НАПАДИ НА СОКОЛСТВО У БАНОВИНИ ХРВАТСКОЈ

Хрватски сепаратисти организовали су нападе на чланове Савеза Сокола тридесетих година 20 века у тадашњој Савској и Приморској бановини. У Осијеку је одржан састанак соколских радника на селу у просторијама жупе Осијек. Према извештајима соколских радника на селу истакнуто је да рад у већини јединица на селу скоро застао, а узрок су биле нездраве прилике на терену.

О тим нездравим приликама било је писано у листу „Соколски гласник“ : „У неким местима соколски радници изложени су и тешким претњама, а соколски домови су нападани и оштећивани. У другим пак јединицама осујећен је рад премештајем соколских раденика.” (1)

Соколско друштво Дубровник упутило је 28. јула 1938. представку М. Стојадиновићу : „Да би омели напредак соколства у срезу Дубровник, које је бројало 26 соколских чета, са олтара се проповедало против соколства и претило пакленим мукама онима, који ступе, или остану у соколској организацији. Чак, штавише, претило се и животом и имовином. Неки су наши чланови били заиста тучени, а некима је упропашћена имовина. У години 1936. паљени су стогови сена и ишчупано на стотине чокота лозе нашим члановима, потпаљена је соколана у Орашцу. Године 1937. запаљен је соколски дом соколске чете Поповићи (Конавле).

Исте године је руља сепаратиста полупала излоге на дућанима наших чланова, а пре неколико дана, под кућу у којој се налази соколска чета у Пострењу, подметнут је динамит.”  (2)  Команда места Дубровник известила је министра војске и морнарице како је ноћу између 13. и 14 јануара 1937. запаљена соколана у селу Поповићи у општини Цавтат. Паљевину је извршило 5 чланова ХСС-а. (3)

Напада је било све више. У селу Орашцу је септембра 1938. изгорела кућа истакнутог сокола Креша Крилановића. Ватра је подметнута тако да је цела кућа са намештајем изгорела, остала су само 4 гола зида. (4) У чланку „Соколским радницима пале куће“ објављеном 15. октобра 1938. у „Братству“, гласнику соколске жупе Осијек, наводи се: „У Орашцу, напредном месту у близини Дубровника, запаљена је кућа једном соколском раднику док је с мајком боравио у Дубровнику.

Као опомена да ће то недело бити извршено извешена је неколико дана пре црна застава. Будући да је на исти начин дат знак и старешини чете бр. Ракидији, бојазан је да ће и његова кућа бити запаљена, у толико пре што се његовом заслугом подиже у Орашцу соколски дом.“ (5) У недељнику „Дубровник” у чланку „Политичке штете у Орашцу” наводи се да је у ноћи између 6 и 7 јануара 1939. посјечено Ђуровић Марку, члану соколске чете у Орашцу, 15 комада великих лоза и 4 стабла јабука.

Штета је процењена 6.500 динара. Ствар је била предана у рука суда. (6) Услед притисака хрватских сепаратиста  многе сеоске чете  престале су са радом.  У листу „Соколски гласник“ објављено је о смрти Николе Љубановића, члана соколске чете Крај : „Одгојен је у часним соколским идеалима истине и поштења, … кад је требао да сведочи о једном догађају, којему је случајно присуствовао, није хтео од тих начела одступити и зато је данас мртав.

Пред самим судом у Биограду…, убоден је издајничким ножем, тако да и поред највећег заузимања старешине др. Баришића, није могао да се спасе. Био је пун полета и својим радом је уздржавао целу чету у Крају. Његовом смрћу ми губимо једног од најбољих сарадника, “. (7)

  Нова ситуација у Југославији настала је склапањем споразума Цветковић-Мачек 26. 8. 1939. После оснивања Бановине Хрватске дошло је до масовних напада на соколе и њихове домове у Хрватској. О свему што се дешавало соколска друштва су обавештавала  лист Савеза Сокола „Соколски гласник” који је излазио у Београду.  На ванредној Главној Скупштини Савеза Сокола 1 октобра 1939. у вежбачкој дворани Савеза Сокола на Теразијама, делегати из жупа Сушак-Ријека, Загреб, Сплит, Шибеник, Бјеловар и Карловац изнели су потешкоће са којима су се соколи у тим крајевима борили, као и све прогоне.

