Рођен 1. марта 1931. године у селу Бистрица, општина Жепче
Казује:
Моји родитељи су се звали: Лучић (Томе) Перо (1910) радник, Алексић Босиљка, домаћица, рођена у Брезовим Данама.
Мој отац је живио у заједничком домаћинству са стрицем Душаном, рођеним 1911. године који је био службеник у срезу Жепче. Родитељи и стриц су живјели у заједничком домаћинству са бабом Лучић Василијом, удовом погинулог Лучић Томе, бившег земљорадника из села Бистрица, Дринска бановина. Пошто сам ја најстарији унук, дали су ми име Томо по покојном дједу. Основну школу похађао сам у Жепчу. Рат ме је затекао у трећем разреду.
Што се тиче имовине, били смо солидног имовног стања. Покојна баба имала је пензију, стриц и отац су радили.
Нову кућу смо саградили 1939. године. Имали смо и помоћне објекте. Од стоке смо имали два вола, четири краве и коња.
Живјели смо у заједничком домаћинству: моји родитељи, отац Перо и мајка Босиљка, браћа Димитрије и Милан, сестре Милева и Мара, баба Василија, стриц Душан и његова супруга Мара. Ја сам био најстарије дијете.
Моје село било је мјешовито, отприлилке пола села били су Хрвати, а пола Срби. Хрвати су одмах прихватили Независну Државу Хрватску. Многи су ступили добровољно у хрватску војску. Добро се сјећам Бритвар Јозана (Јозе) који је долазио нашој кући за Божић и славу. Одлазио је са оцем и стрицем у лов. По успостављању Независне Државе Хрватске неки су послани на Источни фронт, Јурић Анто-Антеља и други.
Сјећам се да је стриц Душан одмах био отпуштен са посла. Након извјесног времена, оде стриц у срез по зарађену плату. Хрвати га одмах затворе. Када је то баба сазнала, отишла је код шумара Хрвата, Стјепана Христића који је становао у Кисељаку. Баба је молила Стјепана да он ургира да стрица пусте из затвора. Тада ју је Стјепан напао и рекао јој да у њеној кући на зиду виси слика краља Петра. Баба му је рекла да то није истина. На зиду виси само икона Светог Јована, крсне славе. Лугар је тада рекао баби да му да краву и да ће стрица пустити. Баба је пристала да му да краву. И дали смо му краву. Лугар је одржао ријеч и стрица су пустили. Он је дошао кући. Отац и стриц нису смјели више да спавају у кући, него су спавали у оближњој шуми.
Била је недеља, јуна мјесеца 1941. године. Кад смо увече вечерали, отац рече стрицу: „Вечерас нећемо ићи“. Ми остали смо знали гдје неће ићи. Те вечери, око 11 стати Хрвати су дошли на врата, наше куће. Баба им је отворила. Издали су нам наређење да одмах напустимо кућу и предамо кључеве. То нам је саопштио Анто Драгичевић који је био из села Ловница. Он је био радник који је радио код бабиног брата Дабић Луке који је био „шкрибан“ у Каменици. Када је Анто саопштио да напустимо кућу, баба је рекла: „Немој Анто – молим те!“ Тада ју је Анто ударио кундаком у груди, а баба је пала. Ми дјеца смо легли по баби да је заштитимо. Хрвати су нас истјерали из куће и узели кључ.
Онда су нас Хрвати спровели на цесту гдје су нас чекале запреге. Тад су нас спровели у Жепче. Наше комшије Хрвати су пазили да нико од нас не би покушао побјећи. Ту смо укрцани у сточне вагоне. Одвезли су нас у Завидовиће где су нас затворили у школу.
