Никола Трифић: БОРБА ЗА ЋИРИЛИЦУ ДО ПОСЛЕДЊЕГ СЛОВА

Сведоци смо да је употреба ћириличког писма у Србији све ређа. Према подацима истраживања рађених од стране неколико релавантних агенција, само 36% становништва користи ћирилицу као своје примарно писмо, њих 44% предност даје латиници, док је 20% испитаника рекло да оба писма подједнако употребљава.

Изрека: “што јужније то тужније“, када је ћирилица у питању има обрнут смер, са епицентром туге у нашем главном граду. За разлику од југа и југоистока земље где 50% становништва примарно користи ћирилицу, у АП Војводини и Београду, предност нашем матерњем писму у односу на латиницу даје свега 25% становништва.

Чак шта више, на листи главних градова Европе, по употреби матерњег писма од стране својих грађана, Београд се налази на последњем месту!

Рећи како је “минут до 12“ је тек блага формулација стварног стања ствари у којем се налази наше писмо, али и шире, наш језик и наша култура.

Поноћ је одавно почела!

И једина шанса да у тој општој тмини српске свести и духовног бића, ипак, дочекамо ново јутро, је да прихватимо борбу за темељ наше писмености, духовности и националног идентитета. Борбу за наше ћириличко писмо. Колико год то звучало наивно, или чак популистички: Борбу од првог до последњег слова. Од А до Ш!

Ако изгубимо наше писмо, изгубићемо најважнији део нашег идентитета. Спону која спаја наш одраз у огледалу и мозаичну слику у глави састављену од комадића снова, кошмара, надања и страхова, која у својој неправилној целини наше животне сликарске наиве представља све оно што бисмо желели да будемо, са оним што заиста исконски јесмо.

Без ћирилице, сваки наш пут у неко “боље сутра“ је узалудан. Без оног нашег аутентичног, претворићемо се у нацију сакатог језика, склепаног од простих жаргонизама и јефтиних туђица. Постаћемо народ без свог уземљења. Безглава маса, која не зна где је кренула, а жели негде да стигне.

Вук Стефановић Караџић је реформом стандардне ћирилице користећи Аделунгов принцип, створио српску верзију овог писма. Вукова ћирилица је савршено фонетско писмо, где сваком гласу у говору, одговара једно слово у писању.

Реформа на ћирилици, коју је спровео Вук, без обзира на своје мањкавости, имала је за циљ да из књижевног језика избаци хаотичну употребу српскословенског и црквенословенског и створи “ново“ писмо и нов књижевни језик на темељима народног језика.

Језик и писмо “по говору простога народа“.

Својом реформом, Вук је задржао нит словенског порекла и словенских корена, али је српском језику и писму, улио срж аутентичности “српског етноса“, на тај начин дајући немерљив допринос опстанку и очувању, али и додатном устоличењу и каснијем развоју и напретку целокупне српске нације.

Рад и дело Вука Стефановића Караџића, којем се дивио и велики немачки песник Гете, допринео је да малобројан српски народ добије дефинисану културу и кроз њу свој национални идентитет, једино што једном “Давиду“, може донети опстанак у помахниталом свету у којем влада “Голијат“.

Голијат сваког доба, па и овог нашег, је све оно велико што долази из света чиме смо свакодневно запљуснути. Велики народи, велики језици, привид великих могућности. С тим што овог пута Голијат у свој својој гордости и величини, не мора нужно да жели Давидову главу на тањиру.

Давид је данас постао највећи непријатељ самом себи. Почео је да се стиди себе, свог имена, своје прошлости, онога што јесте. Развио је особину самопрезира и самопорицања у нади да ће га то приближити том фамозном „великом свету“. Давид се одриче привилегије да буде газда, на свом парчету земље. Он се исто добровољно нуди Голијатовом феуду, жели да буде кмет на рођеној земљи.

Кажу: испод стола богатих можеш да се наједеш више него на столу сиротиње. ТАЧНО! Само јести са пода, није достојно човека. Ипак, највећи Давидов проблем је што одбија да учи о себи и својој духовности. Он одбија да буде ђак своје историје.

Ђак, тј. бити ђак, је наша најважнија улога. Ђаци смо својих родитеља у детињству, својих наставника и професора у младости, своје деце у старости, а своје историје целог живота.

Европа којој тежимо, односно та организација држава звана Европска унија, има смисла само ако сачувамо себе, свој територијални интегритет, али и оно што је још важније, духовни и национални идентитет!

Срж тог идентитета је наше ћириличко писмо.

