Тихомир Т. Продановић: Сећања на усташки логор „Даницу“

Ноћ у коjоj сам изгубио слободу.

Мртвима – да их не заборавимо
Живима – да се не заборави

Субота 26. априла 1941. године. Шеснаести дан фашизам учвршћуjе усташки, нови поредак у Хрватскоj. „Нова власт” ревносно куjе окове за све коjи воле слободу. Из радио-апарата грме претње. Новине у свим видовима изобличуjу истину. У овом крвавом пролећу терор оре по људским душама и сеjе семе мржње. Умиру вредности и комунисти, нестаjу сви људи коjи цене људске вредности. Ово jе пролеће без пролећа коjе цвета ведрином…

Злослутне мисли изазиваjу jош страшниjу визиjу сутрашњице и толико тешко сазнање о изгубљеноj слободи. Спаљуjем драге рукописе у коjима сам сањао друкчиjу сутрашњицу. Растаjем се с књигама у коjима jе било толико људских порука и смелих истина. Текстови се опиру пламену као да jе у њима оживео дух борбености. Пламење и горење – jедина одступница и jедино што светли и зрачи топлином у овом суморном суботњем сутону на животном раскршћу без путоказа и на путу с дубоко утиснутим траговима фашистичког осваjача. Чини ми се да се живот претвара у наjмрачниjу ноћ човечанства.

Суочен сам с обезвређењем људских вредности. Стичем ново животно искуство. Колико се тога раниjе несазнатог сакривало иза намештених људских осмеха, добро глумљене (лажне) доброте и ситних људских рачуница. Отписуjем оне коjи не заслужуjу да буду на листи људи коjе волим и ценим.

Изгорели су рукописи и књиге коjима jе додељено почасно место на хитлеровскоj црноj листи нове културе. Какве ли ирониjе судбине! Морам да спалим књиге чиjе сам спаљивање на фашистичким ломачама отворено осуђивао. Морам да спалим и рукописе и вредну преписку с напредним личностима. Они би у овим данима значили jош jедан позив на већ започети погром. Такву прилику неприjатељима слободе не треба никада дати!

Гледам у пепео спаљених рукописа и књига… И одjедном ме ошамућуjе присећање: „Меин Кампф” jе остао код адвоката Луjе Стахуљака. Осећам горчину чудног смеха коме не могу да се одупрем. И сазнање – ипак jе остало сведочанство о мени у добрим рукама и с добрим доказом.

Размишљам. Извиру жива сећања о упорном настоjању адвоката Стахуљака да баш од мене добиjе књигу о Хитлеру. Постаjе ми све jасниjе у тоj игри коjа, осећам, сада тек почиње. У свему томе адвокату jе био потребан и посредник и сведок, да све буде правнички коректно. Он га jе нашао у мом приjатељу jавном бележнику др Александру Вондрачеку, на чиjе сам добронамерно инсистирање („да људи сазнаjу истину о злочинцу Хитлеру”) и дао Стахуљаку књигу.

А сада, дубоко сам уверен, Стахуљак, Сивjановић, Ведриш, Покраjац, Ћуроковић, Габлер и њихов усташки табор, вероватно, кроjе судбину Грубишном Пољу.

Њихов дугогодишњи подземни рад, мени и другима добро познат али премало сазнат, прешао jе у jавност и jача у фашистичкоj несмиљеноj подршци. Дошло jе њихово време.

Прошло jе само пола месеца њихове власти и све jе било разоткривено. Опиjени лажном победом и jош лажниjом слободом, они су згазили сва људска права. Њихов jе однос према нама пун мржње коjа се не сакрива, а сусрет с њима увек jе продубљениjе сазнање да се иза смркнутих чела гнезде црне мисли и рађа зло и да jе фашизам на свим паралелама и меридиjанима и у свим срединама исти. Био сам изненађен, првих дана, свим тим наглим и неочекиваним променама, нарочито код неких људи, моjих лажних приjатеља. У мени jе расло људско огорчење и прекаљивао се људски понос. Почео сам да се навикавам на сумњу у људе коjима сам некад толико веровао. Ниjе ме више узбуђивало ни то што су поjединци изгубили основну смелост да се са мном сретну и што су у страху да не буду запажени директно затварали прозоре кад наиђем или ме “случаjно” нису примећивали у пролазу. Постао сам зазоран човек у месту у коме су ме волели и ценили.

Све jе ове суботе у мени усковитлано. Враћаjу се сећања. Размишљам. Сами смо: моj мали син и jа. Он спава, а jа очекуjем повратак жене. Отишла jе да нешто сазна, као да jе наслућивала – жене то боље осећаjу и предосећаjу од нас мушкараца – да се нешто спрема. Одсечени смо од света. Од родитеља и родбине немамо никаквих вести. Пресечени су канали и са напредним људима. Они су вероватно оценили да jе тако боље. Илегалност jе постала jош илегалниjа. Само понеки сељак, приjатељ, прикупи смелост и наиђе да упита шта ће бити. Обоjица се растанемо с jош дубљом неизвесношћу. Живот у хитлеровском кавезу и усташком “раjу” ниjе намењен људима. Сан ових дана тешко долази. Разговарам са женом коjа се вратила без вести, али jош утучениjа. Планирамо заробљени живот. Враћам се у разговору своjоj тези о три могућности: интернациjа, емиграциjа или ликвидациjа. Осећам да она то тешко прихвата. Жене су емотивниjе од нас, а маjке са малим дететом посебно. Иако су такви разговори били оловно тешки, jа сам их, ни сам не знаjући зашто, често започињао, jер сам у њима прекаљивао своjе ставове.

Одjедном – снажно ударање па улазним вратима.

„Дошли су”, забринуто рече жена.

Пошао сам према вратима да упитам ко лупа. Жена ми jе препречила пут: „Ја ћу отворити врата. Остани ту”.
Видео сам jоj у очима досада невиђен немир, своjствен само изузетним часовима опасности.

„Руке увис! Руке увис!”, заурлали су непознати људи коjе jе предводио човек са завоjем на глави (доцниjе сам сазнао да jе то био загребачки усташа Бора Ротквић, студент, син загребачког професора Ротквића из Виноградске цесте) и уперили су револверске цеви према мени.

Први пут у животу подигао сам руке увис. Гледао сам у звериња лица и револверске цеви, осетивши сву тежину обеспособљености за борбу и сву горчину човекове усамљености у времену коjим влада безакоње и нека исконска мржња.

Изгубио сам слободу. Нестала jе у ноћи jедне суботе коjу, док сам жив, нећу заборавити.

Претресање стана било jе пука формалност, али и сведочанство фашистичког терора. Уснуло дете су грубо пробудили и разбацали му постељицу.

