Гојко Ђого: Срби су жртве својих илузија

Песник Гојко Ђого: Више од једног века, свака наша победа завршава се као пораз. Кад год неко од малих покуша да се усправи, следи млатац по глави. Има у нашем националном бићу нешто што нас гура да срљамо у беспуће

Поезија Гојка Ђога деценијама је у врху савременог српског песништва. После Дучићеве, награда „Милан Ракић“, „Бранко Миљковић“, „Лаза Костић“ и многих других, песник је недавно овенчан и престижном наградом „Печат времена“, коју је добио за збирку „Клупко“ („Православна реч“).

– Шта год сејао, човек очекује да семе донесе и неки плод – каже Ђого у разговору за „Новости“. – Сејање слова није баш као сејање соли, али јесте прилично неизвесна работа. Награде су, ипак, нека потврда да нисте узалуд протраћили живот. Признајем да и мојој сујети годи да се придружим угледном тиму „печатоваца“, добитника ове награде.

* Најновија збирка „Клупко“ наставља се на „Вунена времена“ и „Црно руно“…

– Јован Делић, у поговору за „Клупко“, ово трокњижје види као песничку трилогију, а Јован Попов, председник „Печатовог“ жирија, помиње триптих. Свеједно. Кажу да се књиге држе једна за другу као беочузи и да свака понешто добија ако се читају као целина. Радује ме ако је тако. Па и наслови сугеришу да су увезане „вуненом“ пређом.

* Сматрате ли да су, ипак, прошла вунена и времена црног руна и да је дошло доба за размотавање клупка?

– Не бих рекао да су минула „вунена“ времена. Напротив, страха, стрепње, опасности, како год читали ову симболичну ознаку, ни код нас ни у свету није мање него пре пола века. У ондашњој биполарној подели света, уравнотежена моћ унеколико је обуздавала и Запад и Исток да олако и самовољно не потежу за применом силе над недужним и нејаким, кад год им се нађу на путу. И онда је било ратова и великих злочина, вазда ће их и бити, али равнотежа страха је доприносила његовом умањењу.

Знатно је друкчије кад једна сила постане господар глобуса и кад, безмало, може чинити шта јој је воља. А то се збива у последње три деценије. Ми смо једна од највећих жртава охолих господара света. Колико ћемо остати на том жртвенику и како се са њега скотрљати, мало зависи од нас, а знатно више од глобалних намера оних што су нас тамо и поставили. Слична је судбина и неких других народа. Кад год неко од малих покуша да се усправи, следи млатац по глави.

* Куда ћемо и како ћемо?

– Ове „вунене“ бичеве могли бисмо прочешљати и на други начин, задржавајући се само у домаћој вуновлачари, али то би већ било понављање наше свакодневне јадиковке. Поменуо сам, дакле, само тај глобални разлог, као један од најбитнијих – а има доста и домаћих јада – зашто Срби неће ускоро скинути коротно „црно руно“ које смо, пре једног века, сами обукли, пре него што су велики кројачи света увидели да короту радо носимо, па су почели да нам шију нова одела, све црња од црњих.

Но, „патњама се мудрост стиче“, каже Софокле. Можда је, ипак, дошло време да се и ми почнемо полако пресабирати и размотавати „клупко“ наше националне судбине. Па и свако свој лични смотуљак. Да видимо куд ћемо и како ћемо. Да мислимо на своју вуну (cogitаre de lаna sua), рекли би Латини.

* Да ли је страдање, о коме пишете и у најновијој књизи, наша судбина?

– Ни лични ни колективни мазохизам није природан, нема човека ни народа који, по слободној вољи и здравој памети, бира распеће, осим ако то није изгледни пут избављења, или моћна илузија. Српски народ јесте велика жртва својих илузија. Отуда би се могло рећи да је страдање наш избор. Ми нисмо недужни, има у нашем националном бићу нешто што нас гура да неопрезно срљамо у беспуће и изазивамо судбину, али је и усуд историје утирао наш страдални пут. Више од једног века, свака наша победа завршава као пораз.

ПОЕЗИЈА МОРА ИМАТИ ПОРУКУ
– Поезија има неку необјашњиву, магичну, па и субверзивну моћ, и мора имати поруку – уверен је Ђого. – У противном, не би трајала од искона, и не би силници толико кидисали на песнике. Претрајаће она и ово „оскудно време“. Модерне књижевне теорије, истина, одричу се песничке поруке. Некад сам и сам био склон да поверујем да је учитавање поруке у песнички текст читаочев посао, песник не мора да му било шта сугерише. Као да је то непотребно сужавање значења. Данас сам све ближи традиционалним поетикама.

* Колико су догађаји око збирке „Вунена времена“, због које сте чак били на робији, утицали на вашу поетику?