Жеља за бољим животом, већим стандардом, модернијим друштвом, је крајње легитимна и добра, али она није у супротности са очувањем традиције и идентитета. Чини се да су многи Срби наивно помислили, да ће нас у ту “модерну Европу“ брже примити ако се одрекнемо себе!? НЕЋЕ! Чак и када би самоодрицање поставило као услов пред нас, не само за улазак у ЕУ, него у било коју другу друштвено-политичку или политичко-војну организацију, на тај услов никако не бисмо смели да пристанемо.

Заборав свог идентитета, је једино на шта немамо право.

Идентитет је разлог и сврха постојања једне нације. Захваљујући њему нација је настала, једино на њему може и да опстане! Губитак идентитета је опаснији од губитка територије. Изгубљена територија може да се врати, изгубљени идентитет нема ко да врати.

Једино народ свестан себе, има шансу да опстане у овом чудном и по много чему неправедно скројеном свету. Само они свесни свог почетка, могу у недоглед да одлажу свој крај.

Корен свега што јесмо, налази се у нашем писму.

На почетку би реч! На почетку свега!

Реч као наставак еволуције и уздизања човека до нивоа свесног бића. Врхунац те еволуције је “писана реч“. Са њом почиње историја, или оно што још називамо: колективно сећање. Наша верзија ћирилице, представља врхунац еволуције Срба у националном и културолошком смислу. Од племена које „глагоља“ и сриче старословенски и црквенословенски, до аутентичног народа са својим језиком и писмом.

Латиница није наш непријатељ! Напротив, њу треба учити, знати, примењивати кад треба и где треба. Познавање латинице је још једно богатство нашег народа, али она није наше писмо. Ипак, нашу борбу за ћирилицу, треба схватити као борбу за нас, а не као борбу против неког, и она не би смела послужити као изговор за угњетавање латинице, или ускраћивање права народа којима је она матерње писмо, да се њоме слободно служе.

Љубав према свом и својем, с друге стране не подразумева било какав облик анимозитета према туђем.

Ми нисмо сами, ни у овој земљи, ни на овом свету. Као што ми имамо право да негујемо своје, исто право имају и други.

Наше мора остати наше. Сачувано за нас и због нас. Као дуг према прецима и залог потомцима.

Њихово, шта год то “њихово“ подразумева, и кога год да подразумева, морамо поштовати.

Однос човека према себи и народа према “свом“, је основ самопоштовања, али и услов живота духовног бића, како индивидуе, тако и једног народа; и зато без стида и црвенила у образима, али ипак, с пуно љубави и обавезе према имену свом и имену свог народа: Пиши као што говориш!

Реч српска само на ћирилици писана, представља српски језик, све остало је адаптација.

Свети Сава је у “Житијама Светог Симеона“ записао речи свог оца Стефана Немање: Сви ви, чеда моја вазљубљена, не заборавите учења свога, речи своје и слова свога, као и правовернога закона, који сам ја успоставио. Јер држећи ово, имаћете Бога као помоћника себи као и Госпођу Богородицу и моју иако грешну молитву. А мене сада пустите, владара свога с миром да виде очи моје спасење, које је спремно пред лицем свију, светлост за откриће народима и славу вама, пастви мојој.

Традицију једног народа ништа не осликава тако добро као његово писмо. Иако ћирилица није прво писмо на којем су писали Словени, самим тим ни Срби, она је природан искорак словенске (српске) писмености. Не постоји јача веза нас и наших предака, од језика и писма.

Када би се уз помоћ временске машине пребацили у Србију 12. века, рецимо на двор Стефана Немање, речи које он и његови савременици говоре и пишу, биле би нам много јасније и ближе, од тога како се понашају једни према другима, какав однос имају према: жени, деци, свом и туђину. Исто тако, ако би кроз те временске ходнике, попут сцена из француског филма “Посетиоци“, повели свог далеког претка у Србију 21. века, једино што би он бар делимично разумео, биле би речи које говоримо и наше ћириличко писмо, све остало било би му потпуно страно и далеко.

Ћирило и Методије, света браћа из Солуна су у раном 9. веку створили прва словенска писма “рану ћирилицу“ и “глагоњицу“, на основу којих су њихови следбеници међу словенским просветитељима развили каснији и савременији облик ћирилице. Прихватање ћириличког писма, је код Словена ишло руку под руку са прихватањем хришћанства, зато је тај 9. век, доба зачетка словенске писмености и духовности, основа на којем су у каснијим вековима опстали сви словенски народи.

