Рођен 6. маја 1927. године, Старчевица, Бањалука
Казује:
Отац Тодор, рођен 1902. године. Мајка Цвијета, девојачки Зубовић, рођена 1907. године. (Отац умро 1961, мајка 1994. године). Отац Тодор, радник Фабрике дувана Бања Лука, мајка домаћица.
Имали смо зидану кућу од 140 квадрата. Штала од 150 квадрата је била зидана са преградама за смјештај краве, коња, оваца. Имали смо амбар, кошану, свињац и кокошарник. Од стоке смо имали коња, двије краве, десет оваца, двије свиње и 20 кокошака.
У домаћинству су живјели: отац, мајка, дјеца: Ђуро, рођен 1927, Мирко, рођен 1929, Рајко, рођен 1931. године, Саво рођен 1933. године, сестра Љепосава, рођена 1935. и Милорад, рођен 1937. године. (Мирко, Рајко и Љепосава су умрли).
По капитулацији Југославије и њене војске, априла мјесеца 1941. године у Бању Луку су прво дошли њемачки војници и продужили за Челинац. Долазак њемачке војске у Бању Луку срдачно је дочекиван од стране Хрвата и муслимана. Послије одласка Нијемаца оформљена је војска Независне Државе Хрватске. После тога, почели су војници да обилазе наша српска села тражећи четнике. Мјесеца јуна 1941. године, хапсе нам оца са још неколико мјештана и затварају их у зграду кина „Врбас“ (у подрум) у којем је било око 20 Срба. Отац је у затвору био око мјесец дана, након чега је пуштен уз кауцију од 150.000 динара. Наређено му је да не смије напуштати град.
Међутим, Редарствено равнатељство Бања Лука на темељу Рјешења Равнатељства из Загреба доноси наредбу дана 13. 8. 1941. године да се мој отац са свим члановима домаћинства исели у Србију и да ће дана 23. августа 1941. године у 7 часова бити отпремљени са транспортом за Србију.
Наш отац, поступајући по наредби Редарственог равнатељства Бања Лука, дана 23. августа 1941. године пријављује се одговорном на рампи Фабрике дувана, предаје кључ од куће. Смјештају нас у један теретни вагон у којем је још било доста српских породица. Ујутро 24. августа 1941. године стижемо у Цапраг код Сиска. У Цапрагу нас је дочекало доста војника НДХ-а. Смјештају нас у једну већу зграду и одређују гдје ће која породица да лежи на земљи или на слами. За покриваче и простираче нису нам дали ништа. Родитељи су понијели два покривача и са тим смо се покрили, нас осморо.
У том времену на Старчевици је живело 98 одсто Срба. Само су двије породице биле католичке вјере (Гргић Ивека и Жабо).
Власт Независне Државе Хрватске је предузела хапшење Срба. Један дио похапшених отпреман је транспортима у логоре. Настало је сакупљање матичних књига из цркава, издавање разних прогласа и застрашивање српског народа. Одузимано је лично оружје иако су многи Срби имали одобрење за ношење оружја. Конкретно моме оцу су одузели ловачку пушку 16-тицу и пиштољ калибра 7,65 мм.
Прво хапшење Срба, након успоставе Независне Државе Хрватске, почело је у првој половини августа 1941. године. Сем мог оца и ујака Алексе Зубовића, рођеног 1912. године, хапшени су и други Срби. Знам да је тада било много хапшења Срба у Бањој Луци. Било је случајева да су неке појединце стрељали испред тврђаве „Кастел“ и бацили у реку Врбас.
Касније смо сазнали да су наша кућа, штала, амбар, кокошарник, свињац и кошана порушени, тако да се и не зна гдје је шта било, осим куће и штале које су биле зидани објекти. Сву другу имовину су нам опљачкали.
Комплетну нашу породицу, затим породице стрица Саватић Боже, Савић Млађена и Лазе, Антонић Симе, Антонић Нике, Бранка и Васе, Јовановић Бранка и Душана и друге, отерали су у хрватске логоре.
У логору Цапраг, код Сиска, сместили су нас у неке војне објекте (касарне) где је било шест зграда на два спрата. Свака зграда је била дужине око 20-25 метара. До Цапрага смо путовали 10-12 часова. Транспорт је био састављен од обичних теретних вагона. Доласком у Цапраг распоређивани смо по просторијама. Наша породица и остали били смо смештени у првој згради на спрату где се могло смјестити око 50-70 породица. Пре смјештаја, моме оцу и мајци одузели су џепни сат, златно прстење и новац. Хране коју смо понели било је мало – то нам нису одузели. Након доласка, сутрадан, сазван је збор свих породица које су дотеране у овај логор из Бање Луке. Извршено је раздвајање мушке и женске чељади од 17 до 80 година. Дјецу од 7 до 16 година одвојили су на другу страну. Одрасла лица, мушкарци и жене од 17 до 80 година старости, одвођени су у пратњи војника Независне Државе Хрватске и радили су на неким економијама ван логора. Радно време је трајало од 7 до 16 часова, а дјеца од 7 до 16 година вођена су на предвојничку обуку, сваког дана.
У кругу су били инсталирани мокри чворови, затим стражарска обезбеђења испред сваке зграде, а кухиња је била у кругу објекта. Храна је била веома слаба. За храну смо добивали некакву чорбу у којој се кувало поврће, купус, пасуљ, кромпир, али од тог није било ништа него се само могло претпоставити шта је кувано. Од хљеба давали су нам уз јело само једно танко парче. Иначе, оброци су давани два пута дневно, такорећи ручак и вечера. Чорбаста јела нису запржавана, па су личила на обичне сплачине.
Из овог логора су нас отпремили за Србију. Оне који су пристали да пређу на католичку вјеру, вратили су у Бању Луку, а остали, као што је наша породица, кренули су за Србију. У транспорту нас је пратила војска Независне Државе Хрватске све до Земуна, а после смо ишли сами до београдске жељезничке станице.
Септембра мјесеца 1945. године враћамо се назад у Бању Луку. Доласком у Бању Луку, отац одлази на наше имање на Старчевицу, које затиче у рушевном стању. Од имовине нема ништа. Чак земљиште које је било обрађивано прије рата засађено је боровим растињем. Тако да се ни земљиште није могло више обрађивати.
Тада смо одлучили да се смјестимо у изнајмљени стан код Булајића. Плаћали смо кирију све док нисмо направили кућу у улици Браће Одића. За то смо подигли кредит од 350.000 динара. За упропаштену имовину на Старчевици ни до данас није нам ништа плаћено. А такође ни осталим домаћинствима из нашег краја, којима је кривицом хрватске државе сва имовина одузета или уништена.
Од школске спреме имам звање управног техничара. Радио сам на разним дужностима у разним установама и предузећима. Задње запослење ми је „Космос“ у Бањој Луци, из којег сам отишао у пензију.
Наредба Тодору Саватићу од 13. августа 1941. године оверена штамбиљем Независне Државе Хрватске којом хрватска власт наређује присилно исељавање у Србију