Сахрана Милорада Екмечића

Пише Милорад Вучелић

Академик Милорад Екмечић, коjи jе преминуо у Београду у суботу 29. августа, у среду 2. септембра сахрањен jе у Алеjи заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Сахрани су, поред породице, присуствовали и његови броjни поштоваоци и представници академиjа и влада Републике Србиjе и Републике Српске .
У име Владе Србиjе, био jе присутан и министар правде Никола Селаковић, а у име Владе Републике Српске, између осталих, и министар просвете и културе Дане Малешевић.
Од водећег српског историчара опростили су се председници академиjа наука и уметности Србиjе и Републике Српске, Владимир Костић и Раjко Кузмановић, коjи су говорили о неупоредивом значаjу Екмечићевог дела за српску историjу и критичку историографиjу. Од Екмечића се опростио и историчар Љубодраг Димић, оцењуjући да jе после академикове смрти остала велика празнина у нашоj науци.
Истог дана у подне, у Скупштини града Београда одржана jе комеморациjа поводом смрти академика Екмечића, и том приликом су о животу и импресивном делу овог великог научника говорили историчари Милош Ковић и Славенко Терзић – амбасадор Републике Србиjе у Русиjи, Милорад Вучелић, главни уредник „Печата“, и министар науке и технологиjе Републике Српске Јасмин Комић

Указана ми jе част ‒ приликом да се на овоj комеморациjи опростим од тако великог човека као што jе био Милорад Екмечић. Била ми jе, такође, велика част и то што сам током протеклих година био у прилици да сарађуjем са професором Екмечићем. И „Печат“ и jа изузетно смо поносни на ту сарадњу чиjи су трагови – могао бих рећи   ̶ и значаjни и траjни.

У свакоj нациjи и – уколико та нациjа има среће – у свакоj њеноj генерациjи, роди се и jавно делуjе неко коме се, према снажном унутрашњем уверењу да jе то исправно,  поклања готово безрезервно поверење и поштовање. Тако се, том jединственом „хемиjом“ узаjамног уважавања, временом и стицаjем друштвених (не)прилика однегуjе неупитно уважавање народа према његовим издвоjеним поjединцима коjи потом ‒ на наjшироj jавноj сцени ‒ израстаjу у велике националне ауторитете   ̶ моралне, интелектуалне, научне,  културне… Они наjређи међу тим ауторитетима постану, jедновремено, и све то, али и jош више, личности коjе у свом имену и делу обjедине садржаjно богатство несводиво на jедну „област“ и „грану“ деловања. Милорад Екмечић jе био, и – остао, национални ауторитет од те наjређе врсте, ауторитет коjи се уважава, слуша, и што jе можда наjважниjе и наjдрагоцениjе – воли!

Због тога, због поверења, љубави и узаjамног разумевања и слушања и ослушкивања коjи на том високом нивоу постоjе само између народа и његове стварне, заиста малоброjне елите, одлазак Милорада Екмечића jесте ненадокнадив губитак. Губитак ‒ не само за његову породицу, не само за његове колеге и за историjску науку коjоj jе верно служио, већ и за све нас коjима jе био тако насушно потребан, благотворан и драгоцен. Тугуjемо неутешни, управо и зато што смо његов глас препознавали као спасоносан у мери у коjоj су сваком народу у тешким околностима наjдрагоцениjи и наjкорисниjи трезвени упозораваjући гласови мудрих и радених поjединаца.

Веруjемо да jе управо поменути колективни осећаj великог губитка и спознавање те, његовим одласком, у трену настале опасне празнине, учинио да се на вест о смрти Милорада Екмечића, као jедан од првих jавно изречених коментара, каже: Отишао jе jедан од наjумниjих Срба. Међу нашим отуђеним и отупелим савременицима, не изричу се баш често овакве тврдње када се процењуjе губитак jедне личности. Такође, међу нашим савременицима и маjсторима обликовања стегнуте и „коректне“ говорне поетике jавног и таjног живота ниjе уобичаjено оно што се догађа и што се бележи у овим протеклим данима: на помен Милорада Екмечића – многим поjединцима, иначе шкртим на похвалама и такозваним великим речима, jезик би се некако одвезао и сам полетео у сусрет  наизглед „неодмереним“, а тачним и заслужним речима  ̶ „велики човек“, „златни глас српске историjе“, „утеха српском роду у временима мрачним и тешким“, „слава теби, велики Екмечићу, имао си се зашта и родити“, „био си одговор Бога на све безбожне радње наше и наших неприjатеља“... Разуме се да нисмо нимало збуњени и зачуђени, и да се не питамо: Зашто jе то тако, и откуда сво то наводно и „некритичко обожавање“? Нисмо изненађени пре свега ми коjи се нисмо устезали ни раниjе да сведочимо о томе да jе Милорад Екмечић ауторитет и ослонац од наjплеменитиjег соjа. Разумели смо и тврдили да jе историчар Екмечић посвећен не само своjоj науци (у коjоj jе припадао наjвишим круговима вансериjских поjединаца) већ безрезервно, и одважно, посвећен и судбини свог народа и разумевању сложених историjских, геополитичких, и наjширих културолошких и антрополошких околности коjе су одлучивале и утицале на ту судбину, историчар кадар да своjим мудрим и целовитим увидима разгони тмину и неспознатљивост друштвене стварности и поменутих датих прилика коjе живимо, и у коjима ћемо, нажалост, тек живети. Његова реч jе, као мало коjа друга из редова припадника његове професиjе, била реч храброг, часног и духом способним за свеобухвативу синтезу, надмоћног историчара, коjи „мисли историjу“. Други су ишли у сусрет „духу времена“, и вољи прилика, али не и он.

