СКОРО 30 ОДСТО СВИХ РАТНИХ ЖРТАВА ПАЛО НАКОН ОКТОБРА 1944. ГОДИНЕ

Заједно са страдањем на Сремском фронту и жртвама „дивљих чишћења“ по Србији, готово 30 одсто свих ратних жртава у Србији пало је послије октобра 1944. године, истиче историчар Срђан Цветковић.

Цветковић у фељтону „Чишћење Србије од `народних непријатеља` 1944-1953“, који је објавила „Политика“, навео је да је на нивоу Југославије тај проценат знатно нижи и креће се од 15 до 20 одсто, односно око 150.000 од укупно око милион жртава, колико се процјењује.

Број страдалих у различитим акцијама „чишћења“ по ослобођењу Србије током 1944. и 1945. године је већи од 70.000.

Жртве су у Србији убијане на различите начине, ликвидацијама, осудом на смрт, умирале су у логорима, убијане у потјерама и у појединачним одмаздама. Од тога директно стрељањем убијено је 35.000 људи, мање од 3.000 осудама на смрт, а више од 35.000 у логорима и на друге начине.

Званичан попис жртава Другог свјетског рата, који је спроведен помоћу борачких организација 1964. године дошао је до 147.000 ратних жртава у цијелој Србији, док прорачун Богољуба Ковачевића говори о њих 227.000 и у тој разлици вјероватно треба тражити, највјероватније из политичких разлога непописане жртве послије ослобођења Србије, наведено је у фељтону.

Почетком фебруара 1945. године стигла је наредба са врха да се „уведе више реда и одговорности“ приликом спровођења процеса ликвидације и да се осумњичени више препусте државним органима.

Индикативно је да је Милован Ђилас у својим мемоарима слично упозорење ставио у уста самом Јоспипу Брозу Титу.

У јесан 1945. године, Тито је наводно на Политбироу КПЈ узвикнуо „Престаните већ једном са тим ликвидацијама. Смртна казна више нема ефекта“.

Од средине фебруара 1945. године у Србији, а од друге половине јуна те године и на територији Словеније и Хрватске ликвидације без суда полако постају ријеткост, а државно-партијска репресија се углавном институционализује.

Извор: СРНА