Хаџи Мирјана Стојисављевић: Књига изласка

Није питање хоћемо ли или нећемо да се боримо, него хоћемо ли или нећемо да постојимо. Цар Лазар

Сада већ у годинама када „извесни делови мога живота почињу да личе на испражњене дворане палате јер је сиромашни власник одустао да живи у целој палати” (М. Јурсенар), одлучих да на једном месту саберем сопствена размишљања о своме милом српском роду.

Стога сам у својеврсну аудијенцију примила властите успомене на двадесетдвогодишњу борбу за српски језик, и то од оног часа када сам почетком маја 1992. године са реком Срба морала напустити Сарајево.

„Књига изласка”, симболичног назива, садржи у другом делу приповест о томе како сам изашла из ратом захваћеног града, одбијајући да правим босански језик, што је у исти мах значило излазак из покорности „босанском духу” у језику и књижевности, историји и традицији, те враћање својим аутохтоним српским коренима.

Те 1992, када су нам фронтове око Сарајева држали „мештани, идеалисти, залуђеници и криминалци”, схватила сам убрзо ко су прави криминалци не само у рату него и у српској политици, науци и култури. Нажалост, тих сазнања никад доста, и о њима пишем у овом „делу љубави” према језику српском, којим излазим из покорности домаћој филолошкој лажинауци именованој као „обновљена србистика”, из прислужништва квазисрпству званом „Срби сва три верозакона”, које су нам под маском Крмчије Светог Саве дрско подметнули писци такозваног „језичког законоправила српског народа”, гордо названог Слово о српском језику.

Злоратне 1992. против Срба су се биле дигле силе победнице и силе губитнице у оба светска рата, али и српски конвертити, муслимани и католици, који су имали двојни идентитет – један преко вере, а други преко државе.

Оба су прихватали како им је одговарало, одбацујући у свом идентитету српску компоненту, коју им је одређивао српски језик. У српску културу дотад, а и после, улазио је ко је хтео, узимао шта је хтео, делове књижевности, историје, традиције, а понајпре – српски језик.

Српска државност, због које су други имали комплекс ниже вредности, постала је предмет уцене и политичке трговине. Србима је као велики грех било узето то што су се самоопределили управо за ту, макар и крњу Југославију, коју су растуриле оне силе што су је биле и створиле, оспоравајући Србима уста-вом загарантовану конститутивност у Хрватској и у Босни и Херцеговини, а то је и био повод за рат.

Зашто се након сахране те државе, коју нико није волео тако као Срби, опет помаља дух југословенства, и то поновним увођењем Срба у југословенски језичко-национални вртлог преко србојугословенске идеје о синкретичким и екуменисти-чким Србима сва три верозакона, која води асимилацији само и искључиво Срба православаца?

Као неопростив грех било нам је уписано то што смо се одважили да прихватимо борбу са Голијатом, прожети слободарским духом противречења – јесмо сами против света, али управо зато против њега морамо имати право, како је то у нашу одбрану бритко изнео великан француске академије наука, Жан Дитур[1].

Због те невероватне смелости да се супротставимо антиправославном Западу, били смо најстроже кажњени – постали смо један од најоклеветанијих народа на планети, проглашени за варваре модерног доба. Као да је без икакве важности било то што смо бранили своје историјско право на прадедовску земљу, на своју штокавицу, засвојатану од стране других, своје српско писмо – ћирилицу, своју девастирану и од сваког узурпирану српску историјску истину, за коју се и данас, не посустајући, боримо у овом постдејтонском времену, када се сва три вековна српска предања неједнаке старости – од вишемиленијумског српског језика, најмање четиримиленијумског српског писма, до вере православне, која је код Срба стара колико и хришћанство – настоје да „реформишу” по принципима натовске свевласти.

Ово свједочење почива на постулату да српско питање, на срећу, још није коначно решено. Једина одбрана српства садржана је у истини која се не може сакрити, јер нема ништа скривено што се неће открити, ни тајно што се неће дознати.

Христове речи: „Дух Истине увешће вас у сву истину” наш су велики путоказ, као и поуке нашег Светог владике Николаја: „Не идите за већином. Бог је са онима који су у праву, а не са онима који су у већини.

