Животна трка Стевана Маријана

Оваj Шиђанин jе успео да побегне са стрељања на сремскомитровачком гробљу 30. августа 1942. године

Човек jе коjи слави два рођендана. Стеван Мариjан, 73-годишњи пензионер из Шида, други пут „родио“ се 30. августа 1942. године. Тог дана уочи поноћи он jе побегао са стрељања на Православном гробљу у Сремскоj Митровици. Исповест Стевана Мариjана jе потресна:

– У августу пре 39 година Шиђани су причали да предстоjи масовно хапшење Срба. Ја сам се у то време крио неколико дана. Ипак, усташе су ме ухватиле у моме стану у ноћи између 27. и 28. августа. У Среско начелство, где сам затекао двадесетак мештана, доведен сам везан. Одатле су ме одвели у шидски затвор. Толико су тукли Стевана Паjића, Милоша Ђорђевића, Симу Тетека и његова два сина да се нису могли препознати. Нове ухапшенике су стално доводили. Руке им везане жицом, стегнуте клештима.

По мало проjе

Храбри бегунац са стрељања ниjе саслушаван у Шиду. Уjутро, после сванућа, усташе су потерале ухапшенике у затворско двориште. Построjили су их три по три у реду, тако да су jедни другима гледали у потиљак. Невољници су тако стаjали до 14 часова, када jе пало наређење да полежу. Одмах ту, на земљи, Јоша Шук, Фрања Мадодић, Јаша Васић и друге усташе потом су их претресли и одузели им све ствари. У његовом сећању такође се урезало да су затвореници изведени из дворишта и потрпани у аутобусе. Тако су довожени на шидску железничку станицу, где су утоварени у вагоне. Путовало се за Сремску Митровицу. Поред Шиђана, у вагонима су се налазили и земљорадници из околних села. Сви су дотерани у сремскомитровачку казнионицу, у чиjоj jедноj соби се гушило 220 људи. Иначе, међу њих убачени су шпиjуни, да слушаjу и преносе шта говоре сужњи. Свако jе добио по мало проjе. У току ноћи сужњи су изведени у казнионски ходник, с тим што су се претходно поскидали у гаћице. Полуголим несрећницима руке су везане на леђа, затим су их построjили и онда jе пало наређење да полежу потрбушке. Тада су усташе почеле да скачу по људима и да их туку.

Зубима одвезана жица

Своjе казивање Стеван Марjан повремено прекида, узима дах и потом наставља да износи поjединости о наjтежем дану његовог живота:

– После бестиjалног иживљавања на нама, поjурили су нас у двориште и утоварили у четири аутобуса. Са мном заjедно у аутобусу налазили су се Илиjа Осмокровић, Сима, Радивоj и Милорад Тетек, Душан, Влада и Богдан Коларић, доктор Драгутин Грчић и неки људи чиjих имена се не сећам. Кад смо стигли на гробље, из аутобуса су нас изводили по десеторицу. Свуда око нас усташе. Масакром недужних људи руководио jе Виктор Томић, Павелићев изасланик у Срему. Томић jе лично, своjим очима сам гледао, из револвера убиjао стрељане, оне коjи су давали знаке живота.

Шидски бегунац налазио се у трећем аутобусу. Одлучио jе да бежи. Чика Стеван jе замолио Раду Миловановића, коjи jе  у аутобусу стаjао иза њега да му одреши руке. Човек коме може да захвали што jе жив зубима му jе одрешио руке, увезане жицом, коjа jе толико стегнута да му jе крв скоро престала да струjи. Исту такву услугу наш саговорник узвратио jе Миловановићу. Стеван Марjан jе тако покушао да помогне и Илиjи Осмокровићу, чиjе руке, изузетно чврсто везане жицом, нису могле да се одвежу.

Меци су само звиждали

Управо тада jе почела животна трка човека са два рођендана. Он се налазио међу десеторицом људи, на чиjем челу jе био др Драгутин Грчић.

– Био сам одмах иза доктора Грчића – наш саговорник сећа се свог бегства у слободу. – Кад смо доведени, отприлике на неких пет метара испред гробнице, односно раке, jедан усташа нас jе зауставио, ради прегледа руку, да види да ли су добро везане. Ја сам чврсто стегао олабављену жицу. Таj моменат искористио сам и почео да бежим. Трком сам кренуо преко гробља, осветљеним ватрогасним бакљама. Усташе су jуриле за мном и стално пуцали. На пуцање и то што ме гоне нисам се обазирао. Напросто сам летио у цик-цак лниjу између споменика. Меци су само звиждали. Срећом, зрно ме ниjе хтело.

Срећни бегунац, под окриљем таме, у ноћи, у трку с несмањеним темпом стигао jе до Саве и ту jе видео своj спас. Сав у голоj води, озноjен, бацио се у реку и препливао на другу обалу код Мачванске Митровице.

Бегунац jе потом отишао у Засавицу и ту jе провео пуну годину дана. 

Стеван Мариjан се почетком септембра 1941. године вратио у Срем и постао партизан у Восутским шумама.

Пише: М. Миљевић

Оваj прилог jе обjављен у листу: Сремске новине, 7. октобра 1981.

Везане виjести:

Крваво шидско лето 1942. године – подсетник