи. Она ме одведе до Сомбора.

По дану у којем су се кишни облаци са сунцем током читавог пута надметали. Километри и даљине осташе иза мене. К’о просута мјесечина тамо негдје испод Петрове Горе јула мјесеца 1995. године Ништа ми тог дана, 16. октобра 2015. не би тешко. Журио сам да наслијеђена сјећања предам потомцима њихових давно расељених предака…

Равне војвођанске (сремске и бачке) цесте из далека изгледају „кај шпага“ чији је један крај  завезана за други крај свијета. И кад си сигуран да „нигдје краја није“ одједном, у правилу прије свакога насељеног мјеста под углом од 90 степени „шпага“ савије – промјени правац и уведе те међ’ ушоране куће са великим зиданим оградама. И све авлије далеко од пута одмакнуте. А не као моје кордунашке, крајишке. Оне су се такмичиле која ће се ближе на цесту „насадити“, а газда „вратнице“ за банкину пришерафити. О оградама са циглом или даском појма нисмо имали. Крајишки плотови су служили да се у двориште ушуња свјетло дана и тама ноћи, да се виде и да тебе виде комшије, зоре и сумраци… да се на њих наслањамо и преко њих довикујемо, да се свађамо ако докони будемо. И пси да једни на друге реже али да лакше и брже једни другима и у помоћ прискочимо – затреба ли.

Спуштајући се са Фрушке Горе према Дунаву тражим мјесто гдје се ова европска ријека скелом прелази. И пут скраћује за више од 50 километара избјегавајући тако новосадску гужву и улице које никако не могу отпетљати. Све су ми исте и све се са равницом сударају. Једва уочљива стрелица „скела“ доводи ме на десну обалу велике ријеке. Испред мене је  возило БГ ознака, а на другој страни обале уочавам нешто слично моторним сањкама или зимским „санцама“ како смо ми то превозно средство на Кордуну звали. „Водени коњи“ за који минут се отискују и полагано клизе према мојој обали. Неколицина аутомобила поредано у два реда путује. Са лијеве стране „налијепљена“ моторна бродица што скелу нити гура нити вуче. А плови… У сусрет јој долази огромна теретна лађа дужине засигурно више од 50 метара. Срећом, мимолилазе се…

Крајишки плотови су служили да се у двориште ушуња свјетло дана и тама ноћи, да се виде и да тебе виде комшије, зоре и сумраци… да се на њих наслањамо и преко њих довикујемо, да се свађамо ако докони будемо. И пси да једни на друге реже али да лакше и брже једни другима и у помоћ прискочимо – затреба ли.

Стижем: Дочек и упознавање, вечера и разговор. Све нешто топло око срца. Душа се разњежила. Чујем имена села којих више нема, а у култури сјећања се његују. У Завичајном удружењу крајишких Срба „Коријени“ она живе.

Сомбор, град испегланих тргова и угланцаних споменика. А тек кад се закорачи у било који простор? Зидови (не видјех никада ни нигдје нешто слично) украшени прелијепим сликама познатих и непознатих аутора. Све једна љепша од друге и све ми се смјеше изазивајући чудни и нелагодан осјећај. Као да сам закорачио у два вијека прије.

17. oктобар 2015.

Домаћин се држи протокола. Иза поздравне бесједе и добродошлице Србима из дијаспоре почиње „Округли стол о ћирилици“. Излазе говорници. Има нас од свакуда. Бијељина, Шамац, Соколац, Дервента, Вуковар, Власеница, Вршац, Франкфурт, Теслић, Горњи Милановац…

