Где си данас, Србијо? Воде ли те часни Срби? О које сциле и харибде те ударају струје које те данас носе? Два дана грми невреме по Србији и Босни, али на једно место, на граници Србије и њене сестре Српске, није пала кап, није се спустио ни крајичак црног облака и нису грмела кола светог Илије.
Божија рука тако уредила. На томе месту данас није било никога ко тебе, Србијо, званично представља. Тебе и нас стиснуте у твоје крило.
А свирали твоју и нашу химну!
Уздигли твоју и нашу заставу! Само, од твојих никога да јој се поклони, чак ни са најнижег нивоа власти.
Били смо посрамљени због те надмености, Србијо.
А кад нема политичара, шта ће вест, шта ће слика, шта ће пренос…? И коме?
Народ воли само политичаре. Без њих нема важног догађаја.
Истина, нема данас ни оних из опозиције, што се бусају у српске груди. Али, оставимо сада њих, нису они та званична Србија. Забавили се суботњим протестом.
Зар да икоме у Србији срце задрхти пред водом која покрива преко шест хиљада Срба? Еј, преко шест хиљада нас!
Мучили су страшном муком преживеле, бранећи им лелек, свећу, молитву, сећање… Еј, бранили да тугују, да ожале, да дају помен! Али сећање жилаво, не да се.
Нас више од шест хиљада мртвих, прекланих, више од шест хиљада наших унакажених тела у Дрини, нас деце, нас мајки, нас цура у белим хаљинама из девојачке спреме које своју част занавек дадосмо Дрини, а никако крвнику…
Они који су можда могли некога од нас спасити, а то и не покушаше, после наше смрти су те повели, Србијо, и водили те некуда далеко од тебе саме, а са нама су у Дрину потапали истину. Ваљали на њу камен, али није вредело.
Истина је пливала Дрином, увлачила се сваким зраком који је падао на њене таласе у срца Срба који су хтели да чују, да знају, који су разумели да смо у Дрини, уствари, сви ми. Срби.
Мучили су страшном муком преживеле, бранећи им лелек, свећу, молитву, сећање… Еј, бранили да тугују, да ожале, да дају помен! Али сећање жилаво, не да се. Ено га деценијама у срцу и глави Србиновој. Свеже као првог дана. Зато Бог даје да бар неко види пре него што му очи ископају, да може о томе да шауће, да пева тихо, кад већ не сме да виче и гласно пусти песму кроз лелек. Добро је, и шапат зна имати оштар звук и усецати у сећање шта се збило и како и ко и кога и колико и када и где…
Тај шапат стално шушка у срцу Србина. Разумели смо све. Они најјачи и најупорнији и најхрабрији, они најбољи међу нама не дају да се затре и остане у некој прашњавој књизи коју све мање отварамо. Ставе крст, подигну капелу, одрже молитву, записују сведочења и говоре. Говоре на начин који се урезује у свест народну, ону исконску која памти вековима… А ми их пратимо. И то је важно.
Много је места на којима лежимо прекланих вратова, погурани без опела и свеће. Негде нас је десетина, негде хиљаде. Ближи се осам деценија како се разни бацају каменом, бетоном, асфалтом преко наших тела. Бацају се забраном, пребројавањем и статистикама прилагођеним у прихватљиве оквире.
Прихватљиве? Коме? Онима који су нас ту погурали? Њима је вазда мало нас у мраку јама и на дну река.
Само им се нека језа спушта од малог мозга низ леђа кад помисле да ће за сваки наш врат доћи наплата. Њима је вазда много нас који претекосмо. Много им нас и када им прилагодимо бројке, када сећање бацамо иза леђа, када им пружамо руку док у својој још држе каму, када кажемо било па прошло.
Њима је увек много нас преосталих. А, Бог ће наплати по сваком невином. Њега нове статистике, чијом год рачунаљком прављене, неће заварати. Ма, нешто ми се чини да се и сами погубисмо међу њима, тим бројкама, и не знамо више да ли нам је и нама самима много или мало нас и тамо и овде.
Можда зато што не знамо где и коме треба да је много, а коме мало и каквих Срба, живих или мртвих, тебе Србијо, званичне, тебе европске нема данас на Дрини, међу нас више од шест хиљада? Шест хиљада, еј, Србијо!
Ја бих волела да нас није било у Дрини, у Сави, у јамама Велебита, Динаре, Херцеговине, да нас није било на Гаравицама, у Шарговцу, Мотикама, Јасеновцу, да није било деце у Јастребарском… И да у овом тексту не набрајам свако стратиште именом. Рекох, волела бих да нас је тамо страдало нула.
Где ћеш лепше статистике?
Али, ето, није како би човек волео и како снује, него је како јесте. Мени много кад кажем тамо побило десет српских мајки са децом. Много ме боли. Али ко мари колико кога било? Било је како је било и колико је било.
Можда зато што не знамо где и коме треба да је много, а коме мало и каквих Срба, живих или мртвих, тебе Србијо, званичне, тебе европске нема данас на Дрини, међу нас више од шест хиљада?
Шест хиљда, еј, Србијо! А она издајничка, Недићева, она је била с’ ону стране Дрине, молила окупатора да заустави безумне хореде. Можда би прешли Дрину и да се боре. Али том је Србијом окупатор владао и она таква нас спасила колико је могла. Не знам кога је издала.
Нас није.