Била им jе, за даљи ноћни лов на људе, потребна батериjска светиљка коjа jе била краj дечиjег креветића. „Ово ћу узети. Треба ми”, рекао jе осорно jедан агент. „Могу да

вам платим”, покушао jе да се прикаже као човек закона.

„Шта да му платиш? Носи! И то jе купљено за опљачкане хрватске новце”, рекао jе дрско и изазовно Боро Ротквић.

„Куд га водите? Кад ће се вратити? Ја остаjем сама са дjететом без икакве заштите”, рекла jе уплашена жена.

„Само на саслушање”, уследио jе познати и увек исти одговор те злослутне ноћи у Грубишном Пољу.

Извели су ме из куће. Осећао сам да задуго, а можда и никад више, нећу видети жену и сина.

„Ако се макнеш, убит ћемо те”, рекли су ми кад су ме повели у ноћ, коjа jе своjом помрчином била њихов добар сарадник.

Стаjао сам с уздигнутим рукама пред кућом, окружен усташком руљом коjа ликуjе. Био сам поверен на чување двоjици агената.

„Дечки, добро иде! Само наприjед”, бодри своjе силнике усташа Ротквић и jош ми jедном осветљава лице светиљком.
Из тамне ноћи одзвањали су сабласни кораци усташке рациjе. Само повремено ноћну тишину jе прекидало ударање у врата. Изводили су редом одрасле мушкарце Србе.

Претпоставке севаjу као муње у моjоj свести: Где ће нас стрељати? Куд ће нас одвести? Шта ће ме питати?

Средином пута одвели су нас у школу. Мени добро позната школска зграда била jе опкољена са свих страна усташким стражарима, међу коjима сам, с пушкама и кабаницама jугословенске воjске и обавезним усташким знаком, посебно намргођеног приметио и гостионичара, муслимана, некад толико доброг глумца људске срдачности.

У обешчашћеноj школи

Сео сам у клупу учионице на првом спрату у коjоj сам радио сваки дан. Гледао сам запрепаштена лица доведених људи. На лицима им се дубоко усекао немир пун злослутне стрепње. Погледао сам у ормар у коме су били биолошки и минералошки узорци – радови моjих ученика, марљиве и добре деце коjоj сам у овоj учионици усађивао толико људске племенитости у свест. Они су се овде припремали за племенитиjи и људскиjи живот. Ово jе jош jуче била њихова школа. А сада jе то усташки затвор. Усташе су учионице претворили у мучионице људи с jедном jедином кривицом – што су рођени као Срби или су прихватили фашизму неприхватљиве идеjе.

Људи непрестано пристижу. У ходницима се чуjу потмули одjеци воjничких ципела. (То грубишнопољске усташе потврђуjу своjу моћ поткованим потпетицама ципела, коjе су биле намењене да их носе ратници у борби против фашизма). Понекад допре кроз затворена врата и неки повик и потмули ударац.

„Туку људе у приземљу… Немоjте излазити у нужник… И тамо туку”, дошаптава ми знанац иза леђа.

„Нема више ваше Југославиjе! Упамтите! Нема! Ово jе слободна Хрватска! Тко нам што може кад нас штити велики Хитлер?! Све ћемо вас зрихтати. Нема више ваше Југославиjе! Пропала! Доста сте нас гњавили и пљачкали. Ви одвратни цигани”, држи нам политичку лекциjу непознати агент с врата.

Наилази шеф крваве експедициjе Бора Ротквић и с врата оцењуjе да ли има места за новопридошле затворенике: „Стисните их мало, онако како ви знате. Бит ће им топлиjе. Они би вас jош горе да их нисмо предухитрили”.

Његови верни пратиоци смеjу се по команди, а он цинично гледа људе у препуноj учионици и триjумфуjе због успелог ноћног лова на људе.

Ноћ споро одмиче. Као да и она иде на руку овоj ноћноj усташкоj рациjи. Нико и не помишља на спавање. Преморени и преплашени, збуњени и растужени људи тону у злослутне мисли. Свако мисли о себи и своjима, а мени се чини да се наше мисли стапаjу у jедну заjедничку мисао jер смо и ми, овде сjедињени у злу, постали jедно велико биће.

Понеки, смелиjи, измени реч, две. И опет се предаjу своjим размишљањима. Рађа се jедан дан неизвесности и обесправљености. Неко полугласно пита: „Зар су у Грубишном Пољу помрли сви људи? Где су наши приjатељи? Где су они с коjима смо били нераздвоjни”?
Отвараjу се врата. Људи под ударцима кундака улазе у препуну учионицу. Људска солидарност у невољи проналази места за човека где би се тешко сместила игла. Збиjамо се jедан уз другога, сjедињуjемо у злу. У мени буjа сазнање да нисам сам и усамљен и да сам овако jачи и чвршћи.

„Доводе људе из села”, говорим сам себи и све више долазим до уверења да jе у питању озбиљниjа акциjа.

Свиће. Први дан без слободе. Школа jе претворена у затвор. Учионице су постале мучионице. Усташе су обешчастиле школу. Да ли ће сад сванути у свести оних коjи су тако брзо изневерили своjа људска опредељења и прихватили усташко зло као давно очекивану слободу?

Размишљам. Стално ми се намеће питање: Докле ће нас држати у школи? Шта намераваjу с нама? Знаjу ли моjи ученици у шта су претворене њихове учионице?

Осуђени без суђења

„Брзо напоље! Доста сте смрадили ову школу”, наредили су нам уjутро.

„Тко покуша било што, ми ћемо га устриjелити као скота”, испраћа нас из школе усташа Ротквић.

„Србске свиње ће бити мирне, зар не? Имамо доста олова за вас. И бодежи су нам наоштрени”, придружуjе му се усташа-повратник, поручник Ивица Шарић.

Пошли смо у колони осуђеника без осуде, с пресудом коjа нам ниjе била саопштена али сада већ добро позната, праћени загребачким полицаjцима (коjи су експедиционим возом допутовали мучки у предвечерjе у Грубишно Поље) и усташким присташама из Грубишног Поља.

Убацуjу нас у сточне вагоне уз погрде, псовке и претње. Све jе добро припремљено и у духу Хитлерове „нове Европе”, а у складу с „усташким начелима”.

Набиjени у вагоне, човек до човека, без воде и хране, без права на ишта друго осим на мирно слушање вређања и претњи, изложен систематском узнемиравању и понављању наjодвратниjих националних увреда, уз обавезно понављање да за наше безвредне главе има доста поглавниковог олова и за наше вратове добро наоштрених усташких бодежа – ми све више постаjемо свесни истине да смо изjедначени у злу, да смо опредељеници фронта страдања, али и слободе и човечности и да jе у нашем животу остала само jедна, jедина извесност – потпуна неизвесност.

