Јуриш који нико није могао да заустави!

Дан када је пробијен Солунски фронт је сагледајући све ситуације које су се одвијале након тога био је од пресудног значаја за слом Централних сила у Првом свјетском рату. Мјесец и по дана српска војска је потискивала непријатеља и ослобађала земљу, и омогућила да се српска застава поново завијори у Београду.

Пише: Радко Гарчевић

Дан када је пробијен Солунски фронт је сагледајући све ситуације које су се одвијале након тога био је од пресудног значаја за слом Централних сила у Првом свјетском рату. Мјесец и по дана српска војска је потискивала непријатеља и ослобађала земљу, и омогућила да се српска застава поново завијори у Београду.

На данашњи дан прије 103 година – 15. септембра 1918. године Српска војска, након пробоја Солунског фронта, ослободила је Србију, а потом и све земље које су потом укључене у нову заједничку државу – Краљевину Срба Хрвата и Словенаца, проглашену у Београду 1. децембра 1918. године, на чијем челу је био регент Александар Карадјорђевић унук краља Николе, син кнегиње Зорке која је била супруга краља Петра . Због тога се и српски принц црногорском владару у првим данима рата обраћа са “драги деда”, а овај се тако и потписује у телеграму одговора.

Ово је њихова преписка само дан уочи избијања Првог светског рата:

“Регент Србије Александар
Нјеговом величанству краљу Црне Горе – Цетиње
14/27. VII 1914. (телеграм)

Покушали смо све могуће не би ли могли уштедити српском народу нове жртве и терете, али нисмо успели, јер је Аустро-Угарска тражила да принесемо на жртву драгу независност.

Бог је ваљда тако хтео да српски народ још једном стави свој живот у одбрану целога Српства.

Уверен сам да мој драги деда још јаче може да цени колико је био неоправдан захтев Аустро-Угарске, који је смишљен био да зада смртан удар сјајној будућности српског народа.

Испуњен сам великом радошћу кад сам сазнао, и ако у то нисам ни сумњао, да се Црна Гора солидарисала са Србијом у одбрани српскога народа.

Наредбу за мобилизацију деле српске војске издао сам.

Свемогући Бог и помоћ царске и моћне Русије биће на страни српске правде, а тако исто и јавно мнење цивилизоване Европе.

Шаљем поздрав мојем мудром и драгом деди и храброј црногорској војсци.”

— Александар

“Краљ Никола Петровић – Цетиње
Нјеговом краљ. височанству насљеднику Александру – Београд
14/27. VII 1914. (телеграм)

Понос српског племена није допустио да се иде даље у попуштању. Слатке су жртве које се подносе за правду и независност народну.

У име Божје, а уз помоћ наше вјековне заштитнице моћне Русије и симпатије цивилизованих народа, наш ће Српски Народ и из овога великог наметнутог му искушења победнички изаћи и обезбедити своју сјајну будућност.

Моји Црногорци већ су спремни на граници, да гину у одбрани наше независности.

Живио, мој мили унуче, на радост твојега драгога оца и моју!

Живјела храбра српска војска! Живјело наше мило Српство!”

— Твој дјед Никола

У овом рату, херојске подвиге црногорска војка је показала штитећи повлачење српске кроз Албанију али је на крају и сама капитулирала 1916, а краљ Никола је напустио земљу.

Ослобођена је тек после пробоја Солунског фронта у таласу у коме је ослобођена и Србија 1918. године.

Него вратимо се годишњици пробијања Солунског фронта на који је Српска војска пребачена у прољеће 1916. године и то са грчког острва Крф, гдје се опорављала од голготе кроз коју је прошла током повлачења кроз Албанију у зиму 1915-1916. године.

На Солунском фронту са једне стране тог фронта налазили су се француски, британски и српски војници, потом и Руси, а њима се касније прикључио и један број Грка и Италијана, док су се са друге стране укопани у ровове налазили аустро-угарски, немачки и бугарски војници.

За команданта је изабран француски генерал Франше д“Епере, који је у јуну 1918. године одржао савјетовање са српским генералима и регентом Александром Карађорђевићем када је одлучено да офанзива почне средином септембра на сектору Добро поље – Ветерник – Козјак на коме се налазила српска војска. Српска војска је била подељена у двије армије – Прву под командом Петра Бојовића и Другу армију под командом Степе Степановића, док је командант Штаба био војвода Живојин Мишић.

Српска војска је имала тада шест дивизија са 140.0000 војника, медју којима је био велико број добровољаца из Црне Горе.

Као посљедица Првог светског рата чак четири велике империје које су, на овај или онај начин вјековима постојале, престале су да постоје – Аустро-угарска, Турска, Русија, Немачка, а формиран је низ нових националних држава, медју којима и Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Србија је у том рату укупно изгубила, колико се зна, 1.248.136 становника, односно 28 одсто. У стварности тај проценат је много већи када се имају у виду државни оквири Србије од пре Балканских ратова, који су,и по саставу становништва, изнели „на својим ледјима“ читав тај рат, уз битну помоћ десетина хиљада Срба добровољаца са простора негдашње Аустро-угарске.

Побједа српске војске крунисана је одлукама Срба из до тада неослободјених крајева да се присаједине Србији, тако се Војводина присајединила Србији 25. новембра 1918. (Срем дан раније), а Црна Гора 26. новембра.

Потом је уследило проглашење уједињења 1. децембра 1918. године када је регент Александар Карађорђевић, у палати Крсмановић на Теразијама у Београду, прогласио стварање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца .

ВЈЕЧНА СЛАВА И ХВАЛА ЈУНАЦИМА СОЛУНСКОГ ФРОНТА!

Извор: ИН4С