Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Преварили су се хроничари коjи су пре 10 година о изузетно вредноj документационоj грађи, коjу jе предано сакупљала и на научно обjективан начин обрадила историчар уметности Боjана Исаковић из Београда, написали да jе заувек од заборава отргнуто више од 1.000 докумената о геноциду над српским народом у периодима од 1941. до 1945. и од 1991. до 1992. године.
Оно што нису успели да ураде време и брисачи трагова геноцида над Србима цивилима, учинила jе непозната плаћеничка рука. И то усред Србиjе, у Врању, запаливши конак манастира Свети Никола, у коме су били склоњени сви експонати коjи су, кроз хиљаде докумената, говорили о геноциду над Србима у поменутим периодима, као и у време Првог светског рата и свим ратовима вођеним у прошлоj децениjи у Српским краjинама.
Стравичну причу о томе како jе у ватреноj стихиjи нестало 1.600 документата из те непроцењиве историjске и документационе грађе, за НТ прича њен аутор, историчар уметности Боjана Исаковић, коjа jе више од 30 година радила на сакупљању, обради и документовању. Госпођа Исаковић први прут прича и невољама коjе су jе пратиле док jе радила на прикупљању грађе, а посебно кад се осмелила да jе прикаже на изложбама, не само у Србиjи 1991. и 1992. године, него и у Европи, коjа jе нашу земљу тада држала под санкциjама.
Прича о злочину
Исповест госпође Боjане Исаковић забележили смо у њеном београдском стану, где jе била окружена фотографиjама онога што jе остало после пожара у конаку. Иако jе прошло непуних 20-так дана од те кобне ноћи, када jе део историjе отишао у дим и пепео, госпођа Исаковић jе и даље видно потресена, али за НТ прича :
– Злочин над материjалом коjи показуjе геноцид над Српским народом, што jе наjгоре, починио jе СРБИН. Налогодавци су увек исти, у то нећу да улазим. Нико не може да ме убеди да jе то урадио неки дечак због овога или онога. То jе урађено прецизно. Задатак jе урађен перфектно. Од тог професионалца, коjи jе тако добро обавио задатак, преко посредника до врховног налогодавца jедан jе пут. Са тим врховним налогодавцем емотивно се борим. Али, зато знам да извршилац сигурно то не би урадио да jе знао шта ради. Не би био тако лако купљен да jе знао да jе Србе убиjене у Хрватскоj и Босни-поново убио.
Како сма почела
– Одувек сам се бавила историjом цивилизациjе. Поштовала сам документ сваког народа. Када ми се учинило да могу да послужим и мом народу сакупљаjу“и документе са одређеном темом, несебично сам се предала том послу. Краjем 80-тих прекодринским Србима пружила се прилика да и они коначно заврше недовршен посао, као што jе откопавање jама и сахрањивање своjих убиjених у Другом светском рату. Знала сам да таj тренутак откопавања jама и идентификациjа, колико jе била могућа, представљаjу само jедан секунд у историjи и да ће, ако се то не документуjе и истражи, заувек бити завршена прича, па сам решила да то не дозволим. Поднела сам елаборат Српскоj академиjи наука и добила jедногласну подршку на Одељењу за изучавање геноцида над Српским и осталим народима. Елаборат сам завршила и отишла на терен. Обишла сам велики броj jама, покупила материjал и предложила нашим институциjама-Академиjи наука, полициjи, медиjима- да се сви на своj начин укључе у таj посао. Сматрала сам да тако велики и важан подухват превазилази могућности jедне личности. Мало ко jе помогао. То jе почетак мога рада. тада jош ниjе било рата…
Шаранова jама, велико стратиште Срба
Сусрет са ратом
– Међутим, догађаjи су ускоро кренули невероватном брзином и рат jе почео да тутњи. Било jе природно да у том тренутку екипу коjу сам окупила усмерим према новим догађАjима. Тако jе дошло до спонтаног окретања камере и фотоапарата према догађАjима коjи су се тако стравично ваљали према нама. Када се ствар веома заоштрила, када jе рат протутњао Словениjом, кренуо Хрватском и претио Босни, било jе нормално да све то пратим онолико колике ссу моjе физичке и материjалне могућности дозвољавале. Почела сам да бележим, позвала неколико приjатеља фоторепортера. Мало их jе било коjи су одлазили на ратиште. Почетак jе био застрашуjући за све, па jе било устезања. Али, било jе пар њих коjи су од почетка то бележили. Замолила сам их да, када фотографишу, одмах пишу ко jе жртва, како бих касниjе, када одлазим на терен, о свакоj личности сазнавала све поjединости. Тако jе у овом стану настало 800 фотографиjа и jош толико докумената о геноциду над Србима цивилима у уништеним црквама. Документи су, осим жртава, показали њихове убице и тродимензионалне предмете жртава. Све jе било ту, али нисам знала ко ће пристати да изложи, да ли ће уопште иког интересовати да гледа те страхоте.