И окупатор се згрозио. Наших тела било толико да можеш преко њих Дрину бродити. Они други, што су после владали, е ти, видиш, ти ни једног од нас не склонише од ножа. Склонили себе. После нам бранили да се сећамо. Шта ћеш? Српска судбина. До данас нисмо упловили у суштину и размере наше несреће.
Мало ли је и дванаест хиљада, кад ти нема остаде и кад нас оно, пре који дан, забранише на месту на коме нас је баш толико? Дванаест хиљада! Мирис тамјана и светли танки, трептај свеће не подносе… Шта ли? А, ти оћута кад нам рекоше: нећете овде. Ове године, ни наредних, као што вас није било ни претходних више од седамдесет. Сваке године по једна забрана нас живих и мртвих. Да ли се ти, званична Србијо, тако умивена и европска стидиш скореле крви на нашим вратовима или од трке у будућност немаш се кад освртати на прошлост?
Да ли ти знаш и да ли те се уопште тиче, кад оћутиш забрану нас дванаест хиљада, кад не упутиш на Дрину ни једног нашег слугу народног да се помоли за нас преко шест хиљда и спусти главу пред нашом жртвом, знаш ли ти да ће нас догодине забранити на сваком месту, као оне власти ондашње наше, а туђе. И шта се променило? Ко брани, а ко прстом упире на истину? Мора ли скривање и после скоро осам деценија, Србијо?
Да ли је свету превише мучно слушати о маљу на нашем темену, о србосјку на нашем врату?
Јесте, мучно је.
Па да их онда поштедимо тога. И њих и нашу будућност. Морају ли деца у теби рођена и одгојена носити повез на очима да не виде нас потопљене и поклане и живе у јаме побацане…?
Што, Србијо, дозвољаваш да деци нашој стављају тај повез, а ти га притежеш да се ни најтањи зрачак испод повеза не провуче? Знаш ли ти, Србијо, да без нас стотина хиљада праведника чије су душе сабране у руци Божијој, а тела још леже где их преклаше, знаш ли ти да без нас нема наше младости? Биће младости, биће, али не наше. Наша деца ће нестати кад им улијеш заборав на нас.
Ти званична, Србијо, да ли те је срамота пред собом тако модерном, чистом, богатом прајдовима, људско правашком, саосећајном за туђе жртве и спремном да нас жртвујеш и у џелате претвориш не би ли се преобразили тако у цивилизирани свет…?
И други су народи страдали. Али своје невине главе нису скривали сами од себе. Упорно су их жалили и свету објављивали. Са свим детаљима. И свет их цени. Није му мучно и не каже заборавите прошлост, давно беше, доста више. Имају ти народи музеје. Не један, десетине. Имају филмове, књиге, церемоније обележавања страдања на сваком месту где их је бар неколико убијено. И свет гледа. И поштује. Поштује и жртву и народ који се на своју жртву не баца заборавом који је само нама тако обавезујући на путу у светлу будућност пуну новца.
А, ми данас отворили први музеј за наше, а тебе нигде, Србијо.
Каже наш митропилит да је данас историјски дан, а тебе нема, Србијо. Пуно ти историје.
Нама кажу немате сва имена страдалих. Немају ни други народи, па шта?
Ја немам право да замерам другим државама што наше жртве не поштују. То је њихово право, култура, разумевање људског. Али, Србији, мојој држави, имам и право и обавезу да замерим и да јој то кажем.
Да ли су њихове непописане жртве поништене као што ми треба да поништимо сваку чије име нисмо отели из дима спаљених матичних књига, нити записали по сећању неког преживелог познаника или комшије? Сви из рода, сви из села покални не пописаше се пред џелатом, да остане све педантно послератним истраживачима и властима. Ко сада да попише све из тих заувек збрисаних села из потпуно затртих родова? Оно што је пописано пописивали преживели у тајности. О, Боже, ни то се није смело искрено и како јесте.
Сада сме, али само до прихватљивог броја избројаног неком тамо методологијом. Да су нам оне ондашње наше, а туђе власти дозволиле да повадимо, сахранимо и бројимо лобању по лобању, кост по кост, ни тада не би били сви пребројани. Ваљале нас воде сливовима. Тамо где смо после педесет година вадили без дозволе, број се поклопио са оним о коме је шапутао претекли српски народ. Само кажем, онако.
Да ли те је срамота, Србијо, што данас, када се отварао и освештао први наш музеј, у који ниси уложила ни симболичну пару него то понове урадише најбољи међу нама, да ли те је срамота што ниси смогла снаге да бар целом српском роду, који има право да зна све, покажеш преко својих дигитализованих модерних технологија и својих слободних, европских медија и нас преко шест хиљада у још једној воденој гробници? Да сви виде како, симбилично, иза Србије стаје Српска као млађа и добра кћер или сестра, свеједно, важно да су једна уз другу и загрљене пред Дрином…
Не. Не, није тебе срамота. А нас, затуцане, застарелих назора и схватања, видиш, јесте. Ми се стидимо и жалимо што си нас и овог пута оставила.
Само, знај да нема заборава. Џаба повези на очима.
Ја немам право да замерам другим државама што наше жртве не поштују. То је њихово право, култура, разумевање људског…
Али, Србији, мојој држави, имам и право и обавезу да замерим и да јој то кажем.
Стари Брод код Вишеграда, седмог дана септембарског, лета Господњег 2019.
Аутор: Цвета Радић
One Response
Србија је окупирана, боље је да нису били!