Милан Ружић: Борци или полемичари?

У претходних месец дана било је чак 17 полемика међу људима чија су имена донекле гарантовала да имамо прву линију одбране у случају разарања нашег националног идентитета.

У време кад наше национално јединство треба да буде темељ борбе за опстанак српског народа, па чак и за сведочанства о постојању Срба (на пример на Косову и Метохији), јер се културноисторијски споменици увек прво присвоје, а онда им се мења намена, као са Аја Софијом, да би се извршила ревизија историје пре нестанка неког народа, што нама прети и физички, и културно, једини људи који могу да помогну у тој борби – свађају се међу собом.

У најгорем тренутку

Имали смо ових дана доста примера удара на српски национални идентитет кроз кривотворење историје, снимање пропагандних антисрпских спотова и велике ударе на православље како у Турској, тако и у Црној Гори.

И како смо ми као народ одговорили на све то – тако што смо се међусобно посвађали. Није ово први пут да се то дешава, али је у најгорем могућем тренутку у историји. Баш у оном у ком глобализација прети да истреби мање народе уз помоћ других али агресивнијих малих народа, па оно што преостане да подреди „свету без граница“ који је апсолутно немогућ за човечанство. Једино је вирус корона успео да оствари сан о свету без граница, за себе.

Када говорим о свађама људи значајних за борбу која предстоји на плану националног идентитета, мислим о интелектуалцима, или их барем тако ми видимо, националне оријентације. Не говорим о људима попут академика Теодоровића, Теофила Панчића, Филипа Давида и осталих другосрбијанских перјаница, а много их је.

Видели смо непочинства и ревизионистичке ставове бројних историчара, који су већином предавачи на Београдском универзитету, дакле, неко ко формира нашу децу, глумце који говоре монологе из сребреничких сведочанстава, испитивање, хапшење и суђење свештенству Српске православне цркве, политику појединих наводно национално оријентисаних портала, који руше СПЦ преко текстова уважених професора и мислилаца, а на то нико није одреаговао неким барем минималним критичким текстом, већ се све завршило на неколико коментара на порталима и друштвеним мрежама.

Превише је лажи о Србима и Србији изговорено у претходном периоду, а људи који би својим знањем и ауторитетом могли да оборе те тврдње, упустили су се у полемике у медијима.

Са исте стране рова

У претходних месец дана било је чак 17 полемика међу људима чија су имена донекле гарантовала да имамо прву линију одбране у случају разарања нашег националног идентитета.

Сада су се та имена измешала, посвађала, расписала о свему и свачему, делују искључиво ван научних токова којима би могли допринети одбрани, ћуте на важне теме, откривају међусобне преписке мерећи чији је патриотизам већи и своје позиције бране нападима на људе са исте стране одбрамбеног рова.

То није само трагедија већ и велика срамота. Време које троше на своја препуцавања могли су утрошити на научне радове или колумне којима би оспорили увредљиве, неистините и злонамерне тврдње оних који делују у склопу идеје коју познајемо као анационалну и другосрбијанску. Наши интелектуалци не схватају да својим јавним свађама охрабрују оне жељне поништавања нас као народа и показују да у нама има више рефлекса и инстинкта него памети, што никако није добро.

Ако неко не мисли да није време да се бранимо, погрешио је. Из овог разлога ваљало би да неке међусобне приватне, струковне или једноставно егоизмом инспирисане несугласице оставимо по страни док не решимо велике националне проблеме, за које не бих погрешио и када бих их дефинисао и као егзистенцијалне.

Између фотеље и столице

Нико од вас не тражи чуда, али тражи да реагујете и тако оправдате поверење које сте стекли од стране народа, јер за вас нико није гласао, па можете бити заборављени и скрајнути само на основу нечијег мишљења. Грешите у свом деловању, јер делујете у име слике о вама или вашим неистомишљеницима. Све бисте решавали политиком која никада ништа није решила.

Не воде политичари народ већ његови најпаметнији представници. А ако наша кола вуче скупина међусобно посвађаних људи од чијег је деловања само остало лепо изражавање, онда одмах гурните та кола у провалију. Можда народ успе да укочи на други начин.

Бирајте да ли је ваш сан кожна фотеља у удобности неке институције што ће вам омогућити лагодан живот ван народа, или је ваш сан неудобна дрвена столица која жуља, али на којој сте исписали најважније књиге и радове који ову државу бране од других, али и од нас самих.

Опрема: Стање ствари

Извор: Печат, 14. 8. 2020 / Стање ствари