На скупштини је било присутно 120 делегата из свих крајева земље. Јосип Ришлави, подстарешина жупе Загреб, говорио је о убиству Драгутина Крамера, затим је изнео случајеве напада на Шиму Ловрића, Миладина Ненадовића, Ф. Смоје, Букавицу, Јова Петровића, Ј. Храбљеновића, на сестре Будровић и Пшеничка, на 4 сокола из Љубљане, који су дошли на жупске утакмице. Чланови Сељачке заштите одузимали су значке на улици свим соколима. На захтев Грађанске заштите и у њеном присуству, извршен је претрес у соколском друштву Загреб IV, после кога је Микуличић на улици премлаћен. Слата су претећа писма појединим соколима, у којима им је речено, да морају напустити Хрватску, или ће бити убијени.

Марко Саблић, старешина жупе Карловац истакао је да ће Соколство у тим крајевима неустрашиво наставити свој рад. Први заменик старешине Белајчић је изнео да Соколство проживљује тешке дане, али било је још и далеко тежих дана, када га је туђин прогонио тамницама и вешалима, па је Соколство ипак победило. Скупштина је завршена са паролом „Рад се наставља”. (8)

У Ловасу су навалили са секирама на старешину друштва Матића, Хрвата и бившег добровољца. Затим су силом окупирали соколски дом. (9) Лист „Сријемски Хрват” је у свом натпису „Потпишите се, господо!” јавио  да су припадници ХСЗ избацили соколско друштво из њиховог дома и уселили Марка Балића, који је тврдио да је дом био њему неправедно одузет од предходних општинских власти. Кућу је била купила ловаска општина за Соколски дом, па су за тај чин против починитеља подигнуте оптужнице. (10)

Хрватска штампа одговорила је на резолуцију са соколске скупштине. Загребачки „Обзор” од 3 октобра 1939. посветио је чланак скупштини Савеза СКЈ. Истакао је да се у резолуцији „не износи ни један конкретан случај”. Констатовао да “на тај начин све те тужбе остају без основа…”. Лист „Соколски гласник“ констатовао је да „као да Соколе сматра људима, које сваки франковачки разбијач може слободно да млати, па да тиме врши — “родољубиву хрватску дужност”. (11)

Уследио је напад и паљење соколског дома у Бетини код Шибеника. Напад на Соколски дом у Бетини трајао је од 19 до 23 часа, а нико се није појавио да заштити соколе и њихову имовину.  Напади су учестали од кад су листови „Хрватски гласник” из Сплита и „Хрватски дневник” из Загреба отворили кампању против соколских домова. (12)

 „Хрватски дневник” јавио  је из Шибеника да је „у поткровљу соколског дома у Бетини неко подметнуо динамит и да је зграда оштећена”. Загребачки “„Обзор” од 21 октобра 1939. донео је вест, да у Бетини уопште није било никакве експлозије, нити да је дом оштећен. (13) Насупрот хрватским листовима који су игнорисали паљење дома у Бетини, франковачки „Хрватски народ” орган др. М. Будака објавио је хвалоспев над демолирањем дома у Бетини.  Истакао је да : „У Бетини, оближњем селу Шибеника, дошло је до необичне провале народних осјећаја. … тамошњи соколски дом остао је без и трунка покретне имовине.

Неке су новине јавиле о некаковом динамиту, који је био постављен под кров. …. Али је истина, да су сложни сељаци преко ноћи посве оголили то легло сваког зла. … а било је и — ”емиграната”. Папирнате објекте сваке руке појела је ватра. … “. „Соколски гласник“ пренео је како су назвали зулукаферски хвалоспев „Хрватског народа”. Истакли су да док су „Хрв. Дневник”, „Хрв. Стража”, „Хрв. Гласник” па и „Ново Доба”, јављали да је био постављен од непознатих људи динамит, или да није било напада на дом, или да су напад инсценирали сами соколи, дотле је Будаков лист похвалио сељаке због „освајања Бастиље”. „Соколски гласник“ констатовао је : „Али кад је требало рушити праве Бастиље, оне аустријске, онда су их рушили Соколи, док су им франковци покорно служили”.

