ПАПА, ПАТРИЈАРХ И… УЈЕДИЊЕЊЕ ЦРКАВА

МИТРОПОЛИТ КАЛАВРИТСКИ И ЕГИЈАЛИЈСКИ АМВРОСИЈЕ

Свjатjеjши патриjарх Вартоломеj се поново нашао у центру пажње jавности у вези са богословским диjалогом између Истока и Запада, између Православља и римокатолицизма. Као резултат своjе недавне, четврте по реду, посете у Ватикан у октобру 2008. године и присуства на конференциjи католичких бискупа, он jе изазвао атмосферу страха у нашоj средини. Многи су приметили његову изjаву да jе његово присуство на тоj конференциjи – „проjава деловања Духа Божиjег“.

Ствара се утисак да се патриjарх жури, да трчи, да хита да уjедини цркве. Тако, у краjњоj линиjи, неки од нас схватаjу његове поступке. Ми не можемо да игноришемо протесте благочестивих чеда Цркве, не можемо их jедним потезом пера издвоjити од свих, рекавши другима: „Ма пустите их! То су скудоумни фанатици“, водећи рачуна о чињеници да међу њима има и архиjереjа, и свештеника, и научника, и монаха, и предавача на богословским факултетима и многих других, достоjних чланове Цркве Христове.

Учешће нашег уваженог патриjарха у римокатоличкоj служби и његова заjедничка молитва са папом код многих изазива не само забринутост, већ и огромну жалост. То се не дозвољава свештеним Канонима! Њега су већ осудили пре неколико година за исувише смеле поступке на служби у Равени. Па и сада исто осуђуjу. Патриjарх прелази допуштене границе у општењу између Истока и Запада: заиста, заjедничко изговарање Символа вере jесте богослужбена радња (чин). Наравно, он (патриjарх) не долази до учешћа у истоj Чаши, то jест у заjедничком приношењу Бескрвне Жртве, али исповедање вере не престаjе због тога бити богослужбена радња. Ако између нас постоjи толика разлика у вероучењу, ако jе богословски диjалог на свом последњем стадиjуму (Равена 2007) изазвао толико потреса међу Православнима, тада наши кораци мораjу бити веома, веома опрезни.

Схватам да су контакти између предстоjатеља неопходни. И да би напори нижих црквених делатника били овенчали успехом, неопходно jе да предстоjатељи откриваjу пут за то. Али jа не могу да схватим зашто jе неопходно прелазити границе, коjе су поставили Оци. Могу присуствовати на католичкоj миси као обичан посетилац или туриста, али као архиjереj не могу благосиљати, говорећи: „Мир свима“. Такође, не могу заjедно са римокатолицима изговарати „Вjеруjу“, макар то био и општеприхваћени текст Никео-Цариградског Символа Вере. Иначе то постаjе своjеврсно саучествовање, заjедничка молитва, за шта Његова Светост, делуjући по сопственоj инициjативи, ниjе добио санкциjе Православних Цркава.

Против сличних поступака, па и уопште против нарушавања постављених граница, чуваних при спровођењу богословског диjалога, нарочито снажно jе протестовао Архиепископ аустралиjски Стилиjан, архиjереj Васељенске Патриjаршиjе, изврсни приjатељ нашег патриjарха, предавач на универзитету и дугогодишњи модератор или ко-председаваjући Мешовите комисиjе за богословски диjалог. Али нису протестовали светогорски оци, како смо очекивали. Мене изненађуjе и истовремено у недоумицу доводи њихово ћутање! Обично су у другим случаjевима они говорљивиjи од свих, али у овом случаjу ћуте као рибе. Зашто двоструки прилаз? Такво понашање ниjе достоjно подражавања! Једини и приjатан изузетак била jе реч игумана манастира Ксиропотам, оца Јосифа, у време када jе ту обитељ посетио патриjарх Вартоломеj. Навешћу овде његове мудре и памћења достоjне речи из његовог поздравног обраћања нашем патриjарху.

„Нека се молитвама Ваше светости не сакати и не квари, због наших слабости, монашко сведочење наше вере jер „све што ниjе од вере грех jе„, како пише Апостол (Рим. 14:23). Ваша светости, дозволите нама, вашим чедима, као онима коjи су стекли синовску слободу, да се окренемо двема темама, коjе притискаjу наше срце и саблажњаваjу монашку савест, а такође и савест многоброjних благочестивих православних хришћана коjи долазе код нас.

Прво, то jе што Ваша светост у званичним обраћањима и заjедничким молитвама у храму и на телевизиjи континуирано признаjе представнике већ потпуно посветовњаченог и непоправљивог савременог папства.

Друго, свођење на „нулу“ богословског и еклисиолошког сведочења Православља кроз пуно учешће представника наше Цркве у Светском савету цркава, и на таj начин прећутно прихватање протестантске еклисиологиjе, коjа одређуjе структуру и фунцкионисање те свепротестантске организациjе.