”Моје србистичко вјерују гласи: „Љуби непријатеље своје, непријатеља Божјих се гнушај, а непријатеље отачаства сатри” (Св. Филарет Московски).

У „Књизи изласка”, како сам назвала овај уводник, којим симболично означавам свој излазак из покорности сваком поробљивачу, туђем и домаћем, пева душа моја скупа са Светим Стефаном Лазаревићем:

Браћо моја, Срби православни,

Ак’ и јесмо изгубили царство

Душе своје губити немојмо.

Изород из Сарајева

Узалуд је гордо скривати очи у песак науке.

Васиона је сувише велика слика за уске рамове науке.

Св. владика Николај

Дуго се прикрадајући, наједном је дошло и то млако пролеће, и просто се сјурило у сарајевску котлину почетком априла 1992. године.

Као и обично, моја мајка му се највише зарадовала, јер би након дуге зиме коначно могла да изађе у врт и окопа руже и друго цвеће. Отац, опет, никако да се смири. Већ помало наглув, чучао је по цео дан крај радија не би ли што боље чуо најновије вести, па се потом одмах пењао у мој стан и већ с врата почињао:

– Шта чекамо? Видиш да је ђаво дошао по своје. Бежимо! Боље да говоре како ћемо до њега него шта ћемо од њега. Ко је побегао, тај је преживео, увек је било. Шта кажу твоји на радију?

– Псују четничку мајку, сви Срби – четници, треба их одреда побити, а кад их питам је л’ и мене, а они, као, ниси ти као и они горе, брђани и папци. Ево већ по трећи пут у десет дана заказују састанак лектора, а на састанку све, тамо-амо, горе-доле, а, у ствари, приговарају моме лекторисању што, ето, не пуштам „зракоплове”, „гледе”, „приопћења”, „часнике”, „опћине”, већ све хрватизме преводим, као што смо и пре радили. Састанак се завршио тако што су ме моје колегинице почеле прекоревати како бих, вала, могла бити мало пажљивија, док Сејо, уредник, само одмахује главом и кисело се смеши: „Ма зна Мирјана како треба да се ради, само се прави интелектуалац!”

Не прође ни дан, кад ми прилази дотични уредник и срдачно ми пружа руку:

– Еј, извини за оне састанке, знам ја да си ти раја!

У часу схватам да ми честита што радим за „њих” и да су, по свему судећи, одлучили да ме као магистра поставе за шефа лектора.

Готово је, кажем у себи, дани су ти одбројани: или пут под ноге или ћеш морати да им правиш босански језик, и то још да будеш надзорник!

Моментално доносим одлуку: „Е, тај филм нећете гледати.”

Чим сам стигла кући, кренули смо да пакујемо на брзину децу, брата, оца, кад у том часу мајка почиње да негодује:

– Ви идите, ја из своје куће нећу! Склањајте се, мене не дирајте. Само ме мртву из ове куће могу изнети. Куће ми није жао колико Мириних књига; знам како их је куповала. Њих не дам! – понавља моја Роса, а у мени се срце цепа.

Схватам да је нипошто нећу моћи оставити, већ одлучујем да причекам са њом који дан, рачунајући да ће се некако предомислити. Испраћам остатак фамилије на буквално последњи воз за Бању Луку, те се враћам убеђена да ће мама сад лакше пристати да изађе.

На посао одлазим још који дан, док са свих страна нису почели да реже на мене јер прекрајам Хину (Хрватску новинску агенцију), све се бранећи да, ако будемо пуштали Хину у оригиналу, морамо и Танјуг на екавици, а не селективно.

Дактилографкиње прве крећу у напад и наједном почињу да прескачу по читав ред вести, а кад их опоменем да их морају поново прекуцати, свађалачки оспу по мени како им ионако лектори не требају, псујући мог бившег шефа Велибора Остојића, тадашњег министра информисања.

Код куће мама остаје при своме – не иде никуд!