За писање „Хрватског народа” констатовао је „Таква глорификација злочинства не може се читати ни у централној Африци!”. (14)

ХСС је користио своју власт да на више начина прогони соколе, и то премештањима, отпуштањима, … . Друштво у Госпићу изгубило је три своја члана 1939. и то : Просветарку Милицу Калинић, која је била премештена у Тител; Начелника Богдана Рајчевића, управника поште, који је био премештен у Карловац. Његов одлазак био је велики ударац за друштво, јер је водио целокупан технички рад друштва. Почео је соколовати пре Првог светског рата. И среског пристава Драгољуба Николића, који је био стављен на расположење министру унутрашњих послова.

У чланку „Из соколског друштва Госпић” у  листу „Соколски гласник” истицало се да је интерес за соколе био у порасту, баш услед тешког стања у коме се налазило Соколство у тим крајевима. (15) У Метковићу су били подерани сви соколски плакати за прославу Првог децембра. У очи Дана уједињења врата соколане била су упрљана и оштећена, а пред вратима је био запаљен сандук, са запаљивим материјалом, али је на време спречена штета.

Хајка се водила против старешине друштва др. Матеја Кошћине, књижевника и једног од вођа националне омладине пре Првог светског рата. Зато што је био соко, премештен је Морнарић у Томиславград. Отпуштен је члан соколског друштва Мустур, који је био званичник код пореске управе. (16)

 У чланку „Имали прогона у Бановини Хрватскoј“ у „Соколском гласнику” наводи се : „Прошлих дана је Министарство пошта отказало службу, … свима уговорним поштарима у срезу Дубровачком, који су чланови Сокола. Отказана је служба поштарима у селима Марановићи, Лука Шипањска, Колочеп, Тополо и Орашац, а изгледа да ће бити отказано и ономе у Затону.

Сви ти поштари су најсавесније вршили своју дужност, али господин министар пошта им отказује само зато што су Соколи, и што тако траже локални партијски совјети.” (присталице Х.С.С.) „Да је то тачно, најбоље доказује чињеница, што су ти локални совјети били обавештени о отказу пре но шту је односним поштарима стигао званични акт, а што су они тријумфално разгласили по целом срезу, као „победу”. (17)

На чланке соколске штампе реаговао је часопис  „Дубрава”. У свом одговору на њихов чланак редакција  „Соколског гласника” истакла је : „Водопад псовки осула је дубровачка „Дубрава” на Савез Сокола К.Ј., што се заложио за прогоњене Соколе у Дубровнику, који су, на најсуровији начин, отпуштени од тамошње општине. Већ по томе се види, да тај водопад не потиче од ког правог дубровачког Хрвата, већ бог зна од ког „фурешта”, закукуљеног у хрватску заставу, јер је дубровачка складност надалеко позната, радило се о Хрватима или о Србима. Али свако говори како уме, па тако и редакција „Дубраве”.

Зато је, уместо одговора на њене миришљиве изразе, питамо – ШТА КОНКРЕТНО ИМА ДА ИЗНЕСЕ против одпуштених Сокола у дубровачкој општини, па да се онда утврди, на којој страни је насиље, денунцијантство и корупција, а на којој поштен и родољубив рад. Уместо паушалних фраза, о „онима који су кроз двадесет година мучили, прогањали и уништавали Хрвате”, и који су „измузли свој народ”, — нека господа око „Дубраве”, ако нису клеветници, изнесу конкретно о прогоњенима, шта су скривили и шта су „измузли?!”

Да су имали шта, били би то већ сада учинили. Али баш то, што се ограничују на опћените псовке, најбоље показује, да су прогоњени Соколи само зато криви, што су били бољи Хрвати од њих; и што су у Дубровнику оснивали „Хрватски Соко”, онда када су многи данашњи грлати Хрвати били полуиталијанаши, и клањали се Бечу …”.  (18)  Уследио је напад на Чеду Милића, старешину Жупе Мостар, једног од најистакнутијих соколских и националних првобораца. Напад је извршен у више наврата после завршене скупштине друштва Имотски 11.2.1940. Као делегат жупе Чеда Милић је ишао је на скупштину соколске јединице у селу Главини код Имотског.

