Од „За дом спремни“ до „Убиј Србина“: Деценије анти-српске мржње које Хрватска није искоренила

Док се Србији ових дана поново држе лекције о прошлости, рату и начину на који српски народ треба да памти своје мртве, у Хрватској и даље опстају појаве које су директно усмерене против Срба — од усташке симболике и парола до притисака на српску мањину. Најопасније је што се део тог наслеђа све више преноси на генерације које ратове деведесетих нису ни запамтиле.

Није потребно тврдити да сваки Хрват мрзи Србе.

То није ни тема овог текста.

Тема је оно што је годинама видљиво у хрватском јавном простору и што су, у великој мери, забележиле и саме хрватске институције.

Тема су усташки симболи.

Тема је поздрав „За дом спремни“.

Тема су покличи „Убиј Србина“.

Тема су напади на српске културне манифестације.

Тема је начин на који се део тих појава релативизује, оправдава или представља као патриотизам.

И, на крају, тема је питање како је могуће да се све то и даље појављује више од три деценије после рата и више од осам деценија после стварања НДХ.

Ово више није само српска тврдња

Постоји један важан разлог због којег о овој теми треба говорити без увијања.

Не морамо се ослањати само на српске медије.

Пучка правобранитељка Републике Хрватске у свом извештају за 2025. годину бележи пораст негативних ставова према припадницима српске националне мањине, као и пораст говора мржње, етнички мотивисаних инцидената и притисака на српске културне и комеморативне програме.

У истом извештају посебно се говори о све присутнијој усташкој симболици и поздраву „За дом спремни“.

Другим речима, институција чији је посао да штити људска права у Хрватској сама упозорава да проблем постоји.

И то не од јуче.

„За дом спремни“ није безазлени поздрав

Око овог поздрава у Хрватској се годинама воде политичке расправе.

Али његово историјско порекло није мистерија.

„За дом спремни“ био је службени поздрав усташког покрета и Независне Државе Хрватске — режима који је спроводио систематски прогон и масовне злочине над Србима, Јеврејима, Ромима и политичким противницима.

И саме хрватске институције су више пута потврдиле да његова јавна употреба није прихватљива.

Високи прекршајни суд Хрватске објавио је став да самостална употреба поздрава „За дом спремни“ у јавном простору није дозвољена, док је Уставни суд у више наврата подсетио на његову везу са усташким режимом.

Али онда долазимо до стварности.

Према подацима које је Пучка правобранитељка навела у свом извештају, током целе 2025. године покренути су прекршајни поступци против само 23 особе због употребе „За дом спремни“.

Истовремено, јавна употреба тог поздрава постала је све видљивија.

То није доказ да нико није кажњен.

То је доказ нечег другог:

санкционисање очигледно није успело да спречи његову све ширу јавну употребу.

Када усташка симболика постане масовни спектакл

Током 2025. године хрватска Пучка правобранитељка јавно је реаговала на појаве усташке симболике и усташких песама на јавним местима.

У њеној реакцији помињу се и снимци на којима се уз „За дом спремни“ појављује и фашистички поздрав.

Уместо да се такве појаве третирају као потпуно неприхватљиве, у делу јавности уследила је релативизација.

Управо на то правобранитељка упозорава: на покушаје да се проблематична симболика представи као нешто безазлено, као „домољубље“, или као део ратне традиције који не треба преиспитивати.

А онда је дошао Вуковар.

Крајем августа 2026. године Марко Перковић Томпсон наступио је пред више од 100.000 људи.

Током извођења „Бојне Чавоглаве“ са бине је упућен позив „За дом“, а публика је одговорила „Спремни“.

Пред масом која се мерила десетинама хиљада људи, усташки поздрав поново је постао део масовног јавног догађаја.

И ту више није реч о томе шта мисли један човек.

Проблем је што је један усташки симбол поново добио огроман јавни простор и масовну публику.

Од „За дом“ до „Убиј Србина“

Још директнији пример односа према Србима види се на спортским трибинама.

У Скадру је 2016. године, на утакмици Хрватске и тадашњег представника Косова, забележено заједничко скандирање „Убиј Србина“.

Србија није играла ту утакмицу.

Није било српске репрезентације као противника.

Ипак, Србин је постао мета.

FIFA је због понашања навијача казнила Хрватски фудбалски савез са 50.000 швајцарских франака, а Фудбалски савез Косова са 30.000.

Осам година касније, на Европском првенству у Хамбургу, Хрватска је играла против Албаније.

Поново није било Србије на терену.

И поново су се чули покличи „Уби, уби Србина“.

Фудбалски савез Србије због тога је упутио допис UEFA.

У јулу 2024. године слична ствар догодила се у Елбасану, на утакмици Егнатије и Борца из Бањалуке. Са трибина су се чули покличи „Убиј Србина“ и „Убиј, закољи да Србин не постоји“, после чега је утакмица накратко прекинута.

Године пролазе.

Стадиони се мењају.

Ривали се мењају.

А поклич остаје исти.

А онда су га научила деца

И ту долазимо до најмрачнијег дела ове приче.

Деца из једног сплитског клуба су 2023. године на међународном фудбалском турниру на Илиџи скандирала „Убиј, убиј Србина“.

Организатори су реаговали: екипа је избачена са турнира, а тренер се извинио.

То је била исправна реакција.

Али она није могла да избрише питање које је остало иза целог случаја:

Како деца која нису живела током рата науче ратни поклич?

Она нису измислила те речи.

Нису писала песме.

Нису организовала навијачке групе.

Нису постављала симболе по стадионима.

Деца су слушала одрасле.