Наше жене пред станицом полажу наjплеменитиjи испит смелости. Маjке, сестре, жене и кћери увек су – у свим сударима добра и зла, истине и мрака, слободе и ропства, борбе и страдања – биле верни саборци и проверени браниоци своjих синова, браће, супруга и очева.

И жене Грубишног Поља, малоброjне и рањених срца, с трагичним немиром у очима и злослутним мислима, остареле у jедноj ноћи тешких животних искушења и великог зла, нашле су снаге да се пробиjу до воза понижења, да поднесу презир и поругу, да ободре осуђенике без суђења, да затраже и од усташа исконско право на растанак с наjдражима, мало веруjући у његово остварење, али не одступаjући од њега с неодољивом жељом да пруже на растанку, коjи слути зло, своjим синовима, браћи, супрузима и очевима хране и воде и новца, тих вечних симбола човекове помоћи човеку у невољи и на растанку.

Усташа-повратник, поручник Ивица Шарић, сjедињени симбол НДХ и насиља, цинично одбиjа храну и воду речима: „Ништа не брините. Све ће добити што им треба. Ништа им се неће зло догодити”.

Али, добронамерно прима новац, прави тобожњи попис, да обмане уцвељене жене, а примљеним, код неких можда и последњим новцем из куће, прослави успех своjе акциjе.

У тоj невољи и у тоj недељи, коjа jе за нас била све пре него празник и људски дан, непосредниjе смо потврђивали своjе претпоставке о фашизму и изблиза почели да упознаjемо усташки покрет, његово лице и наличjе, о коjима смо, нажалост, у нашоj земљи раниjе тако мало знали да бисмо припремљениjе дочекали и у првом се сусрету супротставили том злу.

Жене су одстрањене са железничке станице. Остали смо сами у сточним вагонима, окружени усташама и слутњама о томе шта ће нам донети ноћ коjа ће сменити оваj мрачни дан.

Једина светла тачка у овом дану на грубишнопољскоj станици био jе шеф станице коjи jе своjим држањем разоткрио, без икаквог прикривања и задњих мисли, велико и племенито људско разумевање према људима коjима се ускраћуjу људска права.

Он jе погледима разговарао с нама. И рекао нам jе без иjедне речи све шта човек човеку мора рећи кад и не сме било шта да каже.

У гладном и жедном дану држање овог човека, племенитог и смелог, иначе скромног и повученог, заменило нам jе наjплеменитиjим људским вредностима и храну и воду. При одласку из Грубишног Поља уверили смо се да у њему има људи.

Напуштамо Грубишно Поље. Узнемиреност опет jача и потреса нашу свест. Сви осећамо, а понеки то и гласно саопштаваjу, да jе оваj одлазак с малим изгледима за повратак.

Спушта се ноћ. На jедноj станици смо се дуго задржавали. И поред свих настоjања да откриjемо коjа jе то станица, нисмо успели. Наш воз понижења имао jе посебан возни ред, а ми смо били путници без карте и без права на било какве информациjе. Усташе су обилазиле наше вагоне на тоj станици. Нисмо могли докучити шта раде, али jе њихов гласни смех потврђивао наше претпоставке да се забављаjу на наш рачун.

Таjну њихове забаве сазнали смо у Бjеловару. Кад смо стигли на бjеловарску станицу, око нашег воза се окупљала, вероватно намерно позвана, светина.

„Српска стока! Ха, ха ха! Драгоцjен товар”, читали су написе на нашим вагонима и коментирали их на своj начин.

„Хеj, ви, унутра, пошто продаjете месо? Шта jе jефтиниjе – глава или срце? Репове не продаjете, jер их немате. Ви сте мало племенитиjа стока без репова. Ха, ха, ха!”

Такав нам jе дочек приредила усташка руља у Бjеловару.

У Бjеловару смо jош дубље сазнали да идемо у сусрет веома тешким данима.

Брза вожња кроз ноћ неизвесности изазивала jе уверење да се усташким моћницима жури да нас што пре пребаце на непознато одредиште и да нас што више удаље од нашег краjа.

Преморени људи тону у сан. Све нас jе мање будних. Разговарамо тихо. У разговору се помиње и бежање. Испитуjемо могућности. Врата су несавладива препрека, jер немамо чиме да их развалимо. Прозори су са решеткама. Подови добро заковани. А ми – голоруки. Програмери нашег хапшења су све предвидели да добиjу заслужено признање за ревносно извршен задатак.

Дочек на загребачком колодвору

Иза поноћи наш воз jе ушао у загребачки колодвор. Врата на вагонима су по команди отворена.

„Излази, брзо, стоко! Тко буде оклиjевао, заборавит ће дисати”, претио jе усташа-повратник коjи нас jе дочекао.

„Долиjале су четничке птичице, маjку им влашку, али ће осjетити моћ усташке боjнице! Брже, брже, брже”, наставља усташа.

А ми, заслепљени светлошћу и збуњени сазнањем да смо у Загребу и да нас дочекуjу као четнике, искачемо, падамо, посрћемо под ударцима и формирамо колону на перону окружени са свих страна полицаjцима, усташама и Мачековим заштитницима.

Сви нас гледаjу с мржњом. Понижаваjу. Удараjу. Прете. Са свих страна навире руља проблематичних жена.

Хистерично подврискуjу, замахуjу кишобранима, вешто удараjу и залећу се потпетицама према слабинама.

Усташе, полицаjци и заштитници подстичу их и обезбеђуjу им прилаз људима коjи доживљаваjу дивљање хистеричне руље спуштених руку, изненађуjуће смирено, као да су припремани за трпљење и свесни шта би значио и наjмањи отпор.

Хитлерови воjници, ослонац свега овога, незаинтересовано пролазе. Неки бедник им недоученим немачким jезиком покушава обjаснити да смо четници. Поjављуjе се и понеки хитлеровски официр у достоjанственом миру окупатора. Полицаjци, усташе и заштитници их снисходљиво, како и доликуjе издаjницима, прописно поздрављаjу.

Обруч руље се стеже око наше колоне. Неки стариjи људи падаjу под ударцима.

У ковитлацу ужаса очекуjемо почетак другог дана у оковима усташког безвлашћа.

„Вудрите! Вудрите! То су четники! Наши су их дећки уловили у шуми”, харангира jедан агент коjи нас jе допратио из Грубишног Поља.
(Накнадно сам сазнао да jе „Хрватски народ” поводом нашег хапшења донео вест исте садржине. Дакле, агент jе био упућен у све таjне и смелости усташке промичбе, али и у срж усташке државне политике). А наша жигосана колона повиjа се под ударцима, трпи без отпора, немоћна према премоћноj руљи чиjе поступке легализуjу наоружани „чувари новог реда и поретка”.

