Василије Крестић: Старије вредности су деградиране и одбачене а новије су у многочему накарадне, разорне и неприхватњиве

Невелика група историчара, не само из Музеја жртава геноцида него и изван њега, злонамерно фалсификује историју. Таквим својим поступцима излазе у сусрет Хрватској и Хрватима који, у намери да умање злочине, говоре о 700.000 жртава као српском миту.

Василије Крестић (1932.) српски  историчар, професор Филозофског факултета Универзитета у Београду у пензији и академик САНУ. Бави се историјом Срба и Хрвата, српско-хрватских односа и југословенске идеје. Посебно је изучавао политичку историју, историју друштва и друштвених покрета, као и културну историју. Из тих области написао је и објавио више од 250 радова (монографија, студија, чланака, расправа и есеја ). Међу значајнијим делима је „Срби у Угарској (1790-1918)“. Радови су му превођени и објављени на енглеском, француском, немачком, мађарском, чешком, бугарском и грчком језику. Учествовао је у писању Меморандума САНУ по чему га велики дио јавности памти.

Чекамо проф.Крестићем по договору код манастира Тресије на Космају, 50-так километара од Београда. Недалеко од манастира је професорова викендица, гдје проводи љето са супругом радећи на мемоарима свог професора Васе Чубриловића. Професор се враћа из набавке, куповине. Вози ауто, гази 90 годину живота. Виталан. Прије него што се посветио науци Крестић је био активан одбојкаш, наступао је за Партизан где је био члан првих послератних шампионских генерација београдских црно – бјелих, а потом и за суботички Спартак. Био је и репрезентативац Југославије.Тај спортски дух се осјети.

Заједно одлазимо до њега.

Оштроуман,свјеж и виталан. Расположен за разговор. Сигуран у себе, врло увјерљив и сугестиван.Одмјерен и господственог држања, а истовремено  присан и срдачан.

Разговарамо на тераси викендице проф. Крестића. Предивни предјели. Крајолик пун зеленила и нестварног спокоја и тишине. Наравно, кафа и послужење прво. Послужује домаћин професор и као да се правда, супруга је млађа али мени је лакше, каже.

Изашла су Ваша изабрана дјела у 15 књига. Требале би послужити за боље разумијевање односа на овим просторима, посебно Срба и Хрвата. Питамо можемо ли ипак предвидјети развојни пут тих односа?

Судећи на основу досадашњег историјског развоја српско-хрватских односа, како оног из ранијег тако и из најновијег времена, можемо и морамо да извлачимо поуке и да предвиђамо будућност. Та будћност није ружичаста. Другим речима немомо баш никаквог основа да будемо оптимисти, да верујемо да ће се у ближој будућности односи између два народа битније изменити, да ће бити бољи но што су досад били и но што су овакви какви су данас.

Ваш професор Васо Чубриловић је ухваћен у Бос. Дубици и враћен у Сарајево за вријеме атентата на Фрању Фердинанда. Проф. Чубриловић је човјек „пуног“ и бурног животописа. Радите на мемоарима Васе Чубриловића. Шта нам можете рећи о томе?

Мемоари проф. Чубриловића, под називом „Сећања”, налазе се у поседу Архива САНУ у Београду. Она имају укупно око 350 страна текста. Нажалост, професор није стигао да свој живот, своју научну и политичку каријеру доведе до краја. Њима није обухваћено време рата 1941 ‒1945. и послератно време. Веома лепо и општирно описао је живот и односе у Боснаској крајини до Првог светског рата. Доста пажње посветио је свом школовању, политичким, друштвеним, економским и национални односима у Босни и Херцеговини у време аустроугарске окупације.

Описао је своје учешће у атентату на Фердинанда, своје тамновање после атентата, политичкој активности између два светска рата, својој докторској дисертацији и раду на Универзитету, свом учешћу у раду Српског културног клуба. Има пуно занимљивих описа значајних јавних, научних и политичких личност. Кроз све се јасно осликава чврста југословенска оријентација проф. Чубриловића, његова веома жива активност у политици Земљорадничке странке и критика политике краља Алаксандра, Српске радикалне странке и хрватске странке Стјепана Радића.

Зашто је проф. Чубриловић био против Меморандума („НИН“ 1986.г.)