И онда су поновила оно што су чула.

Зато проблем више није само у једном детету или једном тренеру.

Проблем је у културном окружењу које деци може да понуди мржњу према суседном народу као део „навијања“, „патриотизма“ или забаве.

Напади на српску културу

Није све остало на стадионима.

Хрватска Пучка правобранитељка у извештају за 2025. бележи и притиске на српске културне и комеморативне програме.

Један од најозбиљнијих случајева догодио се у Сплиту, када је група мушкараца упала у простор Градског котара Блатине и спречила одржавање програма у оквиру Дана српске културе.

Полиција је, према доступним информацијама, деветорицу мушкараца кривично пријавила.

Ово је важно.

Јер Срби у Хрватској нису само статистика у попису становништва.

Они су заједница са својим језиком, културом, обичајима, институцијама и правом да то наслеђе слободно чувају.

Када неко физички спречава одржавање српског културног програма, то није „другачије мишљење“.

То је притисак на право једне мањине да буде оно што јесте.

Континуитет није исто што и колективна кривица

Овде треба бити потпуно јасан.

Не говоримо о томе да сваки Хрват мрзи Србе.

Говоримо о континуитету појава које су усмерене против Срба или нормализују симболе и идеологију која је историјски била дубоко анти-српска.

Тај континуитет се види у различитим облицима.

Усташка симболика.

Покличи против Срба.

Напади на српске културне манифестације.

Вандализам.

Релативизација злочина НДХ.

Покушаји да се усташки симболи представе као део модерног хрватског патриотизма.

Сваки појединачни случај може се прогласити инцидентом.

Али када се исте појаве понављају из године у годину, онда више није довољно рећи: „То су само екстремисти.“

Питање постаје:

Зашто их друштво није успело маргинализовати?

Исти аршин мора да важи за све

Управо зато је лицемерно када се Србији ових дана држе лекције о суочавању са прошлошћу.

Ратко Младић је правоснажно осуђен пред међународним судом.

То је чињеница.

Али чињеница је и да део српског народа на њега гледа као на ратног команданта који је бранио Републику Српску и да има сопствено сећање на ратове деведесетих.

Србима нико не може прописати шта морају да осећају на сахрани човека којег део народа доживљава као свог ратног команданта.

Скоро четвртина младих Хрвата би данас подржала усташку НДХ, што је значајан пораст у односу на пре пет година.

Пораст подршке НДХ је посебно изражен међу мушкарцима, становницима Далмације и бирачима ХДЗ-а и Домовинског покрета.

Готово сваки четврти Хрват млађи од 24 године данас би без оклевања стао уз јединице усташке Независне Државе Хрватске (НДХ) када би у Другом светском рату морао да бира страну. У овом забрињавајућем тренду предњаче мушкарци, становници Далмације, као и бирачи владајућег ХДЗ-а и десничарског Домовинског покрета.

Ово су шокантни резултати недавне анализе хрватског Института за друштвена истраживања, спроведене прошле јесени, непосредно након масовног концерта Марка Перковића Томпсона. Истраживачи су грађанима поставили једно једноставно, али дубоко поларизујуће питање: На чију бисте страну стали у Другом светском рату – антифашистичког партизанског покрета или јединица НДХ?

Исто тако, Хрватима нико не спори право да памте своје ветеране и своју историју.

Али ако се од Срба тражи да се суочавају са сваким злочином, сваким спорним симболом и сваком спорном личношћу из сопствене прошлости, онда исти аршин мора да важи и за Хрватску.

Не може један стандард да важи у Београду, а други у Загребу.

Не може се од Србије захтевати да буде беспрекорна док се у Хрватској поздрав повезан са усташким режимом масовно понавља пред огромном публиком.

Не може се тражити осуда национализма само од Срба, док се анти-српске пароле на трибинама проглашавају „навијачким инцидентима“.

Највећи испит тек долази

Највеће питање више није шта мисле људи који су ратовали деведесетих.

Они су већ формирали своја уверења.

Питање је шта ће мислити деца рођена двадесет, тридесет година после рата.

Ако дете на фудбалском турниру научи „Убиј Србина“, онда је негде у његовом окружењу та реченица постала прихватљива.

Ако дете види „За дом спремни“ на застави и чује га у маси од сто хиљада људи, онда му одрасли шаљу поруку да тај симбол није нешто чега треба да се стиди.

Ако му истовремено говоре да је љубав према Хрватској неодвојива од таквих симбола, онда се ствара опасна замена теза:

мржња према другом представља се као љубав према сопственом.

А то је пут којим су европска друштва већ једном кренула.

И сви знамо куда је тај пут водио.

Србија не тражи ништа више од истог аршина

Србија не треба да бежи од сопствене прошлости.

Не треба да оправдава злочине.

Не треба да штити никога само зато што је Србин.

Али исто тако не треба да прихвати да јој други народи и државе држе моралне лекције док у сопственом дворишту не решавају проблеме које њихове институције саме препознају.

Ако је мржња према другом народу опасна — онда је опасна увек.

Ако је величање злочина недопустиво — онда је недопустиво за све.

Ако је фашистичка симболика неприхватљива — онда не може постати прихватљива само зато што је обучена у боје националне заставе.

И ако желимо Балкан у којем наша деца неће наследити ратове својих дедова, онда морамо престати да им остављамо њихове песме, покличе и мржњу.

Јер најопаснији тренутак није када мржњу изговори човек који је рат преживео.

Најопаснији је када је први пут изговори дете које рат никада није видело.

Текст, обрада и илустрације: Редакција Plus381.rs

---

---