Проводим кошмарну ноћ у одлуци да се више не враћам на посао, већ зовем Пале и Ристу Ђогу, свог друга са радија. Договарам са њим састанак на Илиџи у хотелу „Босна”, где је био смештен српски прес-центар, у којем би требало да радим. Позивам и друге лекторке Српкиње да пређу на српски радио на Палама, као и неке новинаре, не заборављајући ни нашу дактилографкињу Драгицу, тако да Радио Сарајево остављамо буквално без иједног лектора.

Велим себи: Нека им Бошњакиње праве тај њихов нови језик, а Српкиње безбели неће!

Сутрадан одлазим на Илиџу да расподелимо где ће ко радити, да би ме, као гром из ведра неба, у повратку око Ченгић-виле задесило страшно гранатирање и пушкарање преко Миљацке, гранатирање какво град дотад није доживио. Нема сумње, готово је – рат је почео!

Излећем из трамваја и склањам се у први оближњи кафић, теглећи кантицу од пет кила масти, коју сам још пронашла у једној скоро празној самопослузи.

Ноћ сам провела под канонадом граната, а пред зору, кад се коначно утишало, некако сам стигла до Кошевског брда. На брзину се, тешка срца, опраштам са мајком, која схвата да морам ићи јер би од мене тражили душу, те, пакујући сву имовину у омању торбу, смело крећем пут барикаде зелених беретки код кошевског тунела, направљене од неколико довучених контејнера.

Прес-картица радио-телевизије прикачена на реверу била је моја једина и најмоћнија пропусница, а у глави смели план како да се дочепам Илиџе пре него што се поставе барикаде с једне и с друге стране.

– Морам на посао – убеђујем своје сумњичаве комшије, које ће касније причати како их нико није тако преварио као ја, јер су ми још помогли да побегнем из Сарајева зауставивши ауто хитне помоћи, једини које се тада кретао сарајевским улицама. Брундајући што га задржавају, возач ме ипак одвози тачно пред зграду радио-телевизије, која им је тада била синоним „Државе Босне и Херцеговине” да бих, сачекавши на трен да замакне, пешке наставила пут ка Илиџи.

Долазим тог 4. маја до невидљиве линије раздвајања између муслиманског и српског дела града, улице која сече Алипашино поље од Неџарића, где се налазе студентски домови.

– Смеш ли? – питам се док стојим и гледам чистину пусте улице која спаја и раздваја два света. Једна дотад обична улица наједном полови град на две ратне зоне, два страшна супрот-стављена табора, а постаће поприште невиђеног страдања.

– Смем ли? – понављам у себи, а кроз главу ми пролази сав пут који сам већ прешла. Станем ли још који трен, нећу имати снаге да наставим.

А да се вратим? Где да се вратим? Зар на посао да им правим босански језик?

Никад!

Одважим се некако и закорачим полако на ничију земљу, покривену снајперима, у штиклама које сам намерно обукла да не бих у њима могла да журим, рачунајући – ко би поверовао да се бежи у штиклама?

Корачам храбрећи саму себе: идеш према згради „Ослобођења”, као и обично, овим истим путем којим си толико пута прошла. Јутро је баш свеже, без људи, прави Де Кириков предео. Исправи кичму, шта си се погурила, ходај право, као на писти! – кротим саму себе. Тако, брате, лагано пребаци ту љубичасту торбу преко рамена. Немаш се чега бојати: препаднеш ли се, погодиће те снајпер; не препаднеш ли се – неће те погодити снајпер! Зато не смеш да се бојиш.

Куд год да би кренула, погинула би.

Сви беже околним путевима, зато гину, јер ОНИ виде да такви беже. А ко бежи „дрито”? Само лудаци и они који од живота желе да направе облик. Шкловски каже: Уметност је изневерено ишчекивање. Сви очекују да се њих двоје узму и дуго и срећно живе, кад, „он јој је прегризао гркљан”.

Тако је то код Крлеже у „Филипу Латиновићу”, а и у „Идиоту”. Тако, значи: Крлежа пођонио Настасју Филиповну кад је стварао своју Радајеву, а овамо причао да не воли Достојевског! Нико не очекује да идеш „дрито”, а ти, ето, провераваш у стварности да ли је Шкловски у праву и хоће ли ово твоје „изневерено очекивање” упалити! Можда и хоће, под условом да се не препаднеш!