Констатујемо да смо ми, данас већ старије генерације писменост дочекивали са ћирилицом. Да су српска дјеца у Хрватској у прва два разреда основне школе учила ћирилицу а тек у трећем прешла на латиницу. Сви реферати о овом писму почињу са именом Вука Стефановића Караџића. Неки то у својим уводним бесједама посебно истичу. Узимам ријеч само са једном намјером – немојте историју фалсификовати. Причати о ћирилици а не споменути Саву Мркаља са Кордуна, Србина из Војне Крајине (Аустроугарске у чијем су саставу били простори данашње Хрватске) је у најмању руку некоректно. Запитах присутне: Колико у вашим градовима и насељима има назива улица по имену Саве Мркаља? Што знате о Сави? Има ли и једна, па  макар и споредна била, да се наслања на Вукову? Има ли  школа који носи назив „Сава Мркаљ“ у Србији или Републици Српској? Шта пише у уџбеницима? Изучавамо „Луја Шеснајстога“ а праве српске великане прећуткујемо?

Гдје је нестала ћирилица, запитах присутне? У Загребу или Београду? Колико је натписа улица и установа у главном граду свих Срба написано српским писмом? Па и у мојој Бања Луци. Је л’ истина да смо на сав глас закукали и загаламили зашто у Вуковару тару ово писмо, а прећутали то што га у Београду и Бања Луци потискују?

Обилазимо цркву Св. Георгија. Дивим се умјећу градитеља и љепоти иконостаса. Црква је подигнута 1761. године. У њој је сахрањен владика бачки Јован Јовановић, рекоше ми домаћини. Напуштајући црква нађосмо се на прелијепом тргу поплочаном каменом и украшеним знаменитостима града. Јесења киша га изапра и учини још љепшим. Испред нас изникоше сватови и машући српским барјаком одоше негдје у своје весеље.

По подне је. Прелијепа читаоница „Лаза Костић“. У ћошку дежура Лазина бронзана фигура. Имам осјећај да пажљиво прати шта се ту данас дешава. На зидовима посебна „прегршт“ слика познатих. У ваздуху шапат Лазине пјесме „Santa Maria della Salute“:

Зар мени јадном сва та дивота?

Зар мени благо толико све?

Зар мени старом, на дну живота,

та златна воћка што сад тек зре?

Гдје је нестала ћирилица, запитах присутне? У Загребу или Београду? Колико је натписа улица и установа у главном граду свих Срба написано српским писмом? Па и у мојој Бања Луци. Је л’ истина да смо на сав глас закукали и загаламили зашто у Вуковару тару ово писмо, а прећутали то што га у Београду и Бања Луци потискују?

Почиње промоција књига. Домаћин, тај добри домаћин најави и одреди вријеме за представљање двију књига изашлих између 6. и 7. сусрета „Матица – дијаспора“.  Романа „МАЈКА“ Миленка Аврамовића и књиге „(Х)ИСТОРИЈА ОСУШЕНЕ ЗБИЉЕ – трајање једног нестајања“ потписника ових редова. Да не би све ишло по плану (а својствено је то нама) умјесто двије књиге, и у онако стиснутом времену, у сам сутон дана пред слушаоце и посјетиоце поче „причати“ пет, шест књига. Организатор није имао снаге одбити не планиране „представе“ а представљачи нису имали осјећај за вријеме. Мислили су да је њихово најважније?

Одужи се дан!

Причати о књизи „(Х)историја осушене збиље“ а не споменути проф. др. Светозара Ливаду и његову супругу Драгицу који су писали Предговор истој, било би исто као не рећи ништа.

И овдје истичем неколико њихових реченица:

“ …Ову дигресију уносим зато што и Никола забринуто, уљуђењо, ојађењо пита што нам се то десило, што смо небу скривили да нас тако кажњава и чему толика искушења? Жели опјевати оно што се опјевати не може али се покушати може.

У ово дјело је унио душу своју напаћену, ојађену, растужену, насмијану, прпошну, тугаљиву, ведру и болну, рањену, те стихом излијечену. Душу дјетета и сањара. Душу међом два стољећа ушанчену. Затарабану временом и убијану са свих страна.