„Ускачи коме jе живот драг”, пада полицаjчева команда и ми, снажниjи од самих себе, ускачемо у спремљене камионе коjи нас кроз празне улице окупираног Загреба, тужног и изобличеног, одвозе у Велесаjам.

Била jе то дуга и стравична мржња на кратком путу према jош већоj неизвесности и злосутности.

Шпалир ужаса

У Велесаjму нас дочекуjу нова искушења.

„Искачи, брзо, брзо, брзо и без буке”, преузима команду jедан усташа. Широм отворена врата павиљона у коме сам некад посматрао изложене аутомобиле (и не сањаjући ову ноћ ужаса) у овоj jезивоj ноћи личе раљама немани.

Кундацима и пендрецима равнаjу наше редове. Људи jедва у себи затомљуjу jауке од силних болова, а сви бисмо наjрадиjе, гласниjе него што човек може, крикнули и викнули у ову ноћ безакоња:

„Докле ћете? Шта смо вам учинили? Зашто проглашавате лаж истином? Ми нисмо четници”!

Улазимо jедан по jедан у павиљон. Претресаjу нас и празне нам џепове.

Мени су у џепу пронашли кључић школског ормара у коме су били спремљени ученички радови (jедино што сам имао у своjим џеповима).

„Шта jе то? Зашто си то сакрио”, пита ме стражар претећи.

„Кључић од школског ормара”, одговарам резигниран на све.

„Неће ти више никад требати”, завитла усташа кључић у ноћ, па ме из све снаге удари кундаком у леђа уз повик: „Трчи”!

Утрчао сам у ужас, као и сви пре и после мене. С jедне и друге стране, поређани у шпалир ужаса, дочекуjу нас усташки инквизитори с неотесаним држалицама лопата и будака (заосталих иза неке распршене воjне jединице) и несмиљено удараjу по глави, рукама, леђима, слабинама, ногама, рукама, по целом телу.

Људи падаjу. По њима пљуште jош jачи ударци уз наjпогрдниjе повике, jезиве сведоке да смо ушли у добро организован усташки пакао. Наилазе нови. Ужас се понавља. Павиљон се пуни тешко повређеним људима. Осећа се мирис људске крви, коjи jош више изазива крволочне усташе. Из дубине изнемоглих тела отргне се понеки jаук. Усташе откриваjу кривца и суде му одмах поновљеним, jош jачим ударцима. Лежимо као снопље неке jезиве њиве смрти. Немоћни. Пребиjени. У грчу болова и сазнању да се повећава броj подљуди и нељуди и да jе ово само почетак наших страдања.

Неки од болова и изгубљене крви падаjу у несвест. Крвожедни чувари новог поретка их брзо откриваjу и буде кундацима.

„Штааа? Спавате? Ниjе ово хотел! Нема за четнике ни сна ни милости”, издире се задригли усташки „частник” и наређуjе: „Пали моторе и свjетла”!

У четири угла великог павиљона воjници пале камионске моторе и фарове. Бука мотора и jака светла пробудила би мртваца.
„Имамо ми лиjека за вас. Не помаже четничка лукавост. Јача jе усташка мудрост. Не дамо вам ни сна ни слободе, влашки скотови, нека вам сад помогне краљ”, урла усташа и ликуjе због укљученог мучења моторима и фаровима, а не зна (и боље да не зна) да овде леже људи напредних идеjа, увек блиски и сjедињени с напредним Хрватима.

Свањива. Преморени смо. Неколико тешко контузованих стараца падаjу у агониjу. Долази лекар. Расправља с усташама и, види се, негодуjе. Одлази с изразима незадовољства. Опет се враћа. Прегледа онесвешћене људе коjи jедва даjу од себе знакове живота. Позива усташке „частнике”. Повлаче се према излазу. Опет живо расправљаjу. Одлазе напоље. И после краћег времена на носилима износе онесвешћене из хале ужаса.

Долази комисиjа. Обилази око хале. Један официр (чини ми се да сам га видео у франковачким студентским демонстрациjама док сам био студент у Загребу) прилази мени, подозриво ме гледа и пита шта сам по занимању.

„Наставник грађанске школе”, одговарам кратко и са жељом да што пре оде даље.

„Диван наставник коjи се бори у шуми”, наставља официр.

„Лишен сам слободе, као и сви остали овде, у свом стану претпрошле ноћи”, не желим да прећутим истину.

„Коме да вjеруjем? Нашима или вашима? Зна се коме ћу jа вjеровати”.

У халу уносе бели хлеб. Почињу да нам га деле. Одjедном, из средине хале, зачуше се гласни jауци.

„Стриjељаће нас. Даjу нам биjели крух”, каже ми тихо моj приjатељ.

„Можда. И то они раде”, говорим му на ухо, а мене сада стално узнемируjе мисао како да се jавим родитељима моjе супруге и на коjи начин, ако нас заиста буду стрељали (ниjе ми се овако умирало, имао сам 29 година и толико неостварених животних жеља!) да оставимо неку вест о томе. Све су нам одузели чиме бисмо могли оставити поруку.

И у таквим суморним размишљањима jедна светла тачка човечности. Дозволили су нама да изиђемо, под стражарском пратњом, у санитарни чвор у дворишту Велесаjма. Пратио ме jе стариjи стражар, просед и добродушног изгледа. Чим смо изишли из хале, започео jе разговор са мном.

„Имате ли кога у Загребу? Чуо сам шта сте по занимању”.

„Немам никога. Моjи су у Славониjи”, намерно сам избегао прави одговор, плашећи се да не направим жениним родитељима и родбини било какву неприjатност у овом мутном времену.

„Баш никога? Ни приjатеља? Реците ако имате. Нисам jа од оних коjи туку. Мене jе стид што су урадили од вас. Ја сам радник и мислим друкчиjе. Али, познато вам jе вриjеме у коме сад живимо. Ја ћу вам помоћи да се jавите ако имате коме”.

Размишљао сам краће време и одговорио: „Ја немам никога, али има моjа жена, она jе Хрватица. Насмешио ми се. Извадио нотес и благо упитао: „Гдjе стануjу”?

Дао сам му адресу. Веровао сам му.

Вратили смо се у халу. Он jе отишао. После краћег времена (родитељи моjе жене становали су близу, у тадашњем Дежелићевом прилазу) вратио ми се с поруком да их jе о свему обавестио.

Остао jе у хали. Доносио нам jе воду. Разговарао jе с нама и смиривао нас. Спречио jе неколико насилника коjи су покушали да нас опет малтретираjу.