У овом тренутку, када уз тугу и jасну свест да jе управо такав велики национални ауторитет отишао, да jе занавек утихнуо jавни говор племенитог историчара Милорада Екмечића, jош jасниjе него до сада спознаjемо, слутећи као и он што jе – да будућност гледамо кроз таму! Спознаjемо и знамо и због чега смо његовом позамашном научно-историjском делу поклонили све поверење, и због чега ћемо му и даље веровати ‒ без резерве, сумњи и цепидлачења. Његово, jедноставно казано, мисаоном снагом и дубином jасно и оштро документовано проницање у сложене и често скривене слоjеве стварности, биће нам – у будућности – jош драгоцениjе. Греjаће нас и осветљавати нам пут.

Нека jе вечна слава Милораду Екмечићу.

(Обраћање на Комеморациjи у Скупштини града Београда, среда, 2. септембар 2015.)

ИЗ БИОГРАФИЈЕ

Милорад Екмечић jе био носилац Ордена части са златним зрацима Републике Српске и Ордена Светог Саве првог степена. За научни рад jе награђиван 27-jулском наградом БиХ, Наградом ЗАВНОБИХ-а, НИН -овом наградом, Специjалном Вуковом наградом, Наградом ,,Владимир Ћоровић“, Наградом ,,Печат времена“ за науку и друштвену теориjу, Наградом Српске књижевне задруге за животно дело и Кочићевом наградом.
Аутор jе десетак значаjних књига – опсежних, синтетичких историографских студиjа и више од три стотине научних радова. Историjску синтезу, и према многим виђењима своjе животно дело, Дуго кретање између клања и орања. Историjа Срба у новом веку (1492–1992) са насловом позаjмљеним од Иве Андрића, коjи jе 1919. тим речима сажео дуги историjски ход jедног народа, обjавио jе 2010. године. Ово дело jе следеће – 2011. награђено признањем коjе наш лист додељуjе наjбољем, на српском jезику штампаном делу из области науке и друштвене теориjе – Печат времена.
Милорад Екмечић рођен jе 1928. у Пребиловцима у Херцеговини. После завршене основне школе у Чапљини и гимназиjе у Мостару дипломирао jе историjу у Загребу, да би исте 1952. био изабран за асистента на Филозофском факултету у Сараjеву, где jе радио до 1992. године. Био jе члан Академиjе наука и уметности БиХ и Српске академиjе наука и уметности, дописни члан Црногорске академиjе наука и уметности и члан Академиjе наука и уметности Републике Српске.

Предстоjи нам нова Стаљинградска битка

Своj последњи велики интервjу академик Милорад Екмечић дао jе нашем листу. Разговор jе изашао у jубиларном 350. броjу „Печата“ (штампан 26. децембра 2014). Већ у тренутку његовог обjављивања, не слутећи да са драгоценим саговорником нећемо имати прилику да разговарамо jош коjи пут, закључили смо да jе реч о безмало тестаментарном разговору с наjзначаjниjим српским историчарем. Теме коjе jе он том приликом покренуо и закључци коjе jе тада предочио jавности не поседуjу само ванвремену актуелност већ се могу, значаjним делом, сматрати и своjеврсним и опомињућим завештањем што нам jе оставио наш умни, брижни и далековиди мислилац. Управо због тога, оваj разговор – у интегралноj верзиjи – понављамо у овом броjу, коjим се од Милорада Екмечића опраштамо, чинећи то уз jасан увид да ће нам, и за дуга будућа времена, он остати живи и важни саговорник

Разговарали Милорад Вучелић и  Љиљана Богдановић

Свет иде у сусрет дужем времену преласка са политике глобализациjе jедне велике силе у нови систем равнотеже великих сила. За улазак у њихов концерт се плаћа висока цена новим ратовима и одлучуjућим биткама у њима. Тешко jе веровати да ће амерички грогирани боксер направити историjску омашку да своjе латиноамеричке плаћенике пошаље у пољске и руске равнице. Рађе ће се држати досадашњег правила да Американци даjу генерале, а Немци и Црногорци пешадиjу. Неки под Ловћеном већ кликћу што ће поћи у нови Feldzug nach Stalingrad. Долази ера прљавих мањих и већих ратова на свим подручjима око Русиjе

Актуелне сложене и узнемируjуће светске прилике, посебно растућу претњу од избиjања глобалног и великог ратног сукоба, у разговору за „Печат“ тумачи и са историjског аспекта поjашњава и обjашњава водећи српски историчар, академик Милорад Екмечић.