Ту су нас држали затворене око седмицу дана. Наше комшије Лучић Госпава, Чошан Анђа, Станковић Симуна, Дабић Мара… доносили су нам храну, а хрватски војници нису дозволили да нам је предају. Тада је завладала глад и жеђ, јер нисмо имали ни хране ни воде. Часне сестре су давале дјеци по кашику пуре дневно. Пошто сам ја био најстарији, ишао сам да примим пуру. Часна сестра је питала: „Колико вас има?“ Када сам рекао колико нас има, часна сестра ми је снажно ударила шамар по уву. Тада ми је пукла бубна опна и крв је почела да тече низ лице. Скоро сам оглувио на ово уво, чујем само 10%. Последице су остале – уво ми понекад процури, стално морам узимати лијек Гентокулин – гентамицин 0,3%.
Једног дана у зору, јуна мјесеца, одведени смо на жељезничку станицу у Укрину. Одавде су нас транспортовали за Босански Брод где смо стигли око 15 часова. Када смо стигли у Брод, гонили су нас преко моста који је био оштећен. Једва смо прешли. Киша нас је пратила, а ми смо били без кишобрана.
Када смо пролазили кроз Славонски Брод и кретали се улицом, из кућа су нас гађали разним предметима, псовали нам српску мајку и викали: „Побијте их и баците у Саву!“ На кућама су биле исписане пароле: „Живио Анте Павелић и Независна Држава Хрватска!“ Када сам се враћао 1946. у своје родно село у том истом граду писало је на кућама: „Живила КП и друг Тито!“
Када смо стигли на жељезничку станицу, мокри, гладни, измучени, укрцани смо у жељезничке вагоне. Врата су затворили. Унутра нам је јако било загушљиво. У нашем вагону биле су породице Урсиновић Ђорђе, Урсиновић Мане, Веселиновић Симе, Веселиновић Луке, Веселиновић Симо, Браничковић Благоја, Ћошан Недељка и друге.
Цијелу ноћ смо путовали до логора у Славонској Пожеги. Логор је био смјештен у бараке бивше Југословенске војске. Логор је био ограђен бодљикавом жицом која је била висока око два метра. Уз жицу, на сваком углу била су постављена стражарска мјеста.
Прије него смо били смјештени у бараке, претресли су нас и одузели нам све вредне ствари које смо понели. Женама су скинули и вјенчане бурме. Прије одузимања вриједних ствари, питали су оца да ли хоће да прими римокатоличку вјеру. Отац је рекао да неће ни он, а ни његова породица. Тада су тукли моје родитеље, а Хрватице су тукле бабу, мајку и стрину.
Добро се сјећам Тодора Веселиновића коме су нашли значку од метала на којој је био лик краља Петра ИИ Карађорђевића. Натјерали су га да значку прогута.
Послије претрага и одузимања свих вредних предмета, одвели су нас у бараке које нису имале патос. У бараци смо лежали поред зида с обје стране. Лежали смо на слами, није било ћебади нити јастука. Слама је била пуна измета. Неки су имали пролив. За јело смо добијали чорбу од кукурузног брашна, без соли и масноће. Хљеб нам нису давали, трпили смо глад и пуно смо изгубили на тежини.
Пошто нас је мучила глад, купио сам отпатке хране које су сељаци, враћајући се са пијаце, бацали у близини логорске жице. Када су сељаци примјетили да ми то користимо, нису више те отпатке бацали.
Када је падала киша, изгонили су нас из барака да киснемо напољу, онако у одјећи.
Остао ми је у сјећању један мали усташа, који је имао можда 10 година. Носио је униформу и пиштољ око појаса. Позвао је нашег свештеника и чупао му сиједу браду. Када се свештеник опирао, онда му је мали из пиштоља пуцао у главу и убио га.
Из мога ува стално је цурио гној и сукрвица. Нисам ни имао вату да ставим у уво. Муве су ме стално нападале. Било ме је страх да ми се уво не уцрва. Једно јутро је дошла болничарка и питала да ли има неко болестан. Ја сам се јавио једини из бараке. Болничарка је рекла да ће доћи касније по мене. (У логор је дошао Међународни Црвени крст.)
