„Крећи“, рече он кочијашу. Кочијаш још и није спустио на кобиле бич, а она млада поскочи и смота саонице удесно. Учинила је то у трен ока. Зашкрипа и опјен и руда, а онда он опали бичом ону десну. „Па шта радиш, јебо те бог“! Па ђе ’ш наћ’ руду да је пукла. Колико би ту стали рад’ тебе“, подвикну Јошко. „Па видиш каква је“, брани се кочијаш. „Па, јебо је ти, ваљда си је већ упознао довле“, одврати Јошко. „Него, слушај, сад кад се мало загрију, поћерај касом док је добар пут. Већ и нисмо далеко. Тамо код моста сигурно ће бити гужве. Морат ћемо маневрисати саоницама око ствари које су тамо истоварене. Неке оданле шаљу Руси, а неке одавле чекају да се пренесу. Преко моста се може само пјешке. Јако је стрм и скроз узак“, каже Јошко. „Па какви је то онда мост“, пита кочијаш. „Па такви, какви је, јебо га ти. Само пази да не стргаш руду јер ћу те овдје оставити. Нема чекања“, одврати Јошко. Видимо мост. „Ено моста“, јави се неко одозада. „О, бога ти, па стварно је стрм к’о кров. Па како ће ови туда пријећи“, огласи се кочијаш. „К’о и сви остали“, одреза Јошко па наста тајац. Већ смо близу. Мост се осовио као торањ. Иду људи, жене и дјеца. Носе своје ствари. То је дугачка колона која вијуга између хрпа ствари. Заустави нас један партизан. Јошко сиђе са саоница, нешто причају, а онај вади из торбице некакав папир. Погледа га и врати у торбицу. Показује Јошку руком. Кружи и Јошко. Оде низ колону. Ето га брзо. Сједа у саонице и вели кочијашу: „Пази, не зајебавај, сад идемо лијево, а не десно. Притегни ту своју цуру лијево. Крећи“! Ваљда је учинио тако, па опали бичом ону десну, а оне обје поскочише. Добро да нисмо извалили сиц. „Ма, видиш, Јошко“, поче кум, а овај га дочека: „Само шут’. Јебеш таквог кочијаша с којим можеш главу изгубит’. Пази, иза оне хрпе ствари и сандука скрећеш десно и враћаш се натраг до пред мост. Само полако. Кад се они истоваре, ти крени напријед. Иди све до пута откуда смо дошли и тамо чекај остале сан’це и мене. Мораш се владати и према другима. Видиш да је гужва“, говори Јошко. Нас петорица налазимо се на путу према мосту, који је далеко око стотину метара. Уз њега се креће колона чељади, а још их педесетак стоји испред самог моста. Онда смо ваљда ми на реду. Сад се ту однекуд нађе и префект Стево Лабант. Он нас мало склања од пртине куда пролазе саонице. Коначно се истоварише и одоше наше послиједње саонице. Снијег је угажен и ван пута. Шкрипи. Ми танцамо јер већ прсти на ногама зебу. Префект нас упозорава да распоредимо постељину коју смо користили и да је носимо преко моста. Мене допаде вањкуш, јер сам у другој имао ташку. Дође и Јошко. Пита је л’ нам зима и разговара са Лабантом. Каже му да први иде на мост, а Стана, сестра Живка Семиза, старија од свих нас, ићи ће задња. „Кад она пријеђе врх моста, онда ја могу ићи натраг да тамо кажем да сте прешли Драву“, вели Јошко. Она група пред мостом се смањује па Лабант и Јошко одоше тамо. Кад су се вратили, објаснише нам да на мост нитко не смије ићи са обућом која има дрвени ђон јер се јако склиже. „Снађите се између себе. Тко има чарапе вишка нека даде онима који ће преко моста у својим чарапама. Нека Стана покупи све чарапе, па ће их преко подијелити“, рекоше нам. Дадох и ја моје. „Ја ћу контролирати изување“, повика Јошко и предложи да се такве ципеле одмах ражнијерају и да их привежемо за лачињак.
„Све ствари прије уласка на мост преметните у једну руку, а другом се држите за ограду. Свеједно да ли лијевом или десном. На мосту гледајте ђе стајете. Гледајте преда се у мост. Немојте звјерати лијево и десно и доље у Драву да вам се не заврти у глави. Јесте л’ ме сви добро чули“, повиче. „Јесмо“, одговорисмо гласно. „Сад ајте два и два до моста, а онда ће на мост ићи по један. Још да вам кажем“, повика Јошко. „јучер је овдје прешао слатински, а прекјучер даруварски интернат“! То нас некако развесели. Почеше приче, а онда Лабант нареди да кренемо ка мосту. Јошко је већ тамо, а пред мостом има само неколико жена и двоје мушке дјеце. „Да видим ципеле! Дижите ноге“, рече Јошко и пође редом прегледати.
< У топлој кући Садржај Драматичан прелаз преко моста >