Јасеновац, логор смрти, а не радни логор
Коначно изложба
– Признаjем, имала сам у то време извесну подршку у Академиjи наука, али када jе све било готово, показало се да изложба тражи простор и време. Не можете људима обjаснити зашто ти документи уопште постоjе, зашто се то догодило показуjући им само фотографиjе лешева. Било jе неопходно да се на известан начин обради Други светски рат. Буквално сам даноноћно припремала те документе и фотографиjе. Почели смо да радимо и Други светски рат, да обрадимо стварање фашистичке НДХ и логор Јасеновац. У међувремену, рат у Хрватскоj, већ jе тутњао. Онда сам у Музеjу примењених уметности у Београду уговорила изложбу. Отварање jе било 28. септембра 1991. године. Изложба jе траjала девет месеци, иако jе било предвиђено да траjе само месец дана. Продужавао jу jе народ, као и интересовања страних новинара. Они су допринели да се интересовање за изложбу прошири. Добили смо броj наслова у страноj штампи, коjи ниjедан други посао такве врсте ниjе добио у свету. И то у време оних блокада.
Јастребарско, усташки логор смрти за српску децу
Продор у Лондон
– Док jе изложба траjала, код мене jе дошла jедна британска новинарка. Нисам знала за коjи часопис ради, али ме jе обрадовало што неко показуjе интересовање. Молила ме jе да jоj дам неколико негатива. У претходном покушаjу са Балканолошким институтом у Лондону, коjи jе био вољан да пренесе моjу изложбу, нисмо успели. Чак су га затворили. А Балканолошки институт у Лондону окупљао jе и балканологе Србе и Британце. Забранили су jедан научни институт само да не би обjавио документа о геноциду над Србима.
Онда сам британскоj новинарки дала 24 негатива коjе jе она однела. Направили су изложбу у Лондону. Она и њен главни и одговорни уредник имали су храбрости да цео часопис посвете тоj теми, и кажу: слушаjте, то jе грађански рат у коjем ми нисмо ни на чиjоj страни, али молим вас, гину и Срби. Таj део изложбе, направљен од негатива коjи су таjно пренесени, изазвао jе буру и часопис jе забрањен. Он никад ниjе имао већи тираж и продавао се испод тезге. Изложба jе прошла целу Британиjу. Оксфордски студенти су демонстрациjама приморали владу да изложбу дозволи и на Универзитету. Касниjе jе иста изложба пренета у Немачку.
Казна jе стигла
– Док jе излозба у Београду jош траjала, радила сам од jутра до вечери. Једне вечери, излазим из Музеjа примењене уметности, уморна. Било jе 22,30. Хоћу да пређем онаj прелаз између ћошка паркића, где су све-три липе великих стабала, новинарница и “ Пролеће „. Иако нема аутомобила ни људи, дисциплиновано, и вероватно од умора, чекам да се упали зелено светло. Стоjим на ивици тротоара. Одjедном, неко ме отпозади ударио у потиљак. чиме – не знам. Пала сам и онесвестила се. Пренета сам у болницу са повраћањима, симптомима потреса мозга. То jе било време када нисмо имали ни рендгенске филмове, а ако их jе и било, били су баjати. Нисмо имали ни магнетну резонанцу. Једноставно – ништа. На своjу одговорност и захтев, зато што сам имала обавезе око изложбе, пуштена сам сутрадан.
Радила сам иако сам непрекидно повраћала и имала страховите главобоље. Нисам могла да стоjим. Лева рука ми се одузимала. Приликом поставке изложбе у Крагуjевцу, срушила сам се. Пренета сам у болницу. Тек они тамо ништа нису имали. Јавила сам се свом лекару у Београду. Рекао jе да треба да ме прегледа неуролог. Обjаснила сам му да ми jе за два дана отварање изложбе, да долазе сви из Републике Српске, Републике Српске Краjине. Дали су ми jедног лекара коjи се вратио са ратишта. Да бих све то издржала, давао ми jе ињекциjе између пршљенова. Рекао ми jе да се то даjе ратницима када им секу ногу или руку.