Био је у пратњи сокола из Имотског др. Паве Радовановића, начелника Живка Раке, Новака Вукићевића, Миха Тадића и начелнице Анђе Иванишевић. На путу између Имотског и Главине соколи су наишли на групу чланова Хрватске сељачке заштите. Око стотињак чланова заштите су у пролазу демонстрирали повицима, звиждањем и довикивањем а касније су бацали камење у правцу сокола. За време рада скупштине у Главини прошла је поред соколског дома чета  Хрватске сељачке заштите. Поново су се вратили испред дома уз песму и погрдне псовке. После завршене скупштине Чеда Милић је уз пратњу сокола из Имотског, кренуо натраг у Имотски. При уласку у град опазили су два члана Хрватске сељачке заштите који су трчали из кафане у кафану и позивали своје људе, да би организовали нападе.

Пред кафаном „Напредак” дочекали су Чеду Милића са дивљом дреком, звиждањем, псовкама и повицима : „Доле Чеда Милић …”. После повика бацали су камење и пуцали из револвера. Други напад извршиле су исте особе са придошлим лицима на пазаришту. Ту су почели да бацају веће количине камења и испалили су два метка. На предлог старешине друштва група сокола се склонила у кафану „Централ”. Руља је навалила камењем, демолирала врата и зид и упала у кафану. Тражећи Чеду Милића раздражена гомила је разбијала стакло. Чеда Милић се уклонио из кафане када му је и власник отказао гостопримство. У кафани је било преко 40 особа, на челу са председником месног одбора ХСС адвокатом др. Милом Вуковићем. Нико није ни покушао да заштити нападнуте соколе.

Користећи се мраком, соколи су се склонили у кућу старешине соколског друштва, др. Павла Радовановића. Руља је дошла пред кућу и гађала камењем, те су нека стакла полупали. Нападачи су мислили, да ће Чеда Милић кренути за Мостар аутомобилом, те су у боровој шуми, одмах до Имотског, претражили сваки аутобус, који је наишао из Имотског. Поводом напада  Извршни одбор Савеза Сокола упутио је телеграм бану Хрватске Бановине др.

Ивану Шубашићу у коме се тражило кажњавање криваца, који су властима у Имотском били познати. Соколи су сматрали да када нису могли да их скрше полиција и шуцкори Аустрије, неће моћи ни да их разбије ни бедна гарда Сељачке заштите. (19)

Соколска штампа пратила је и притисак власти ХСС на школе у Бановини Хрватској. У листу „Соколски гласник” пренето је из „Југословенске Поште” : „У нашим основним школама проводи се систематска акција за уписивање ђака у тзв. стијегове „Хрватског јунака”. У мушкој Грађанској школи издан је изгледа, неки нарочити ферман, који гласи : „сви ученици католици мoрају бити чланови Хрв. Јунака”. Пресија је очигледна. Управи Грађанске школе пријављен је – наравно без успјеха – случај, у којему је један ученик премлаћен зато што није хтио да постане Хрватски јунак, на силу.”  (20)

У „Соколском гласнику“ је у чланку на насловној страни „Велика сеоба соколског наставничког народа у Бановини Хрватској” истакли су да кад су прочитали у „Хрватском дневнику” два саопштења Банске власти о премештају 2.000 професора и учитеља, да им је било јасно да је на обзорју нова неправда. Коментарисали су изјаву о наставницима који „ни по своме осјећању не спадају у Бановину Хрватску”. Пренели су из Сарајевске „Југословенске поште” случај наставнице, која је 28 година службовала у Дубровнику и коју је за град везивао гроб јединца сина, па је ипак премештена.