Основни разлог његовог противљења Меморандуму била је у томе што је сматрао да Академија не би требало да улази у политику. Осим тога, као велики Југословен, којем је изнад свега стало да чува Југославију, плашио се да ће Меморадумом бити поремећени односи у држави. Био је он свестан тешког положаја Србије после доношења Устава из 1974. године, био је свестан тешке кризе у коју је запала читава држава са истрошеном и неспособном комунистичком влашћу, знао је да су нужне промене, али није желео да Академија буде та која ће иницирати промене. Некадашњи бунтовник, атентатор и револуционар био је против било каквих радикалнијих акција, каква је била и акција групе која је саставила Меморандум.

Видљиво је да нам је друштво у кризи. Гдје je генератор кризе и да ли друштво има систем вриједности?

Генератори кризе су бројни и разноврсни, неки су спољнополитички неки унутрашњеполитички. Далеко би ме одвело да их набрајам. Системи вредности и код нас и у свету у својим темељима су поремећени. Старије вредности су деградиране и одбачене а новије су у многочему накарадне, разорне и неприхватњиве. Намећу се брутално и циљано, па им се ваља супротставити.

Гдје се ко данас налази у српском народу (Академија, СПЦ…)?

И Српска академија наука и уметности и Српска православна црква имају своје место и своје задатке и обавезе у нашем друштву. Да ли и у којој мери оне испуњавају те обавзе и задатке питање је о којем се може расправљати.

 Шта сматрате својим највећим успјехом а шта поразом у животу?

Читав радни век посветио сам изучавању историје свог народа. Трудио сам се да се тумачећи прошлост нигде не огрешим о истине,  да догађаје оцењујем на основу проверених историјских извора, да не лакирам и не прилагођавам своје тумачење било коме и било чему. Највећим својим успехом сматрам то што су моји научни резултати прихваћени и уважени од релевантних научних установа, какави су САНУ, Матица српска и знатан део мојих уважених колега. То доживљавам као победу науке над политиком. У условима у којима смо живели и у којима живимо то није мало и није безначајно.

Шта бисте мјењали и зашто Ваши наступи-ставови често нису добро прихваћени, дочекивани „на нож“?

Можда ће звучати нескромно и самоуверено, али кад је реч о мом научном раду не бих баш ништа мењао. Радио сам колико сам могао и урадио сам колико сам стигао. „На нож” су дочекивани моји радови који се тичу мог писања и тумачења настанка геноцида над Србима у НДХ, мог тумачења историје Срба у Хрватској и Словенији, мојих оцена о идеји југословенства и политике бискупа Јосипа Јурја Штросмајера.

Напади на мене и моју личност који су настајали у Хрватској нису били из научних већ из политчких разлога. Они који су ме нападали нису могли да оспоре моје доказе и моје закључке па су у немоћи писали о мени да сам творац теорије о геноцидности читавог хрватског народа, да сам рушилац братства и јединства, да сам хрватомрзац, српски нацоналиста и шовиниста. Захтевали су од мене да престанем да пишем о Хрватима и Хрватској, а ако тако не поступим да ће ме ликвидирати.

Као врстан познавалац односа Срба и Хрвата како тумачите страдање народа Козаре прије 80 година? Званична историја то тумачи само као блиставу побједу партизана?

Чињеница је да је да су усташе починиле стравичан злочин над српским народом на Козари. Тим питањем ја се нисам посебно бавио и не могу рећи ништа о томе да ли је ту заиста реч о победи и чија је то победа. Неоспорно је да је на Козари вођена херојска борба, борба између Давида и Голијата.

Како  оцењујете то што у Србији, па чак и у Музеју жртава геноцида, постоји група историчара којима је задатак да драстично смањују број жртава у Јасеновцу и у читавој НДХ?

Та невелика група историчара, не само из Музеја жртава геноцида него и изван њега, злонамерно фалсификује историју. Она заобилази постојеће прворазредне историјске изворе о броју пострадалих и попут Туђмана и његових следбеника, без доказа, неким прорачунима и домишљањима смањује број жртава. Ти историчари из Србије таквим својим поступцима излазе у сусрет Хрватској и Хрватима који, у намери да умање злочине, говоре о 700.000 жртава као српском миту.

Такав однос према жртвама је не само ненаучан већ и неморалан, као што би било неморално и ненаучно без доказа било какво повећавање броја жртава. Не улазећи у мотиве због којих се фалсификује број жртава Одељење историјских наука САНУ и читава САНУ су против оваквог поступања јавно протестовали и упутили званичне дописе надлежном министарству Србије.

Сопот – Космај, 31.8.2022.                                                

Разговарао: Зоран М. Кос

Књижевна заједница „Васо Пелагић“

Бања Лука , 78000 Бања Лука,

 Ж. Мишића 19/4.

E-пошта: gambitrs@gmail.com i rpr.deda@hotmail.com

Република Српска