Душа крикну стихом и прозом какву ријетко читамо. Питком прозом немирним, недефинирам стихом. Чиста слика Николина и мога краја, његове и моје Трепче – неопјеване, неожаљене, неоплакане али незаборављене. Над њом сада само врбе тугују, савијају се од боли, плачу у самоћи, траже помоћ која ниодкуд неће доћи. Никола јој шаље поздраве , своје Наде, своју Љубав да јој шапће оно што већ зна, да није заборављена, да је вољена и у њедрима расијаних ношена.

Николино стваралаштво је као његова душа, а душа му је као родни крај. Ничим спутан. Ничим заробљен. Ту нема ни великих ријека, само потоци. Нема великих равница, само обарци. Великих шума, само грмови. Нема великих брда, него брежуљци. Нема ничега великога, али свега има, свега је било у изобиљу за скромне житеље овога краја. Ту сада више „звоно не звони, гдје се коло не игра, гдје коњи не ржу, гдје пјетлови не пјевају, гдје се не оре, гдје се не копа, гдје дјевојке косе не чешљају. Нити кога да видиш, нити кога да чујеш, ником пут да сметеш…“(Михајло Лалић, Лелејска гора, стр.137). То је мој и Николин крај.

Остала је пустош па су и птице побјегле…

И коначно, након напорног дана вечера и слободно дружење. Ресторан Ђачког дома у Сомбору. Војничким редом послагани столови. Све је на своме мјесту, па и музика. Лагано одмичемо сви заједно у ноћ. Уживамо у времену читајући или говорећи стихове својих пјесама, причајући афоризме или по неке догодовштине у свијету свега и свачега. Веома тешко би се и тада и сада одлучио чија је пјесма најљепша. Ипак нека слуашаоци суде.

Слиједе нова упознавања. Прилазим непознатим домаћинима и гостима или они прилазе мени. У једној од „музичких пауза“ неко заведе (отпоче) препознатљиву личку, кордунашку и банијску „ојкачу“. Затрепери и узлупа се срце и сјећање моје. Од кад  не чух овакву, изворну, топлу, широку, једноставну пјесму и ријечи? Попрати је и женско и мушко. Нити ми је за плакати а богами ни за веселити се. Сједам и пребирем дане када сам се крадомице, у зимским данима привлачио испод „пенџера“ своје или туђе бајте, да препознам комшије – пјеваче. Натпјевавању није било краја. До касно у ноћ уз ракију, ријетко уз вино су се редали они који „прваче“. Унапријед се знало ко је најбољи. Пратња је била једноставнија. Ако не знаш пјевати довољно је да отвараш уста и по некад растегнеш „оооооооооој“.

„Оооооој Крајино не би те жалио да се нисам у теби родио“!

Касно одлазим на спавање. Ови стихови ме прате још дуго, дуго – до пред само јутро.

Будим се у Сомбору спремајући се за још једно виђење са домаћинима, анализи овогодишњих сусрета и повратку за Бања Луку.

Крајишка пјесма је у Хрватској убијена. Више не живи. Његују је Срби који су прије 70 година плански расељени из крајева који су платили највећу цјену Другог свјетског рата, који су више пута стријељани и сваких 50 година изнова и од истих – на исто губилиште извођени.

Хоће ли генерације које су претекле задњу несрећу умјети сачувати и наслиједити бар нешто од обичаја са којима се након 25 година сретох у Сомбору.

И ћирилица је пред вјешалима.

Осуђена је. Књиге писане на српском (метерињем) језику које нису уништене принешене су ломачи. Пламен фашизма само што је не запали.

Књигу коју посветих Култури сјећања више не могу запалити. Она ће, ако и изгори – живјети!

Хвала Вам земљаци на једном незаборавном дружењу. Хвала УГ „Јадовно 1941.“ што ми омогући пут у моје јуче.

Везане вијести:

Никола Кобац: И ја сам за дом спреман, на други начин – ако ми га вратите

Промоција књиге Николе Кобца “(Х)историја осушене збиље“ на Сајму књига у Београду

ТУЂИ ИЗБОРИ У МОЈОЈ ДОМОВИНИ