Штикле одзвањају правилним ритмом, тик-так, иначе би моторика убрзала ход. Ух, тај презрени периферни нервни систем, пролази ми кроз главу, док ми се асфалт пред очима почиње разливати.

– Сад, Миро, стани – савлађујем саму себе. Пред „Ослобођењем” си, пуним снајпериста.

Изгледа као Њујорк тајмс, онако загледан у небо, сав од метала и стакла. Одозго се види пола Сарајева.

– Окрени им леђа – наређујем самој себи. Спусти ту торбу и припали цигарету, као Богарт у „Казабланци”!

Повлачим неколико димова и одбацујем цигарету маниром уличарке, па крећем лагано даље, низ улицу, а у глави зами-шљам снајперисту који ме држи на мети и пита се која је ово смлата јутрос кренула да се шетка ту пред њима, као да није свесна да је ово рат у којем се зачас гине, а не променада.

– Само лагано – понављам у себи, док ми се мишићи у листовима почињу кочити, а ноге постају тешке као олово. Једва их снагом воље покрећем попут робота.

Погледам преко: у даљини низ приватних кућа, замандаљених, никог живог да уг-ледам, па ка небу: ни птице, све се усирило у страху од оног гранатирања: и ваздух, и предео који се укочио као те моје ноге, које једва повлачим по асфалту.

Ни сама не знајући како, преваљујем постепено ту бесконачну линију колника која води даље, што даље ка Илиџи, док у глави хладни разум премерава раздаљину коју сам направила од снајпериста.

Кажу, до седамсто метара снајпер сигурно погађа, а кад си даље, вероватноћа се смањује. Пролазим руком кроз косу: не осећам теме!

Као да ми је неко ампутирао врх главе, а коса накострешена расте, не из темена, већ онако, из свести, која грозничаво ишчекује метак, и то баш у једну тачку на потиљку која жари.

– Ту ће ме сад погодити снајпер!

– Неће! – одговарам гласно самој себи. Жива си, само напред, још мало. Излазиш на „слободну територију”, сину ми кроз главу неки разговор са Јаром Рибникар који сам гледала на телевизији, кад је читав сат причала, пуна себе, о свом изласку из Београда прошлог рата и о томе како су јој другим запрежним колима биле извучене из града њене две бунде!

– Мани Јару и њене комуњарске приче! Лако јој је кад је остала жива!

Хвата ме малаксалост, тешки умор који дотад никад нисам осетила, не само у ножним мишићима, тврдим као камен, већ у целом телу. Обазирем се, тражећи где бих могла да сед-нем, јер ни корака више не могу направити.

Као кроз маглу, у том часу препознајем претпоследњу трамвајску станицу, где шине заокрећу у луку, а пут из Сарајева води право ка центру Илиџе.

Попут муње севну ми мисао: стигла си!

Како схватих да сам се спасила, ноге само клецнуше. Стропоштах се на подзид трамвајске станице, а из грла ми се наједном проломи повик:

– Остала си жива, жива!

Скидам једну штиклу па је свом силином бацам, потом другу.

Хватам се за руке, не верујући. Ту су! Глава? И она је ту! Грцам у плачу. Сузе заливају блузу. Бришем их рукавом.

– О Боже, како је дивно плакати!

Грч полако попушта. Сагињем се, тражим штикле. Ноге још дрхте. Дижем се, забацујем торбу која наједном постаде лака као перце и полазим даље…

---

[1]Тешко да ће Срби ући у моду и наредних година – духовито је прокоментарисао искрени пријатељ Срба, француски академик, покојни Жан Дитур – јер су увек неком на мети; некоћ, тј. 1941. године, Хитлер је бомбардовао само оне територије на којим су живели православни Срби, да би исто поновили такозвани савезници 1944, па потом још једном потврдили натовци године 1999.

Из књиге проф. др Мирјане Стојисављевић: „Србистика и коментари“ (ISBN 978-99955-90-93-2 ; COBISS.RS-ID 4729368 )