Ипак, иако је ћирилица претежно словенско писмо, њу примарно користе и неки несловенски народи са простора бившег Совјетског Савеза, као и Дунгани, исламизовани Кинези који говоре једним дијалектом мандаринског језика. Према проценама, у 2020. години неком верзијом ћирилице као својим матерњим писмом, служи се око 260 милиона људи у свету.

Устав Републике Србије, у свом члану 10, напомиње да је у службеној употреби у Републици Србији: српски језик и ћириличко писмо. То је врло важно рећи, с обзиром да се у јавности често може чути, како Устав оба писма, дакле ћириличко и латиничко ставља у исту раван. Наиме, забуна долази као вид југословенске заоставштине.

Југославија је била заједничка држава јужнословенских народа и као таква је у својим уставима, што је потпуно нормално и оправдано, у службеној употреби изједначила све језике и сва писма својих конститутивних народа. Нестанком Југославије, нестао је и разлог за таквом врстом изједначавања. Ипак, Устав не може одбранити ћирилицу од нашег заборава и немара, а поготово од нашег анатемисања сопственог писма. На жалост, у Србији се све чешће употреба ћирилице везује за национализам и ретроградан приступ животу, док се се латиници приписују епитети „савременог“ и „европског“.

Но, за такво стање нашег писма, криви смо ми сами. Наше олако прихватање свега што долази са стране као “модерне“ новог доба. Криви смо ми и наш избор, да живимо по принципима: стила и фазона.

Фазон је на жалост постао идеологија живота. Већину ствари данас радимо из неког “фазона”. Фазон је говорити све већом употребом страних речи. Фазон је користити туђе писмо, разне скраћенице, писане знакове…

Фазон, у смислу моде, нечега што је, како се то данас каже “ИН“, постао је улазница у круг “квази елите“. Но, та улазница у елиту, та тзв. “лична карта“ распознавања “модерних“ од декадентних, што је код нас постао други назив за традиционално је само карта у једном смеру на путу народа ка хорди.

Хорда је некада била најнижи облик друштвене организације. Први вид заједнице, састављене од малог броја људи, у којој су се мешале особине људског и животињског. Плашим се, да ће хорда и у будућности, уколико наставимо да “губимо себе“, постати главни вид нашег националног окупљања.

Хорда будућности, као микро заједница коју чине жене и мушкарци, разумљиви једино себи, а потуно страни својим комшијама; усресређени једино на своје материјално преживљавање и потпуно одсечени од свега духовног и традиционалног.

Црвена линија која дели народ од хорде, је опасно близу и зато старе књиге и уџбенике у шаке, од Мирослављевог јеванђеље, преко Житија средњевековних владара, Вукових речника, до дела Његоша, Андрића, Нушића, Црњанског, Ћосића и:

Читај како је написано!

Џабе, још једна туђица у нашем језику. Реч која је дошла из Турске пре пар векова и у себи обједињује значења речи: јефтино, бесплатно, бесмислено, беспотрбано, узалудно… Уједно и права реч, да опише било кој наш потенцијални успех, ако на том свом путу од каљуге ка звездама и од празног астала до богате трпезе, изгубимо везу са својим кореном и свој идентитет: Џабе све!

Шта ће нам било које достигнуће, колективно или индивидуално, ако изгубимо себе?! Шта ће нам фабрике, куће, зграде, ако заборавимо вредност земље на којој су направљене. Дипломе, успеси, признања, КОМЕ? ЧЕМУ?

Која је сврха свих прочитаних књига, ако заборавимо да је прва књига у нашим рукама била БУКВАР?! Помоћу њега смо учили прва слова, уз њега смо учили да пишемо прве речи. Народ се по језику распознаје. Језик се писмом чува. Све што као народ имамо вредно, изговара се на српском и пише на ћирилици.

Никако другачије! Ћирилица није гарант било чега, ОНА ЈЕ ПРЕДУСЛОВ ЗА БИЛО ШТА!

И знам колико је незахвално и тешко говорити о овој теми. Знам да живимо у времену дежурних душебрижника, спремних да на свако помињање, свог народа, вере и традиције, залепе разне етикете. Знам и не марим за то. Не плашим се да пред данашњим светом говорим.

Страх ме је једино, да пред историјом свог народа ћутим.

Зато Срби: чувајте ћирилицу, ОНА НИЈЕ СВЕ, АЛИ ЈЕ БЕЗ ЊЕ СВЕ НИШТА!

Аутор: Никола Трифић за Видовдан