А само Соколско друштво у Дубровнику изгубило је своје чланове : Марију Мозетић, Милку Црнчевић, Душана Рајачића, Тодора Хајдуковића, Леополдину Глумчић, Невенку Смолчић, Антуна Стегара, Маргариту Деливејо и Лукрецију Ковачевић. Сви су послати у забачена села као што су Стравча, Челебић, Миханиче, Горње Огорје, Медов Долац …. . Све зато да се парализује рад Соколског друштва Дубровник, јер су сестре  Црнчевић и  Мозетић биле начелнице, а Рајачић просветар. Сви остали били су агилни чланови. „И сад израчунајте,– ако је из самог Соколског друштва Дубровник премештено десетак учитеља, само зато што су Соколи, колико ли је учитеља и професора премештено у читавој Бановини, искључиво из тог разлога?” (21)

У  листу „Соколски гласник” објављено је писмо које је потписано са „Један од родитеља” и у коме се истиче : „Пишу нам из Суђурђа, на отоку Шипану : Премјештањем наставника у дубровачком срезу дошла је на ред и наша учитељица Рита Калас-Деливелио. Код нас је непрекидно службовала седам година, а другђе још толико, и умјесто да јој се то призна, па да јој се подијели мјесто у којој вароши,  она се шаље у најзабитније село Имотског среза! Слична су мјеста  добили сви југословенски  соколи. Нашу ваљану учитељицу  испратили су многи сељани, да јој  тиме покажу колико су је вољели.” (22)

Бановина  Хрватска распустила је Соколску жупу Шибеник. Низ соколских жупа и јединица упутио је Савезу Сокола резолуцију и писма, због распуштања жупе Шибеник и конфискације имања свих њених јединица. Тражили су да Савез Сокола предузме мере, да се неправда исправи. (23) Савет патриотских и витешких организација упутио је Савезу Сокола писмо у коме је истакнуто :  „У седници Савета, од 12 о. м., случај распуштања СОКОЛСКЕ ЖУПЕ ШИБЕНИК, скренуо је на себе пажњу присутних и био предмет живе дискусије. Једнодушном одлуком Савет се придружује протестима које сте, поводом овог случаја, учинили код меродавних фактора и жали, што је уопште било могуће да се оваква одлука донесе ..”. (24)

У „Соколском Гласнику” пренето је у чланку под називом  „Друштво хрватских професора против соколства” одлука друштва од 28 липња 1940,  да  „Ниједан професор Хрват, члан ДХСП, не може бити члан Југосокола”.  Коментар „Соколског Гласника” био је : „Ово је јединствен пример у нашој јавности, да једно удружење, које чак није ни партијско ни политичко, … изводи такву НЕДОПУШТЕНУ И СКАНДАЛОЗНУ ПРЕСИЈУ НА САВЈЕСТ И НА СЛОБОДУ СВОЈИХ ЧЛАНОВА, да им ЗАБРАЊУЈЕ да буду чланови једног законски признатог удружења, не образложивши ту забрану никаквим преступом … са стране тог удружења. … А то треба тумачити као да су сви Хрвати, без разлике, присиљени да се одрекну самосталног мишљења и да се повинују тоталитарним забранама своје, франковачко-клерикалне управе. … Не води ли то у отворену мржњу свих против свакога, и у стварање атмосфере за неку врст друштвеног рата?”(25) У Загребу је 15 септембра 1940. одржано дамско лакоатлетско такмичење, за првенство државе. На такмичењу постигле су одличне успехе такмичарке из Марибора.

У суботу увече група мариборских соколица возила се у трамвају, где су биле инсултиране : „Ово није Југословенски Загреб”, „Овдје не смију бити Југосоколи”. Група је на првој станици сишла са трамваја, али се ту нашло неколико чланова „Хрватске Грађанске заштите”, који су физички напали соколице, тражећи да скину соколске значке. Кад соколице то нису хтеле извршити, ударали су их, те су коначно извукли револвере. Пред таквим доказима културе соколице из Марибора биле су присиљене да скину значке и да их предају члановима Заштите. (26)

Дубровачка „Народна Свијест” писала је са одушевљењем о великом премештању наставника југословена у Бановини  Хрватској, али се није задовољавала са прогонима већ је тражила да се ти наставници макну уопште са школа у Бановини  Хрватској, те да се „са њима обрачуна”. Коментар „Соколског Гласника” био је: „Као што се дакле види, загребачки властодршци ни оваквим прогонима не успевају да надлицитирају франко-фуртимаше. Они их и овом приликом нападају, тврдећи да су премало учинили, и траже увек све горе и горе поступке.” (27)