Био jе то радник Јосип Мароф коjи ниjе изгубио човечност кад jе човечност била посебна смелост.

Путовање у неизвесност

Посебни воз са сточним вагонима, као симбол нашег положаjа, повезао нас jе из Велесаjма исти дан (понедељак) поподне на путовање у неизвесност. Испратио нас jе и радник Јосип Мароф коме су силом навукли стражарску униформу и коjи jе после побегао на рад у Немачку испред усташког терора.

Претучени људи остали су у болници, а ми смо, ослобођени страха од непосредног стрељања (био jе дан и у возовима се, колико смо знали, не врши стрељање), али jош увек у недоумици зашто су нам дали бели хлеб, опет размишљали о своjоj даљоj судбини, делећи се, као и увек у сличним ситуациjама, на оптимисте и песимисте. Оптимисти су били уверени да нас отпремаjу на присилни рад (или у неки концентрациони логор), а песимисти су и даље испољавали отворену сумњу у нашу дужу животну стазу.
Нажалост, они су били више у праву него ми оптимисти…

Кроз пукотине вагона, коjи су били трошниjи од оних у коjима смо допремљени из Грубишног Поља, открили смо смер нашег путовања, што jе код неких опет изазвало тешке слутње. Успели смо да из воза избацимо писане поруке да смо прошли овом пругом. Ко зна да ли их jе ико нашао? Написали смо их нађеном оловком у Велесаjму и откривеним комадићима папира док смо улазили у воз.

„Возе нас у Мађарску да нас поубиjаjу у Јанка Пусти”, чуло се мишљење на овом путовању у неизвесност.

Кад смо се искрцали у напуштеноj творници „Даница” у Копривници знали смо где смо, али смо и даље остали у тешкоj неизвесности. Сваког од нас притискивало jе тjескобно питање: Шта ће бити с нама?

Дочек у „Даници” био jе посебно програмиран за нас интелектуалце. Сви смо били проглашени за официре и само ми смо добили батине. Били смо први логораши у овом логору.

И у „Даници” jе настављена пракса батињања и вређања, али с неким новим обележjима. Била jе то, углавном, генерална проба за будући рад у логору и прекаљивање у окрутности младих усташких стражара, углавном заврбованих из Копривнице и околних подравских села.

Био сам више него изненађен како су ти млади људи извежбани у мучењу људи и колико их jе дубоко прожела мржња према нама Србима. Стално ме jе мучила мисао да ли су их посебно дресирали, jер се никако нисам могао помирити с претпоставком да то „долази само од себе” и да тренутне ситуациjе могу до те границе да разоре личности и удаље их од основних вредности живота. На то питање нисам могао да добиjем поуздан одговор за време мог боравка у логору „Даници”.

Наjокрутниjи међу младим стражарима био jе Копривничанин „Брицо” коjи jе приређивао права садистичка ноћна иживљавања, нарочито над интелектуалцима и посебно над професором Марином, катихетом у копривничкоj гимназиjи.

У „Даницу” су навраћали и усташки „дужностници” из околних села, типично покварени људи, коjи су своj политички „углед” потврђивали мучењем и злостављањем немоћних логораша.

Изоловани у напуштеноj фабрици, коjа се претварала у фабрику усташког терора, мучени глађу (на шест људи jедан хљеб у промеру од 10 сантиметара и пола воjничке порциjе провреле воде с понеким залуталим зрном гершла, граха или траговима кромпира или гриса), изложени сталном батињању и ноћним буђењима, коjа су увек доносила нова искушења и патње, чекали смо на даље промене на горе.

И оне су дошле. Наилазиле су нове колоне логораша. Низала су се нова сведочанства о усташком терору. Почели смо да броjимо стотине и застали смо с броjањем у половини четврте хиљаде. Постали смо мали град логораша и велико мучилиште људи без икаквих права. Било нас jе из Славониjе, Срема, Подравине, Загорjа, Лике, Баниjе, Србиjе, Босне и Херцеговине. Цела мала Југославиjа сjедињена у злу.

Логор “Даница”

За Први маj су нам усташки стражари и њихови гости опет поделили батине. Овом приликом с новом идеолошком паролом (она о четништву jе застарела): „Маjку вам комунистичку, све вас треба потаманити”. У логор долазе нови људи. Све чешће и са све страшниjим вестима. Група депортованих Бjеловарчана – комуниста с браћом Бакићима на челу – доноси нам вест о покољу у Гудовцу краj Бjеловара.

Међу првим порукама коjе смо добили од наших из Грубишног Поља била jе порука: „Боље jе да сте у логору него да сте код куће”. Знали смо шта то значи и какву слободу изграђуjу и намењуjу усташе људима кад се њиховоj слободи претпоставља живот без слободе у концентрационом логору.

Почињемо да „радимо”.

„Шта мислите? Да ће вас поглавник хранити без рада? Нема тога у његовоj (?!?) држави. Ми ћемо вас научити да радите и да макар мало отплатите оно што сте опљачкали у Хрватскоj”, саопштио нам jе у строjу важну вест и промену у нашем животу логорник Немец, виновник многих наших тешких дана у логору (поливање наших руку врелом храном кад смо примали „храну”, наговарање усташких стражара да насрћу на логорашке жене пред вратима, честа буђења, мучење људи пред строjем) и добро школован стручњак за обезвређивање људског достоjанства и слободе.

Расподелили су нас у празне магацине чиjи су подови били прекривени неупотребљивим врећама за вештачко гноjиво.
„Све ћете ове вреће добро истрести и сложити. Под ћете очистити да се сиjа. Ако не буде све у реду, jезицима ћете прати под”, наредио jе стражар и повукао се на улазна врата испред магацина да сачува плућа од отровне прашине.

Усковитлала се отровна прашина. Нагриза нам плућа. Кашљали смо и избацивали крваву пљувачку. Истресали смо вреће и уређивали неуредне магацине.

„Не кашљите! Не пљуjте по поду, jер ће вам пљувачка бити ручак”, дере се усташа.

Учествуjемо у изграђивању Хитлеровог и поглавниковог новог поретка, гладни и обезвређени, гутаjући отров и подносећи ничим заслужена понижења.

„Посматрам људе у чиjа се лица неизбрисивим трагом урезуjе мржња према усташама.

„То су вам дониjела србска господа”, покушава стражар да харангира сељаке на нас интелектуалце. ”Они су вас своjом србском политиком довели овамо”, додаjе.

И кад се увери да jе солидарност у невољи и приврженост истини и слободи jача од његових хтења и намера, он љутито наставља: „Сви сте ви Стаљинова копилад, неће вам он помоћи”.

Очистили смо магацине и надисали се отровне прашине за цео живот. Плевимо траву по напуштеном терену фабрике. Преносимо неупотребљиве отпатке опека с jедног места на друго по Хитлеровом моделу мучења људи „празним радом”.