Она је дошла око 14 сати и одвела ме у бараку код љекара. Питали су ме шта ме боли, ја сам одговорио – уво. (Нисам им смио рећи да ме је ударила часна сестра). Када сам сјео на столицу, тада је један у униформи стао иза мојих леђа и ухватио ме за косу. „Када ја рекнем три, да је глава одсјечена!“ Усташа поче бројати: „Један, два…“ Када је рекао „два“, ја сам крикнуо, а усташа који је стајао позади и држао ми главу заврнуту, подигао ме са столице, ударио ногом у леђа и ја сам се дочекао на зид. Усташе су се смијале грохотом. Врата су била отворена, ја сам ишао ходником бојећи се да ће ми у том моменту пуцати у леђа. Дошао сам у бараку плачући.
Од великог страха био сам занијемио, нисам уопште говорио мјесец дана.
Логор је био препун. (Мислим на стање у логору послије прегледа Црвеног крста.) Било нас је више стотина. Једног јутра рекоше нам да изађемо из барака и да се постројимо. Колона је кренула према жељезничкој станици. Када смо дошли на жељезничку станицу, једна композиција је већ била укрцана и воз је кренуо. Нама је било жао што ми нисмо у тој композицији. Касније смо сазнали да је воз кренуо према Јасеновцу и да су сви страдали у том логору.
Нас су такође укрцали у друге вагоне и упутили у другом правцу. Нисмо знали куда идемо. Воз је стигао отприлике око 16 часова. Усташе отворише врата и повикаше да излазимо. Повели су нас напријед гдје је стајао путнички воз у који смо ушли. Кад смо ушли у воз, то мјесто је било Земунски Усјек. Када смо ушли у воз, усташе су нам дали велике канте у којима је био чај. Бојали смо се да пијемо тај чај, па смо једни другима давали знак очима.
Путнички воз је стигао на одредиште у Земун. Када је стигао на жељезничку станицу, тада су усташе изашле из воза. Пред станицом су били постројени Недићеви војници. Усташе су предале списак нас у возу Недићевим људима који су нас питали шта нам је то у тим кантама. Ми смо одговорили да је чај. Они су нам рекли да тај чај проспемо кроз прозор. Рекли су: „У Србији вас чека бели хлеб и млеко.“ Хоће ли тако бити?
Воз је кренуо према Београду. Брзо смо стигли. Ту су нас сместили у прихватне бараке за протјеране Србе из Независне Државе Хрватске. Дошли су љекари и болничари, болесне су прегледали и дали упутство да, пошто смо исцрпљени, треба да мало једемо хљеба и млијека. Композиција – воз је потом кренуо за Смедеревску Паланку. У возу су нам свака два сата давали храну.
Када смо стигли у Смедеревску Паланку, смјестили су нас у школску зграду. Ту смо имали добар смјештај – сламарице, ћебад, јастуке. Имали смо љекарску његу.
У Паланци смо задржани један мјесец. Када смо се добро опоравили, упутили су нас у села Водиће, Мраморац и Гусадак гдје смо остали до завршетка рата.
Моји родитељи су остали живи. Браћа Димитрије и Милан, сестре Милева и Мара, вратили су се 1946. године у наше село. Затекли смо кућу која је била спаљена. Све пратеће зграде су биле порушене. Нисмо затекли ништа од стоке и намјештаја. Почели смо све испочетка.
Завршио сам нижу гимназију у Завидовићима, Учитељску школу у Сарајеву, Вишу педагошку школу у Сарајеву, Природно-математички факултет у Новом Саду. Завршио сам постдипломски студиј и стекао звање магистра географских наука. Радио сам као савјетник за предмет географија. Стекао сам звање професора на Педагошкој школи у Бањој Луци.
Сада сам у пензији, и с тугом и сјетом се сјећам тешког дјетињства.