Прошло је четири године како се упокојио Никола Лончина, најстарији члан нашег удружења Јадовно 1941.
Рече ми његова супруга да је лежећи у кревету са високом температуром, затражио да му обуче бијелу кошуљу.
Недуго након тога је уснуо и убрзо издахнуо.
Са нама је био 22. августа 2020 године у манастиру Св. Архиђакона Стефана у Сланицима, на обиљежавању Дана сјећања на Јадовно 1941 – 2020.
Мада је био дубоко загазио у 87 годину, није му било тешко да пође са нама и не спава двије ноћи. И тако од 2010. до 2020, једанаест година за редом.
Када би нам се обраћао, слушали би га са пажњом. Говорећи јасно и гласно о страдању свог дједа Петра Калинића на Јадовну 1941. никада не би пропустио рећи колико је важно да се Покољ почињен над нашим народом не заборави, колико је богоугодно да обилазимо мјеста страдања и устрајемо у томе.
Обраћајући се, увијек би нам положио своју стару тежачку шаку на раме и тиме исказивао присност и заједништво у нашој јадовничкој мисији.
Био је необично срећан када смо јуна 2018. у његовом Новом Граду приказали наш документарни филм „Крст над јамом“ и отворили изложбу „Тамо гдје праведници почивају“.
Код Шаранове јаме на Велебиту, 2012. и 2013. године, новинар локалне ТВ станице снимио је са њим интервју. Много је Никола ту рекао. Одрешито, јасно и без увијања.
Гледајући га прије двадесетак дана у Сланцима, како након непроспаване ноћи у аутобусу, путујући од Новог Града до Београда, онако чио, убрзаним кораком прилази свакоме од нас Јадовничана, поздравља и уз осмјех тапше по рамену, нисам ни помислити могао да ће овај растанак услиједити тако брзо.
Молимо се Господу милостивом да нађе добро мјесто у Царству Своме за нашег брата у Христу Николу.
Амин Боже дај.
Душан Ј. Басташић
Предсједник удружења Јадовно 1941.