Муче нас монотоним делатностима и траже поводе за нова мучења. Злогласни Брицо постаjе у том тражењу моторизовани jаничар: залеће се мотоциклом на групе логораша и тако иживљава своjу усташку власт.

А људи, достоjанствени и неизазовни, мирни као да нису жива бића, стоички подносе све ударце, и по телу и по достоjанству, као да су цео живот учили школу отпора и пасивне борбе.

Били су то за мене, у овим тешким данима живота, наjлепши примери људског поноса и неограничене вере у ЧОВЕКА и његову несавладивост. Прави бисери људског слободољубља и правдољубља. Такав став људи израстао jе овде у логору у велику победу над усташама. Збили су се редови људског достоjанства. Ниjе се нашао ниjедан изрод. Нико на никога ниjе пружио прст да заштити себе и стекне недостоjну привилегиjу потказивача. Заборавиле су се све раниjе несугласице. Били смо jедно: људи-логораши.

Узалуд jе убачени жбир Марас њушкао по логору и започињао на сваком месту провокативне разговоре о усташама. За њега су душе логораша биле неосвоjиви бедем људског достоjанства. Нису помогли ни убачени криминалци из загребачког затвора да разбиjу оваj спонтано створени бедем људске солидарности. Почашћени смо и првом логорском инспекциjом из Загреба. Ишли су, пуни намештеног достоjанства и самоуверености у своjу моћ, од зграде до зграде. Обећавали су људскиjи поступак и боље услове живота. Згражали су се над неким поjавама.

Резигнирани на све, захтевамо само jедно: истрагу против нас и пресуде ако се докаже наша кривица.

Помињу се драстични примери насртаjа на људско достоjанство. Прикупили смо смелости, излажући се великоj опасности, да укажемо и на Брицине вожње мотоциклом кроз групе логораша.

Отишли су с уверавањима да ће све бити „савjесно провjерено”, саветуjући нам да будемо стрпљиви и да веруjемо у законитост нове (?) државе (?).

А увече су, као одговор на све и потврда да смо ипак у држави безвлашћа, настављена права садистичка дивљања с Брицом на челу.

Дубоко у ноћ чули су се потмули ударци кундацима по људском телу, болно стењање, незадрживи крикови и jауци.

Осетили смо на своjоj кожи „савjесну провjеру” и „законитост нове државе”.

Сутрадан смо у логору доживели наjпотресниjи тренутак. Брицина инквизиторска група изгурала jе из „министарства” (тако смо звали зграду у коjоj су били изоловани интелектуалци, одабрани за прву ликвидациjу на Видовдан, коjа jе због диверзиjе на личкоj прузи одгођена само за два дана – група jе из логора одведена 30. jуна и ликвидирана у Јадовну) претученог професора Марина, катихету копривничке гимназиjе. Извели су га под кишом удараца на травњак. Избезумљени и сломљени човек пао jе под силним ударцима. Брицо га jе оборио и узjашио. Професор Марин jе немоћно спустио главу на травњак. Подизали су га поново ударцима кундака у слабине.

„Паси траву”, крикнуо jе сав заjапурен у мржњи Брицо.

И човек jе, у тешкоj психичкоj депресиjи и без физичке снаге да се било чему одупре (он jе био логораш над коjим jе злогласни Брицо вршио наjтежу тортуру сваке ноћи), паћенички загризао траву и онесвестио се.

С групом логораша из Сремске Митровице доведени су бивши jугословенски министар просвете Ћирић и познати адвокат Митрашиновић. Од брата новинара Шкргића сазнао сам о погромима у Срему. У „министарство” jе – као што смо слутили даjући овоj згради име – дошао и jедан прави министар. Недуго иза довођења министра Ћирића у логор имали смо прилику да упознамо правог Газду у НДХ.

Једног преподнева пред главним улазом у логор стао jе немачки воjни аутомобил. Енергични маjор у пратњи четворице воjника извршио jе по кратком поступку смену стражара на улазним вратима. Ушао jе у логор пун себе и своjе моћи. Усташе су у часу погубили главе и сваку присебност.

„Wо ист Министер Цириц”, питао jе маjор збуњене усташе.

Кад смо му обjаснили где се налази министар Ћирић, маjор jе пред „министарство” упутио два воjника, а с jедним воjником jе кренуо према управноj згради логора. Сав логор се претворио у ухо и око.

После краћег времена министар Ћирић jе у разговору с немачким маjором напустио логор „Даницу”. Сви логораши (а вероватно и усташе у логору) сазнали су ко jе прави Газда у Независноj (?) Држави (?) Хрватскоj.

Добили смо нови радни задатак: затрпавамо тенковске ровове у непосредноj близини града Копривнице.

С лопатама на рамену, у пратњи усташких стражара, пролазимо копривничким улицама и певамо. Биле су то песме обичне, али пуне пркоса и нашег одушка. Ниjе нам било до песме, али смо певали jер нам jе то био jедини могући вид борбе.

Посматраjу нас пролазници, чудно и преплашено. Неки застаjу. Нико нас не вређа.

Примећуjемо и забринуте људе с тракама на рукавима: црвене траке с натписом Срби и жуте траке са Соломоновом звездом. Неки међу њима упозораваjу нас да не певамо. Ми и даље певамо. Наjсмелиjи међу жигосанима jе jедан лепи младић на бициклу. Он прати нашу колону и бодри нас своjим пркосним држањем. Његови погледи, jош неослобођени дечиjе наивности и отворености, увераваjу нас да jе сазнао истину о онима коjи су га обележили црвеном траком.

Наш знак jе логорашка лопата, исконска ознака коjу силници желе да обезвреде тешким радом.

Црвене и жуте траке и наше лопате – тековине су новог поретка у Европи.

Затрпавамо тенковске ровове. Приjа нам рад иако смо гладни. Не осећамо мору логора. У даљини се зелени шума. У њоj, с овим крвавим пролећем, израста и бунт наше земље против фашизма. Добиjамо о томе вести у логор. Долазак Бjеловарчана отворио jе канале. У логору се већ осећа дух комуниста. Дошли су, поред браће Бакића, познати комунисти из Пакраца Мићо Подунавац и Јовица Марковић, а из Загреба Мариjан Краjачић, капетан из шпанског рата, Мирко Буковац, Маца Гржетић и други.