У Хвару су 7 априла 1940. били нападнути начелник соколског друштва Д. Штамбук, његов заменик Н. Вучетић и тајник друштва З. Ковачевић од велике групе чланова Хрватске заштите. Напад је био изведен усред дана, са шакама и револверима. Штамбук је био теже повређен. Кад се појавио жандармеријски поручник чланови Заштите су и њега инсултирали. Све је пријављено среском начелнику, али против нападача није ништа предузето. Они су претили и даље, а њихов старешина је викао да ће  „од сада почети бацати бомбе и клати све што им је на путу.” (28)

У Загребу је 10 априла 1940, убијен пред многобројним пролазницима, др. Здравко Ленц, адвокат и бивши велики жупан. Био је члан Напредне омладине и Хрватско-српске коалиције. Издавао је лист „Југословенска мисао”. У Загребу је основао Соколско друштво VII, коме је био старешина, и члан управе Загребачке соколске жупе. (29) Соколски гласник је истакао да  приликом убиства др. Здравка Ленца у Загребу кривци нису нађени. По њему постојала је у Бановини Хрватској једна организирана банда и да законита власт није била у стању да ту банду открије. По њима постојали су симптоми који су указивали да у владиној групи има елемената, који нису показивали никаквог гнушања према убиствима, већ су мислили : „Ако! Један Југословен мање”. И сама штампа ХСС била је забринута. Орган ХСС, „Истина” из Брода писала је о разорним елементима, „жељним туђе чизме и туђег фашизма”, који су оперисали бомбама, … . Шибенски „Католик” тврдио је да се у Бановини Хрватској „хоће диктирати и заводити терор”. У чланку у „Соколском Гласнику” је истакнуто : „једна група излетника из Југославије није дозволила да се на једном венцу положеном усред Рима, стави државна застава, па је зато на срамоту свију нас, …. метнута – безимена бела трака”. (30)

Соколи у Хрватској нису били сломљени. У Борову су се 29. септембра 1940. одржане Савезне утакмице у кошарци. Било је велико интересовање, па су биле пријављене врсте из жупа Београд, Карловац, Осијек, Петровград, Сушак и Загреб. Од 1935. првак је било Соколско друштво Загреб II, које заступало Савез Сокола на X свесоколском слету у Прагу 1938.  Озбиљни кандидати за првака били су Сушак, Београд и Загреб. Начелништо ССКЈ држало је течај за кошарку и и одбојку, на које су жупе могле послати по два члана или чланице. Били су одржани испити за савезне судије у кошарци и одбојци. Организацију такмичење спроводило је Начелништво Савеза Сокола уз помоћ соколског друштва Борово. (31)

У Борову су одржане прве утакмице за првенство Савеза Сокола у кошарци. Тиме је соколство поново доказало своје разумевање за нове тековине телесног вежбања, увођењем кошарке у свој  телесно васпитни програм. На почасној трибини били су заменик старешине  др. Владимир Белајчић, начелник Иван Ковач, заменица начелнице Милица Шепа, заменик начелника Бранко Полић, старешина друштва Борово Томо Максимовић са члановима управе. Приредба је почела поздравом, дизањем заставе и свирањем химне. Почасну чету код заставе дало је друштво Борово. У име Савеза Сокола такмичаре је поздравио др. Белајчић. Истакао је значај борбености и витештва код соколских утакмица, у вези са народнодбрамбеним радом, који је тада био најважнији. Учествовало је 170 сокола и соколица.

Наступиле су жупе Београд, Карловац, Осијек, Петровград, Сарајево, Сушак и Загреб. Судиле су савезне судије, Зденко Павић, инг. Божо Стефанини, Јосип Рапајић, Јосип Бингула и Селимир Радовановић. Такмичење је организовало Начелништво Савеза СКЈ, уз помоћ соколског друштва Борово. На завршетку је спуштена застава уз певање соколске химне „Ој Словени”. Томо Максимовић поклонио је победничкој врсти чланова прелазни пехар. Белајчић је истакао успех приредбе, а нарочито је похвалио сестре и браћу из Загреба. У име победника захвалио се др. Станко Тончић, начелник жупе и соколског друштва Загреб II.