– Ово је питање за критичаре. Мени се чини да се у мојој поетици ништа битно није променило од „Туге пингвина“, прве моје књиге. Може бити да сам у „Вуненим временима“ оставио нешто више упута читаоцу него у претходним књигама. Али, пут нисам мењао. Ти догађаји вероватно су утицали на моје здравље и „обогатили“ искуство, прскао ми је чир у затвору, али ме та киселина није отровала, ни додирнула моја животна и стваралачка уверења.

* Можете ли, за читаоце који не памте то доба, рећи шта се у ствари догодило?

– То је подужа прича. У јесен 1980. предао сам „Просвети“ рукопис „Вунених времена“, као и остали писци, таква је онда била издавачка пракса. Књига се појавила крајем априла, спаљена је 25. маја, а ја сам ухапшен 29. маја 1981. Суђење пред Окружним судом у Београду трајало је пет дана, 2, 3. и 8. јула и настављено 16. и 17. септембра 1981. Осуђен сам на две године затвора због кривичног дела „непријатељске пропаганде“, извршеног „целом књигом“, а посебно са шест песама.

Врховни суд Србије преиначио је пресуду и, за кривично дело „повреде угледа СФРЈ“, извршено са четири песме: „Овидије у Томима“, „Балада о ћесаревој глави“, „Светилиште оца Црнбога“ и „Звер над зверовима“, 16. фебруара 1982, осудио ме на годину дана. „Службени гласник“ је пре осам година, у два велика тома, на 1.700 страна, објавио сва документа, извештаје и коментаре овог „случаја“, до којих сам ја могао доћи, па онај кога ова крими повест занима, може тамо завирити.

* Са ове временске дистанце можете ли нам рећи ко је био у праву, они који су вас нападали или они који су вас бранили?

– Историја нас учи да никад нису били у праву они што су зарад књижевног дела насртали на писце. Ако сте мислили на то да ли су моји „критичари“, тужиоци и судије, имали право да те стихове читају као ружење режима и скрнављење култа вође, наравно да су имали, једнако као и они који су ме друкчије разумели и бранили. Сваки читалац стихове може „тумачити“ како хоће. Само се суд не сме мешати, оптужба и пресуда не смеју се заснивати на „тумачењу“.

* Да ли су и сада песници опасни по друштво, или данас нема опасних књига, јер вас нико више не чита и не слуша?

– Питање сугерише и одговор. Слажем се, нема више опасних књига ни опасних песника. Тирана има, али нема ко да их тера. Почесто изгледа да тирани и деспоти нису гори од данашњих демократа. Истрошени су многи друштвени модели, затамњени видици, зацарила малодушност. Човек не зна на коју страну да се окрене. Поезија изражава ту неизвесност, али песници одавно нису путовође.

Стихове многи пишу, али их мало ко чита. Паралитература је окупирала књижарске излоге и ТВ екране. И оно мало читалаца ухваћено је у паукову мрежу „кухињских“ романа, ТВ серија, ријалитија и реклама. И школе све мање пажње посвећују лектири. Неће ваљда ово данас потрајати до сутра и прексутра?

* О чему се данас ћути?

– Толика озбиљна питања од општег интереса данас се неоспорно прећуткују. Да их не набрајамо. Неки ћуте да изјашњавањем не би наудили својој друштвеној позицији, а неки зато што не верују у могућност ваљаних решења. Брижна мањина се уздржава од оглашавања стога што мисли да опортунизам и ћутање понекад могу имати и дубљи смисао. Јер, било какав темељнији критички став, у овом историјском тренутку, не би доприносио решавању приоритетних проблема. Озбиљна друштвена несагласност или криза, ослабила би позицију наших заступника на међународној политичкој сцени. Поготову кад су на столу најтежа државна и национална питања.

* Да ли сте заиста, као што сте на крају „Клупка“ спевали, „закључали радњу и бацили кључ“?

– Закључио сам и закључао, верујем, једну опсесивну лирску тему којом сам се дуго бавио, а оловку ћу, ако ме рука и глава не издају, бацити кад „бацим кашику“.

ИЗГУБЉЕНИ НА РАСКРШЋУ

Откако су атеисти „убили бога“ и рај с неба свукли на земљу, а верски, идеолошки и расни фанатици обзнанили да је дозвољено убити и сваког човека, ако се не понаша у складу са њиховим догмама, све људске и хришћанске врлине пале су на најниже гране. Узвишени хуманистички принципи и етичке норме скрајнути су као запреке на путу према „светлој будућности“ – каже Ђого.

– Кад су, јуче или ономадне, упокојене све велике идеје, идеологије и утопије, човек је остао у празнини, сам и збуњен, без вере и наде. Све је постало упитно. Данас стоји изгубљен на раскршћу и сумња у сваки путоказ, у сваку испружену руку. Тако се бар мени у измаглици привиђа свет. Али, кад нешто не могу да распетљам у глави, ја слушам срце. И то је оно спасавајуће.

Аутор: ДРГАНА МАТОВИЋ

Извор: ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