Стахуљакова посета

У логор су почеле да стижу прве посете. Маjке, жене, сестре и кћери биле су опет на испиту смелости. С неизмерном тугом, беспомоћно и у злослутним мислима, али с храброшћу вредном дивљења чекале су сатима пред затвореним излазом, малтретиране и понижаване. У наручjу понеке jе и мало дете. Доносе храну и одела у сазнању да jе то логорашима наjпотребниjе и да их то jедино може одржати у њиховом толико неизвесношћу обележеном животу. У њиховом племенитом срцу ниjе остало места за сумњу да ће наjбоље ствари из пакета узети усташе. Можда су и знале, али су се надале да ће ипак нешто стићи и до њихових очева, браће, синова, мужева.

Сусрет с логорашима jе дозвољаван из даљине и под строгом усташком присмотром. Уз пакете смо, редовно, враћаjући се у бараке, добиjали од усташа и по коjи ударац да не заборавимо да смо под њиховом апсолутном влашћу.

Једно jутро растужио ме jе сусрет с аутомобилом као с драгим живим бићем. Препознао сам у логорском кругу ауто мог приjатеља др Александра Вондрачека, jавног бележника из Грубишног Поља.

Пришао сам аутомобилу да се уверим да ниjе посреди логорско привиђање (не баш тако ретка поjава да се у новопридошлоj колони логораша „виде” знаци и рођаци коjих нема).

Уверио сам се додиром аутомобила да ниjе привиђање. „И тебе су дотерали у логор”, рекао сам сам себи, jош jедном дотакао руком добро познати аутомобил и забринуо се за свог приjатеља.

Стижу нам и прве дописнице. Шест редака текста. Све су исте као и ми логораши. У свима jе написано да су код куће добро и да не бринемо. А ми их читамо друкчиjе. Знамо да ниjе добро. Једино што у њима тражимо истинито – то jе рукопис наших драгих, потврда да су jош живи.

Сазнаjем да jе ухапшен и моj брат Перо. Са свих страна навиру вести. Дознаjемо детаљниjе шта се догађа у Грубишном Пољу. Пуно разлога за jош већ забринутост.

И у таквим тешким часовима jедног jутра поjављуjе се у логору, окружен своjим усташким истомишљеницима и – за сваки случаj – заштићен стражарима, нико други већ адвокат и усташки функционер Луjо Стахуљак.

„Дошао jс Стахуљак”, брзо се пронела вест логором.

„Можда ће нам помоћи”, гласно размишљаjу наивни.

„Можда ће нам и одмоћи”, додаjу реални.

„Треба му прићи и нешто рећи”, пада одлука.

Сусрет му, очито, ниjе приjатан. Избегава поглед око у око. Заборавио jе данас и на своj типични адвокатски смешак. Пробиjам се до њега речима: „То jе наш Грубишнопољац”.

Прилазим му и говорим мерећи сваку реч, jер знам да свака главе вреди.

„Увjерени смо да ћете као правник помоћи да се наше питање риjеши по закону. Учините то. То с правом очекуjемо од вас”.

„Да… Видjет ћемо… Али, jа ту не могу, вjеруjте, готово ништа”, говори и не гледаjући ме. Одлази без поздрава са своjим истомишљеницима усташама.

Ми остаjемо са своjим уверењима да Стахуљак ниjе дошао у логор с добрим намерама.
Даjем знак jедном провереном логорашу Грубишнопољцу да их неприметно прати. Кад се вратио са логорског задатка, пренео нам jе оно што jе чуо из Стахуљакових уста: „Праве се сада као овце, а то су вукови и треба их као вукове…”.

Неостварено стрељање

Дознаjемо од новопридошлих логораша да jе у Хрватскоj пакао. Стижу нам вести о масовним убиjањима, али и вести о припремању устанка на широj основи. То нам улива нове снаге.

Хитлер jе започео рат против СССР-а. Посматрали смо транспорте немачких трупа према истоку док смо радили на затрпавању ровова. После избиjања рата са СССР-ом не идемо на рад. У логору су пооштрене мере будности. Усташе се боjе логорашких лопата и крампова. Закључали су их у магацин коjи изузетно добро чуваjу.

Прве вести о наглим продорима на тло СССР-а дубоко нас погађаjу тим пре што смо раниjе сазнали за Тимошенкову наредбу Црвеноармеjцима.

Усташе ликуjу и настоjе да разноврсним провокациjама откриjу комунисте и њихове симпатизере: „Гдjе вам jе Стаљин? Тражи топло скровиште у Сибиру. Неће умаћи Хитлеру. Готово jе и са њим и са вама. Сецовали сте на криву карту”, деле нам политичке лекциjе наjокорелиjи усташки стражари и показуjу ратне извештаjе у новинама.

Осећам, ипак, да се усташе нечега силно боjе. Режим у логору постаjе све строжиjи. Све чешће организуjу узбуне за стражу.

Једне ноћи, неколико дана по избиjању рата на истоку, изводе нас пред зграду логора. Везуjу нас по двоjицу жицама.

Логорник Немец узбуђен обилази везане логораше и шапатом издаjе наређења своjим стражарима.

Моj пар jе стасит и снажан младић. „Ово се може раскинути”, шапће ми и десном, невезаном руком већ одвезуjе добро стегнуту жицу.

„Буди опрезан”, саветуjем му. „Ноћ jе наш савезник. Бjежаћемо заjедно. Познам добро оваj краj”, jош узбуђениjе шапуће младић.

„Ако се и jедан макне, све ћемо вас покосити строjницом”, прети логорник Немец.

И само што jе изрекао претњу, у граду jе нестало струjе. Логор jе потонуо у мраку.

„Не мичи се”, деру се усташе и пале батериjске светиљке.

„У бараке”, наређуjе логорник Немец и гунђа сам себи, „Баш нам се неда”.

Избегли смо, захваљуjући квару у електричноj централи, одвођење на стрељање. Усташе су имале план, то смо сазнали доцниjе, дасвоj крвави план оправдаjу тобожњом побуном логораша.

Сутрадан су нас построjили у збор. Логорник Немец jе обилазио логораше и уносио им се у преплашена лица.

На индустриjском колосеку били су построjени Босанци. Одjекнуо jе пуцањ. Немец jе у строjу убио jедног логораша.

„Вриjеђао jе нашег поглавника”, гласно су обjаснили стражари у пролазу.

Био jе то наговештаj наjгорега…

Блистави лик књижевника Мишкине

Човечност и смелост никада не напуштаjу људе. То смо осетили у наjдепресивниjим данима у логору „Даница”. Вест о логору и мучењима у њему брзо се раширила. Стигла jе и до племенитог човека и познатог сељачког писца Мишкине коjи се тешко мирио са чињеницом да у његовоj Подравини постоjи логор ужаса.

Мишкину сам упознао као студент у Загребу. Оставио jе на мене изванредан утисак. Посебно су ми импоновали његови ставови о друштвеним питањима и односима између Хрвата и Срба.