У свом говору истакао је : „Ова победа, коју су у братској борби извојевали загребачки соколи, испуњава ме поносом, не због саме победе, него због тога што знам, да је данас потребно да се нагласи, да соколство града Загреба живи, ради и напредује, унаточ свих сметња које му се стављају на пут. И не само да живи, него и предњачи на пољу телесног васпитања. Као што смо се данас борили овде против кише и олује и тамо се боримо  против олуја, које на главе нас Сокола руше они, који данас ведре и облаче у бановини Хрватској. И као што смо овде извојевали победу, тако ћемо је извојевати и у борби за светле идеале соколства. Неће нас у том спречити ни затвори, ни нападаји из мрака, ни злопораба власти,  јер знамо да је Југославија, једна, јединствена, снажна и јака постулат нашег доба, захтев наше историје и потреба наше будућности. И да је соклство њезин необориви ослонац. Соколи града Загреба и загребачке жупе стајаће увек с Вама на сваком соколском послу, раме уз раме, ма и уз цену највећих напора. Сломити могу тело, али духа уништити не могу!”.

Говор др. Тончића био је прекидан бурним одобравањем и сви су били ганути одлучности загребачких сокола. (32)

Напади су се наставили и 1941. У „Соколском Гласнику” пренето је 1941. : „Пишу нам из Јајца : Недавно је изведен напад на наш соколски дом, па је новоподигнута ограда око дома на више места проваљена. Ствар је пријављена полицији и кривци су пронађени. Зову се Ивица Франић, Анто Франко и Драго Ладан. Утврђено је да су пре тога певали у некој кафани изазивачке песме уперене против Југословена, а затим су починили поменуто дело. Кривци су ипак кажњени.” (33)

 Хрватски сепаратисти организовали су нападе на соколске старешине и чланове сокола у Савској и Приморској бановини.  Соколска штампа је о тим претњама и нападима писала прво сумарно, а затим после ширења напада детаљније. После стварања Бановине Хрватске 1939. ХСС је користио власт за обрачун са соколском организацијом. Уследила су отпуштања, премештања чланова соколских друштава и напади на соколске домове. Бурне реакције у штампи изазвали су паљење соколског дома у Бетини и напад на Чеду Милића, старешину Соколске  жупе Мостар, у Имотском. Српска и хрватска штампа писале су о нападима. Дошло је до забране Соколске жупе Шибеник. Соколи у Бановини Хрватској нису били сломљени. Соколска штампа потценила је хрватске сепаратисте поредећи их са шуцкорима Аустрије. Заштита је наставила своје нападе током Априлског рата 1941. Напади Заштите на соколе у Бановини Хрватској били су увод у страдање  припадника соколског покрета у усташким логорима и  јамама  у  НДХ.

Саша Недељковић, члан Научног друштва за историју здравствене културе Србије

Напомене:

