Борба за истину: Рација 1942.

Рациjа 1942, позната и као Рациjа у jужноj Бачкоj, немили jе догађаj коjи jе задесио становнике насеља Шаjкашке и градове Бечеj, Србобран, Темерин и Нови Сад пре равно 76 година, jануара месеца.

Названа термином полициjске потере и прикривена плаштом претреса обjеката и легитимисања становника ових места, Рациjа jе хиљаде и хиљаде живота бацила под лед Тисе и Дунава кроз рупе на залеђеним рекама коjе су пробиjене динамитом. Егзекутори су били мађарски фашисти, идеолошки следбеници Хитлеровог марионетског вође Миклоша Хортиjа, регента Краљевине Мађарске, а мета Срби, Јевреjи и антинацисти уопште, без обзира на етнос.

Хортиjева продужена рука, окупациони жандармериjски капетан Шандор Кепиро остаће упамћен као крвник Новог Сада и депортатор његових грађана на запад, коjи jе, доживевши дубоку старост, избегао казну овога света. Суд у Будимпешти га jе 2011. године, током контроверзног процеса, у првостепеном поступку ослободио „услед недостатка доказа“. Непуних месец и по дана потом, Кепиро jе умро у 98. години живота. Земаљска правда, коjу jе покушао да призове Ефраим Зуроф, ловац на нацисте и директор центра Симон Визентал, и повици бораца за правду: Крив jе!, Bűnös, Guilty! покошени су шамаром жртвама што под водом дремљу.

Плакат Guilty!, из књиге Genocide Revealed, Something or Other Publishing, 2012

Прва убиjања коjа jе покренула Рациjа почела су већ четвртог jануара 1942. у Чуругу, где jе ова злочиначка акциjа у мрак однела 35% од укупног броjа становника тог места на десноj обали Тисе. Талас смрти Рациjе jе кулминирао у Новом Саду, од 21. до 23. jануара, а утихнуо у Бечеjу 29. дана истог месеца. Према подацима хонведских кругова, коjе jе обелоданио Ендре Баjчи-Жилински, посланик тадашњег мађарског парламента и велики борац против нацизма, jануарски погром jе у загрљаj смрти бацио тачно 12.763 жртве. Оваj податак о броjу страдалих у троуглу Дунава и Тисе доказан jе и недавно откривеним чланком Нилса Хорнеjа, обjављеном у шведском листуСоциjалдемократа 12. октобра 1943. Хорнеj jе податке добио од мађарских званичника и избеглица из Бачке.

Ипак, геноцид оваквог опсега по природи отежава идентификациjу, макар и половине побиjених. До сада их jе, како открива Александар Вељић, председник Друштва за очување сећања на Холокауст из Новог Сада, поброjано тек 5940, уз велике напоре, jер jе живих сведока све мање, а родбина jе расута на све стране, врло често и не знаjући за судбину свjих предака, захваљуjући пре свега идеолошки обоjеноj послератноj историjскоj агенди.

Друштво за очување сећања на Холокауст jе у књизи Нови Сад и ПетроварадинЖивка Марковића, коjу jе обjавио Музеj Града Новог Сада 1984. године, наишло и на податак о 25.000 побиjених у Рациjи у Шаjкашкоj и Новом Саду, где се као разлог овог злочина наводи застрашивање становништва због ширења устанка у Бачкоj.

Седамдесет и три године потом, споменика коjи сведоче о Рациjи има у врло малом броjу, а од оних коjи постоjе многи су на погрешним местима. На то jе 1967. указао и наш велики песник Мика Антић филмом „Споменик“, коjи jе награђен специjалном дипломом за режиjу и продуцентском наградом на XV Фестивалу jугословенског документарног и краткоментражног филма у Београду. Познато новосадско купалиште Штранд стратиште jе без обележjа, на коjе су 1942. камионима или пешака довођени грађани формираjући редове пред даскама смрти, коридорима ледених гробница.

Цртеж Мире Моjзес, младе жртве Рациjе (Архива Друштва за очување сећања на Холокауст, Нови Сад)

Кућа др Игњата Павласа у Новом Саду, хуманисте, градитеља и утемељивача новосадског Соколског дома и планинарских домова по Фрушкоj гори и Руднику, родољуба коjег су и народ и историjа заборавили, баш као и остале жртве Рациjе, нема ни спомен-плочу коjом би се достоjно обележило да jе ту некада живео човек такве величине. Његово име помињало се и 23. jануара 2015, баш као и многих претходних jануара, међу учесницима марша живих до новосадског Штранда, чиjе jе ове године гесло Дунав те њиховим очима гледа. Стигавши на Штранд, они су исказуjући своj револт због скорашње рехабилитациjе Миклоша Хортиjа у Мађарскоj, те откривања њему посвећених спомен – обележjа у Будимпешти, Дебрецину и другим местима, изрекли народну пресуду не само за жртве Рациjе 1942, већ и за смрт око 100000 грађана окупиране Бачке од 1941. до 1944. године.

На тему Рациjе обjављена су многа литерарна историjска дела. Од новиjих, са наjсвежиjе провереним подацима, издваjаjу се: Рациjа – заборављен геноцид (2007),Миклош Хорти – некажњени злочинац (2009), Истина о Новосадскоj рациjи (2010),Случаj Кепиро (2011), Злочин у Ђурђеву: Јануарска рациjа 1942. (2012), као иGenocide Revealed – New Light on the Massacre of Serbs and Jews Under Hungarian Occupation (2012) на енглеском jезику, коjа jе обjављена и штампана у Сjедињеним Америчким Државама, а може се наручити преко саjта Amazon.com или саjта издавача www.soopllc.com.