Сада су, у свим медиjима, учестале оцене да постоjи опасност од новог рата. Да ли сте, као професор универзитета за општу историjу Новога века у траjању више од 40 година, разрађивали фазе припрема и вођења ратова? Јасно jе да нема општеустановљеног калупа како се они припремаjу и воде, али ипак постоjи jедна основа на коjоj се ратови jављаjу, или престаjу.

Јесам, па чак у више наврата о томе обjављивао неке студиjе. Ако некога занима, наводим „Поjам ‚Велике силе‘ и умеће дипломатиjе“ („Огледи из историjе“, Београд, 1999, стр. 371–413). Цела jе људска историjа као сунђер натопљена ратовима и сукобима, а у раздобљу коjе називамо Новим веком (1492–2014) постоjе неке шеме припремања и вођења ратова, коjе пре тога времена нису постоjале, или су се извиjале из закржљалих семенки у траjању од две хиљаде година. Главна подлога у тоj разлици jесте чињеница да у раздобљу Новога века нема несанкционисаних ратова и да сваки сукоб, где год да се деси у свету, изазива груписање држава у два блока. Због тога су сви ратови велики, а од 1914. и светски.

Где смо данас у развоjу модела коjи jако личи на оне што су претходили, да ли jе могуће да се развиjе неки већи рат?

Данас смо у ономе што jе пре мало времена председник Путин назвао тражењем нове равнотеже. То jе права реч, jер се мир одржава само онда када постоjи равнотежа сила, коjом се онемогући да jедна од њих добиjе светску доминациjу.

Пуно ме питате да ли jе могућ неки већи рат. Одговорио бих онако загонетно као што jе пред 1914. Никола Пашић одговорио радозналим новинарима, коjи су трчали за њим: „Децо, рата може бити и може не бити, трећег нема, а могуће jе да се и оно догоди.“ Сад се чеши да нађеш неки сувисли одговор! Оправданиjе jе данас постављати самом себи питање да ли се ми већ сада налазимо у некоj врсти рата за коjи нисмо ни свесни да jе ратно стање. Мислим да се ми већ налазимо у jедном рату на коjи никада нисмо научили да може постоjати. Сада размишљам о редовима коjе сам, на jедном међународном скупу о сукобу цивилизациjа, почетком децембра 1997, написао: „светске силе ће ратове водити, као Сjедињене Државе данас – религиjом, финансиjским дестабилизовањем и обавештаjним службама, уместо дипломатиjе и њених принципа ослонца на норме установљеног међународног права. Наредни век ће бити век глобалних прљавих ратова.“ САД се данас упињу да коначно униште одредбе Версаjског мира о сувереноj националноj држави. Сматра се да су обавештаjне службе преузеле примат над дипломатиjом у међународним односима иза 1962. (или око тог мени неjасног датума). Сjедињене Државе данас воде jедан невитешки, прљави рат, у оквиру оних области коjе поменух – религиозни односи, унутрашње дестабилизовање противничке валуте и излазак руље на улице – да би се бирао нови председник. У неким областима су саме Сjедињене Државе обjавиле да су покрет „Солидарност“ Леха Валенсе у Пољскоj финансирале са пет милиона долара, слом владе Слободана Милошевића са 50 милиона долара, отцепљење Црне Горе од Србиjе са 55 милиона долара. Ономад саопштише да су слом проруског режима Јануковича у Украjини платили са пет милиjарди долара. Наjпре су купили 63 посланика у украjинском парламенту из странке Јануковича и одмах гласали да се обара постоjећи председник и распишу нови избори, коjи су довели на власт оно што данас називаjу „Киjевском хунтом“ председника Порошенка. Сада Русиjу економски дестабилизуjу како би се створио jедан метеж по успелом српском и недавно украjинском моделу. Уверен сам да ће, ако Путина оборе, иза њега доћи нови Стаљин.

Извор: ПЕЧАТ

Везане виjести:

У БЕОГРАДУ САХРАЊЕН АКАДЕМИК МИЛОРАД ЕКМЕЧИЋ …

Одлазак jедног од наjумниjих Срба: У Београду преминуо др …

Екмечић: Србиjи би историjа могла да се понови – Jadovno 1941.

Академик Милорад Екмечић, историчар – Предстоjи нам нова …

Херцеговина – Јадовно 1941.