Ваша светости, заjедно са Светим Јованом Златоустом, молимо Вас, смирени и недостоjни. „Никакво искварено учење под предлогом љубави не примаjте.“

Ми, наjмањи монаси обитељи Ксиропотам, заjедно са благочестивим народом делећи забринутост, пребивамо у вери Светих Апостола и Светих Отаца из љубави и према инославнима, коjи добиjаjу суштинску помоћ ако им Православни, захваљуjући своjоj доследноj православноj позициjи, укажу на размере њихове духовне болести и на средство њиховог исцељења. Са болом у срцу, побожно молимо да надаље богословски диjалог никако не прате заjедничке молитве и учествовање и међусобним литургиjским и богослужбеним сабрањима, као ни други поступци коjи могу створити утисак да наша Православна Црква прихвата римокатолике као истинску цркву, а папу као канонског епископа Рима. Слични поступци доводе у заблуду и Православну пуноту и римокатолике, ствараjући код њих лажни утисак у вези са тим шта Православље мисли о њима.

„А сад остаjе вера, нада, љубав, ово троjе; али од њих наjвећа jе љубав.“ (1 Кор. 13:13). Вашом отачком љубављу опростите нам ово залажење у конфесионална питања и погледаjте на смирена лица наше братиjе, коjа гледаjу на Вас са великим уважењем“.

* * *

Навео сам све горе изречено у виду увода, да би се обратио другоj страни питања о односима Православних и римокатолика.

1. Никакав, апсолутно никакав покушаj зближавања не може донети резултате, ако римокатолици не престану да се занимаjу прозелитизмом међу Православнима у Русиjи, у Украjини, у Белорусиjи, Пољскоj, Чешкоj, Словачкоj и у другим земљама бившег источног блока.

2. Никакав покушаj зближавања не може донети резултате, ако римокатолици не укину униjу у Грчкоj и другим местима.

3. Никакав, апсолутно никакав покушаj зближавања не може донети резултате, ако римокатолици не оперу са себе кривицу, коjа jе пала на њихова леђа у овим последњим годинама, када су проливали невину крв Православних у Босни, Хрватскоj и другим местима. И све то – тобож у име Вере и Христа.

4. Никакав, апсолутно никакав покушаj зближавања не може донети резултате, ако римокатолици не оперу кривицу коjа jе легла на њих због тога што jе Ватикан финансирао муслимане за време рата у Босни против Православних. Таj преступ jе био извршен пре неколико година.

Када смо у Србиjу одвозили ствари и производе, имали смо могућност да лично будемо на борбеном пољу, у првим редовима, у зони борбених деjстава, када су Срби опколили Горажде. Сопственим ушима смо слушали из уста генерала – хероjа Младића, да jе

а) у камионима УН, коjе су превозиле производе за муслимане, испод производа било сакривено оружjе и мунициjа

б) куповину оружjа финансирао Ватикан.

Касниjе ми jе исту ту информациjу, у потпуно поверљивим условима пренео jедан званични дипломата, коjи jе у то време радио у министарству одбране Грчке.

Нека се и продуже званичне посете између Констанинопоља и Ватикана, нека се и продужаваjу заjедничке молитве и уступци, нека се предузимаjу поступци добре воље од стране Православних – уjедињења двеjу Цркава неће бити, ако претходно не буде уклоњена кривица за све злочине, коjи нас неизбежно наводе на мисао о сличним случаjевима и преступима из периода крсташких похода. Од тада, чини се, ништа се ниjе изменило.

Ми смо открили важан документ коjи се односи на нашу тему. У њему се говори о давним догађаjима у Србиjи из времена Другог светског рата, коjи су повезани са именом надбискупа Алоjзиjа Степинца. Они имаjу огроман значаj, jер доказуjу: Рим jе у своjоj основи придао институциjи папства и Цркви светски карактер. Рим се претворио у светску државу – Ватикан. У току многих векова нису се промениле ни његове методе, ни понашање. Циљ оправдава средства, све до убиства… „неверних“ православних. Господе, помилуj!

Италиjански писац Марко Аурелио Ривели написао jе књигу под називом „Надбискуп геноцида“ (види www.mkka.blogspot.com) у коjоj се говори о позициjи католичког бискупа конкретне области у тим годинама. У концентрациони логор су долазили вагони са заробљеним. На вагонима jе било написано „Труло воће“, а унутра су се налазили, за смрт припремљени, православни Срби. Само у jедном логору било jе спаљено 700 000 Православних! То jе и jесте геноцид Степинца! Надбискупа геноцида, како jе прикладно био назван, Римокатоличка црква jе недавно приброjала збору светих! О каквом онда jединству цркава ми можемо размишљати? Предговор тоj књизи написао jе блажењеjши Архиепископ атински и целе Грчке, Јероним, као Митрополит тивеjски, 2000. године.

Нека се и продуже званичне посете предстоjатеља у Рим или Константинопољ, али уjедињење Цркава биће неостварива и, следи, обмањива машта. Нека се не брину „зилоти“ и „супер-супер православни“! Страже знаjу о свему! Ако буде требало, сви ћемо ми изаћи у заштиту наше вере.

Нећемо те се одрећи, о вољено Православље!

Са руског превео:
Станоjе Станковић

Извор: ЕПАРХИЈА ГОРЊОКАРЛОВАЧКА