1. „Састанак соколских раденика на селу”,  „Соколски гласник“, Београд, 22 јануар 1937, бр. 1, стр. 7;
2. Никола Жутић, „Соколи”, Београд, стр. 127;
3. Гојко Јаковчев,   “Соколска организација у борби за за братство југославенских народа до 1918 године: прогон соколске организације у Хрватској”, Загреб, 1970, стр. 53;
4. „Палеж куће у Орашцу”, „Дубровник”, бр. 35, Дубровник, 3 септембра 1938, стр.4;
5. „Соколским радницима пале куће“, „Братство“, Гласник соколске жупе Осјек, бр. 10, 15. октобра 1938, Год. VII, Осјек, стр.204;
6. „Политичке штете у Орашцу”,  „Дубровник”, Дубровник, 27. јануара 1939, бр. 4, стр. 4; 
7. „Трагична смрт узорног сокола”, „Соколски гласник“, Београд, 16 јуна 1939, бр. 24, стр. 5;
8. Бран. Слијепчевић, „Ванредна Главна Скупштина ССКЈ.”, „Братство”, Осијек, 15 октобра 1939, бр. 10, стр. 194, 195; „Соколство у раду и борби”, „Соколски гласник“, Београд, 6 октобар 1939, бр. 40, стр. 3;
9. „Важна седница пленума управе Савеза Сокола  К. Ј.”,   „Соколски гласник“, Београд. 28 новембар 1939, бр, 47 и 48, стр. 6;
10. „Potpišite se, gospodo!”, „Srijemski Hrvat”,  18.11.1939, br. 1, str. 3,  u Željko Karaula, „Hrvatska seljačka zaštita u kraljevini Jugoslaviji”, Zagreb, 2014, str. 348;
11. „Обзор о соколској резолуцији и нападима на Соколство”, „Соколски гласник“, Београд, 6 октобар 1939, бр. 40, стр. 6;
12. „Нападаји на Соколе се множе!”, „Соколски гласник“, Београд, 20 октобар 1939, бр. 42, стр. 3; „Читајући новине …”,„Соколски гласник“, Београд,  27 октобар 1939, бр. 43, стр. 5;
13. „Читајући новине …”, „Соколски гласник“, Београд, 27 октобар 1939, бр. 43, стр. 5;
14. „Глорификација злочинства”, „Соколски гласник“, Београд, 17 новембар 1939, бр. 46, стр. 1;
15. „Из соколског друштва Госпић”,  „Соколски гласник”, Београд,  3 новембар 1939, бр. 44, стр. 5;
16. „Кратке вести из нашег Соколства”, „Соколски гласник”, Београд, 29 децембар 1939,  бр. 52, стр. 2;
17. „Има ли прогона у Бановини Хрватској?” „Соколски гласник”, Београд, 12. април 1940, бр. 15, стр. 4;
18. „Још о премештању учитеља и отпуштању сокола”,  „Соколски гласник”, Београд, 28 јуни 1940, бр. 26, стр. 3;
19. М.Г.С. „Више се не може ћутати ни трпити”, „Око соколово”, Београд, 1 април 1940, бр. 4, стр.57-59;
20. „Соколство у борби”, „РАД „ХРВ. ЈУНАКА”, „Соколски Гласник”, Београд, 22 новембар 1940, бр. 47, стр. 6;
21. „Велика сеоба соколског наставничког народа у Бановини Хрватској”, „Соколски Гласник”, Београд, 20 септембар 1940, бр. 38, стр. 1;
22.  Један од родитеља, „Противници соколства”, „Соколски гласник“, Београд, 4 октобар 1940, бр. 40, стр. 4;
23. „Соколство за браћу у Шибенику”, „Соколски Гласник”, Београд, 27 септембар 1940, бр. 39, стр. 1;
24. „Порука Савета патриотских, ратничких и витешких организација”,  „Соколски гласник“, Београд, 27 септембар 1940, бр. 39, стр. 2;
25. „Друштво хрватских професора против соколства”, „Соколски Гласник”, Београд, 27 септембар 1940, бр. 39, стр. 5;
26. „Нападај на Мариборске соколице у Загребу”, „Соколски Гласник”, Београд, 27 септембар 1940, бр. 39, стр. 3;
27. „Читајући новине …”,  „Соколски Гласник”, Београд, 27 септембар 1940, бр. 39, стр. 7;
28. „Насиља „Хрв. Заштите” над соколством”, „Соколски Гласник”, Београд, 19 април 1940, бр. 16, стр. 2;
29. „Уморство Др. З. Ленца”, „Соколски Гласник”, Београд, 19 април 1940, бр. 16, стр. 6;
30.  „Лепе изјаве, које траже и лепа дела”,  „Соколски Гласник”, Београд, 19 април 1940, бр. 16, стр. 5;
31. Маријан Маржан, „Кошарка у Борову”, „Соколски Гласник”, Београд, 27 септембар 1940, бр. 39, стр. 5;
32. Маријан Маржан, „Утакмице у кошарци за првенство Савеза СКЈ. у Борову”, „Соколски гласник“, Београд, 4 октобар 1940, бр. 40, стр. 4;
33. „Оштећење Сок. дома у Јајцу”,  „Соколски гласник“,  Београд, 31 јануар 1941, бр. 5, стр. 2;