Кад сам га видио на улици у Копривници како посматра нашу колону са лопатама и како негодуjе и оком и лицем и душом добио сам jош jедну потврду да мрак фашизма ниjе угасио сва људска светла.

Пратио нас jе до изласка из града. Приметио ме jе. Поздравио ме jе знаковима одобравања и огорчења због свега овога што се збива. Пролазио jе после тога сваки дан краj логорског зида. Знали смо кад ће се поjавити на рубу шуме. Увек jе бирао време да нам приђе кад су на стражи били стражари, његови знанци с коjима се могло изићи на краj.

Доносио нам jе jабуке и говорио: „Да могу, донел би све jабуке из Хрватске и целога света. Ово jе наjвећа срамота у повиjести. Али, не клоните духом. Главе горе, браћо Срби и сви остали добри људи у том проклетом логору. Ниjе ово Хрватска. Не раде то прави и честити Хрвати. То су изроди, то су плаћеници, то су издаjице, то су Јуде. Наш народ вели мудро: ’Поплава сметjе доноси’. Будите храбри. Проћи ће поплава. Нестат ће сметjе. Опет ће бити пуно сунца на нашим драгим праговима. Будите храбри побjеда ће бити наша”!

Долазио jе и бодрио нас сељак, човек, приjатељ и брат, сељачки књижевник Мишкина. Остао jе доследан себи и своjим идеjама. Нестао jе физички, као логораш, у крвавоj поплави фашизма. Остао jе као светао лик човечности и драгоцен путоказ нашег заjедничког братског живљења.

Растанак

Тридесетог jуна сам се растао са већином Грубишнопољаца. Издвоjили су их и убацили у посебан воз смрти. Ја сам остао у „Даници” у групи логораша с мешовитим браком.

Преселили су ме из „министарства” у шталу. Било нас jе 14 у посебном изолату логора. У нашоj групи jе и чика Миле Малешевић, старац сед као овца, ведра духа, челичне борбености (за њега се с правом могло рећи да jе „челик слабиjи од jуначког срца”) и непоколебљив у своjим радничким и социjалистичким уверењима. Никада ниjе поклекнуо. Био jе увек усправан и стално запослен.

Скупљао jе по логору жице и лимове. И стално нешто израђивао, понављаjући своjу омиљену тезу: „Ко? Хитлер да добиjе рат? Никада!

Пашће његов поредак као трула jабука”!

„Одвели су их на стратиште. Какав рад у Њемачкоj?! Хитлер нема хране ни за своjе људе. Усташка лаж и подвала! Ја сам им поправљао пећ и чуо сам разговор двоjице усташа. Рекли су: ’Одвели су их у Госпић. Тамо су их повезали у ланце и провели градом.

Тукли су их. Одвели су их и више их нема. Тако ће и друге’. То jе Револуциjа, упамтите добро, Револуциjа. Она гута жртве… Наша ће бити побjеда”, рекао ми jе чика Миле Малешевић. У његовим увек живим очима засjала jе посебном снагом борбена мржња, своjствена прекаљеним борцима-радницима.

Тако сам сазнао, с тугом у срцу, за краj људи с коjима сам делио зло и гаjио наду у логору „Даници”.

Сазнање о Јадовну

Логор jе прилично испражњен. Доводе jош само комунисте и обавезно криминалце с одређеним задатком да шпиjунираjу.
„Цинк”, чуjе се упозорење кад наиђе неки криминалац или убачени агент прерушен у логораша.

Шпански борац Мариjан Краjачић и истакнути члан Комунистичке партиjе Мирко Буковац покушали су, добро припремљено, бекство. Имали су и пропуснице.

Кад су били jедан километар изван логора, на домак слободи и Устанку коjи jе већ пламсао и у Хрватскоj, открили су их криминалци с осматрачнице jедне зграде на спрат. Ухватили су их усташки стражари брзо изведеном акциjом заокруживања. Затворили су их у „Кулу” (водоторањ), коjа jе била познато логорско мучилиште.

Тукли су их несмиљено и на смену цео дан и целу ноћ. Изнуђивали су мучењем признање, али га нису добили. Нисмо склопили ока с оком. Кула jе била близу наше штале. Преживљавали смо наjстрашниjе тренутке.

Сутрадан ми jе лекар у логору (емигрант, пољски Јевреjин), кога сам упознао преко Ремигиjа Бубња из Загреба, рекао да у медицинскоj литератури ниjе прочитао о тежим примерима телесних повреда од оних коjе су задобили Краjачић и Буковац.

Стража jе око „Куле” удвоjена. Ноћ jе дуга као и наша логорашка неизвесност. Будан сам и не спавам. Узнемирен сам као никада раниjе.

Ослушкуjем разговор двоjице усташа-стражара, наслоњених уз саму ограду коjа одваjа шталу од осталих зграда у логору. Њима се придружуjе и стражар с главног улаза.

„Јожа, враг га дал, ово не бу добро. Комунисти су храбри. Оне су пребили, а они ниш неће да признаjу”.

„Ни мени се ово ниш не свиђа… Дечки, каj ће то бити? Јеси ли чул да су оне, коjе су влаком одвезли, све хитили у jаму краj Госпића… Не бу добро, дечки, враг ме jе овде допелал…”.

У мени се срушио свет свих надања. Сумња коjа jе подгризала моj мир неповратно jе ове ноћи однела све наде. Преда мном су њихови ликови jош увек живи. Изговарам њихова имена. Навиру сећања о сусретима с њима и заjедничком страдању у Загребу и логору „Даница”.

Те ноћи, наjтужниjе у мом животу, сазнао сам до краjа како човек постаjе Сачовек.

Биографиjа:

Др Тихомир Т. Продановић рођен jе 1911. у селу Кричкама, Славониjа. Основну петогодишњу школу завршио jе у родном мjесту.

Грађанску и учитељску петогодишњу школу похађао jе у Пакрацу, Бањалуци и Београду. Ђачки воjни рок служио jе у Билећи и Осиjеку.

Вишу педагошку школу и Педагошку групу предмета, група наука, студирао jе на Филозофском факултету Загребачког свеучилишта, гдjе jе и докторирао 1954. године. Као професор дидактике и методике биран jе за вршиоца дужности управника Одељења и шефа Катедре за педагошке науке Филозофског факултета у Београду. За своj педагошко-научни рад примио jе многа признања, награде, дипломе и орден рада с црвеном заставом. Своj мукотрпни, пожртвовни и, изнад свега, племенити живот, у поодмаклоj трећоj доби окончао jе трагично.

Пренесено из књиге:

Bilogora i Grubišno Polje 1941 – 1991.

---

НАЈАВА: Света заупокојена служба (парастос) на мјесту некадашњег логора Даница код Копривнице