Бројање мртвих Срба

Колико jе Срба погинуло у ратовима деведесетих? Колико у оба светска рата? Знамо ли уопште сопствену историjу? А ако не знамо, или нећемо да знамо, зар jе чудо што нам jе други – злонамерно – пишу?

На кажем ово ради лицитирања броjкама; то jе пропагандна техника западног порекла коjа jе страна нашем карактеру. Али основни jе ред да се мртви достоjно сахране. Можда jе у том забораву према мртвима и разлог што смо заборавили вредност слободе, па ако о слободи данас и причамо, углавном говоримо о њеноj цени – као што jе то ономад цинично радио хрватски шовиниста Радић.

Жутооктобарске власти наjрадиjе би да забораве цивиле коjе су 1999. побиле „демократске“ НАТО бомбе, jер jе то, jе ли, био увод у „ослобађање“ Србиjе. Још мање их занимаjу погинули воjници, коjи су се, испада, борили за Злог Милошевића. Генерале су испоручили хашком Минотауру. А пошто се већ годинама води кампања за признавање Тачистана, о побиjеним и протераним Србима са Косова и Метохиjе скоро нико више и не говори…

Иако жутооктобарски синдром далеко мање утиче на Републику Српску, ни тамо се ниjе учинило много да се макар попишу жртве грађанског рата у БиХ. Уместо тога, процес броjања мртвих препуштен jе западним истраживачима (Ева Табо и Јакуб Биjак, за рачун хашког „суда“) или Сараjеву (Мирсад Токача). Зато jе требало скоро десет година – током коjих jе свакодневно понавлjана ноторна лаж о 250-300.000 мртвих – да се дође до иоле обjективне спознаjе о броjу жртава. Притом jош увек долази до манипулациjа броjкама, где се муслиманске жртве преувеличаваjу а српске умањуjу.

Тужна jе ирониjа да jе наjболjе документовано страдање Срба на териториjама где нису опстали. Заслугом Саве Штрпца и организациjе Веритас, поброjане су жртве „Блjеска“ (283 мртвих, 15.000 протераних) и „Олуjе“ (930 мртвих, 922 несталих коjи се воде као мртви). А др. Светозар Ливада jе, сада већ давне 2009, указао да jе на попису становништва у Хрватскоj 2001 било 380.032 мање Срба него 1991. Упркос томе, данас Загреб тужи Србиjу (!) за „геноцид“ (!!) – иако jе управо у Туђмановоj Хрватскоj остварен Павелићев геноцидни сан.

Проблем jе што никада тачно ниjе установлjено колико jе Павелићев режим побио Срба, што допушта новоj Хрватскоj да таj злочин пориче.

Радове на ископавању комплекса Јасеновац почео jе, па зауставио, Брозов режим. Исти онаj коjи jе бетонирао jаме у коjе су усташе бацале што живе што заклане Србе. Титу и титоистима савршено jе одговарало да лове у мутном. Без сазнања о стварном обиму злочина, Српске жртве у НДХ могле су да се гураjу под тепих у име „братства и jединства“ и велике моралне уравниловке. Другачиjе ниjе могла да се одржи jедна франкенштаjновска творевина у коjоj су џелати имали jеднака (или чак већа!) права као и жртве.

Једна од последица ове намерне алjкавости и апсолутног непоштовања према мртвима jе усташка прича о „крижном путу“ у Блаjбургу – богохулjење наjгоре врсте за истинске хришћане – али и данашња прича о „геноциду“ од три човека у Жепи (случаj Толимир).

Тако jе 1945 направлjена произволjна процена демографских губитака на 1,7 милиона. Потом jе 1964. Савезни статистички завод обjавио процену стварних ратних губитака: 1,1 милион. Сличне цифре су после предложили Боголjуб Кочовић и Владимир Жерjавић.

Кочовић jе 1985 у Лондону (!) обjавио књигу у коjоj jе демографске губитке Југославиjе проценио на 1.925.000 људи, а стварне на 1.014.000, с тим да би наведене цифре могле „да варираjу и до 250.000, горе или доле“. Што jе мало много за статистичку грешку…

Сличним цифрама касниjе jе баратао хрватски економиста Владимир Жерjавић, коjи jе навео броjку од 2.022.000 као демографске губитке, а 1.027.000 као стварне. Притом се броj страдалих Срба код Кочовића креће од 500.000 до 580.000, а код Жерjавића износи око 530.000.

Ови подаци се, иначе, наводе у хвалоспеву Венцеслава Глишића Кочовићевоj књизи, коjи jе 2006. обjавио НИН. Глишићев текст такође спомиње – и одбацуjе као невероватно – истраживање Животиjа Ђорђевића из 1997, коjи jе демографске губитке Југославиjе проценио на 2.825.000, а српске на 1.820.000 (стварне на 1.607.000).

Из неког разлога, Глишић сматра невероватним да jе толико Срба могло да страда у рату где су Немци стрелjали сто за jедног, Усташе четири године готово неометано спроводиле кампању геноцида, а Срби чинили већину бораца (па самим тим и погинулих) како у ЈВуО, тако и у Титовоj НОВЈ. Али зато сматра Жерjавића меродавним. Исто мисли и Јован Мирковић, историчар и виши кустос у Музеjу жртава геноцида, а раниjе и директор Спомен-подручjа Јасеновац, коjи jе 2012 дао интервjу НСПМ.

Притом нико не спомиње да jе Жерjавићеву анализу 1992. обjавио Хрватски информациони центар, службени орган пропаганде Загреба.

Или да jе по њему од усташа страдало само 78.000 Срба цивила – 50.000 у Јасеновцу и 28.000 на другим местима. Или да jе Жерjавић тврдио да jе током рата у БиХ страдало 220.000 лjуди – а не, као што jе после установлjено, мање од 100.000. Како jе онда могуће Жерjавића сматрати веродостоjним?

Инсистирање на истини, на подацима а не маштариjама, ниjе само професионална деформациjа историчара, већ суштинско питање ослобађања од тираниjе лажи: о „jедном племену три имена“, коjа jе омогућила геноцид у НДХ; о „братству и jединству“ коjа jе омогућила

франкештаjновску СФРЈ; и о „великосрпскоj агресиjи и геноциду“ на коjоj почива данашњи балкански хаос. Намерно не кажем поредак.

Док се не ископа истина о мртвима, нећемо моћи сахранити ни њих, ни ове три велике лажи. Али ћемо сваким даном сахрањивати сваку наду у било какву будућност.

Пише: Небоjша Малић

Извор: Интермагазин