Одмах по отварању изложбе пренета сам на неурологиjу. Тамо су установили да jе огроман броj нерава у моjоj кичменоj мождини одумро. Породица jе скупила паре и одвели су ме на магнетну резонанцу у иностранство. Тамо jе утврђено да ми jе сломљен пети пршљен, и дан данас jедан део стоjи у меснатом делу у врату, а диjагонално jе прсао и шести пршљен. Кичмена мождина jе повређена тако што су одумрли нерви. Дуго сам била непокретна. Нисам могла прсте да померам, нисам могла да ходам, била сам дезориjентисана. Дакле, повређена jе кичмена мождина, што доводи до потпуне параплегичности. Само упорношћу и захваљљуjући генетици, поново сам стала на ноге.
Ето, то ми се догодило у Београду. Не могу да окривим никог конкретно. Да ли jе неко послат да то уради, или jе неко био незадовољан што jа то показуjем, у то се нисам упуштала.
Напао ме и муџахедин
– То ниjе био jедини пут да сам нападнута. Пре тога, негде близу Прозора, сакупљали смо документе о Србима коjи су настрадали у глини. Стално сам имала чуваре. У jедном тренутку, угледала сам jедног воjника и он jе гледао мене. Одjедном jе извукао пиштољ, уперио га у мене и репетирао. Свако нормалан потрчао би назад или покушао да се склони. Уопште се не хвалим оним шта сам урадила у том тренутку. Уместо да бежим, кренула сам према њему и викнула: “ Шта то радиш ? Шта то радиш? “ Ови коjи су то гледали звали су полициjу, коjа га jе ухапсила. После седам дана jавили су ми да jе то био муџахедин.
Да ли су у те нападе на мене, као што сада многи тврде, биле умешане стране обавештаjне службе, не знам. Колико сам им била интересантнаа, просудите сами. Ако се министарство jедне стране државе дописуjе око тога хоћу ли моћи да излажем или не, ако се укида Балканолошки институт, ако не добиjем визу да присуствуjем отварању изложбе у Немачкоj, ако ми у разговору са директором Културног центра Немачке таj господин каже : “ Знамо ми ко сте ви “ , онда су било какви коментари излишни. Дакле, праћен jе моj рад, али нисам имала времена да се бавим тиме ! Сада нећу тиме да се оптерећуjем, иако знам да ово што се догодило у Врању ниjе нимало случаjно.
О тим нападима на мене ћутала сам до сада, jер никада нисам желела да личну трагедиjу стављам испред онога што радим. Али, сада су уништили и моj рад.
Конак – институт за геноцид
– Када ме jе болест оборила, покушала сам на разна места да склоним грађу о геноциду над Србима, запаковану у више од 20 сандука. Одлазила сам у разне институциjе да бих видела где би то могло да се склони. Наjлогичниjе jе било да постоjи простор, где би било стално изложено. Али, ниjе га било.
Имала сам срећу да сретнем владику Пахомиjа. Он ми jе омогућио место на коjем ћу моћи да сместим грађу и наставим да радим. Прво jе то било наслагано у епархиjи, а онда jе, морам да кажем, владика Пахомиjе у конаку манастира Свети Никола на неки начин направио Институт за изучавање геноцида над Србима. И то не само за мене. Ту су долазили људи и на миру радили. Имала сам собу, поређане сандуке, и из сваког сам могла да вадим експонате и проверавам њихову очуваност. То jе сад све у праху и пепелу.
Хаjка на Владику
– Неко jе све то пратио и напослетку запалио конак. Ватра jе букнула баш изнад моjе собе. Уништено jе више од 800 фотографиjа и исто толико документата. Целокупна документациjа о геноциду у Госпићу, Глини, Купресу, Вуковару, Сребреници…
Све се то десило у jеку хаjке на владику Пахомиjа, часног и смерног пастира Српске Православне Цркве, коjи никоме нажао ниjе учинио. Напротив, само jе помагао и помаже људима. Мислим да ниjе случаjно то што се догодило у Врању. Неко jе синхронизовао нападе на владику и паљење конака и документациjе о геноциду над Србима. Ко jе то, надам се, откриће истрага.
Владика Пахомиjе jе желео да моjу изложбу поново прикажемо у Србиjи, а да крене баш из Врања. Имао jе ту жељу и jа му не бих одбила, пробала бих то са, на пример, jедном уском темом, можда баш Другим светским ратом. Јер, у атмосфери када jе краjње непопуларно причати о геноциду над Србима, нисам уверена да би моjа изложба била добродошла. Данас jе наjпопуларниjе говорити кога су Срби убили.
Извор: СРБИН.ИНФО
One Response
Zelila bi da me gospodja Isakovic kontaktira hitno.
Nisam nikada ranije naisla na njen projekat u vezi
spiskova zrtava u NDH. Maje ime je poznato g. Bastasicu
Posto vreme prolazi nema se vremena vise za oduglov