У емисији „На нишану Лазанског“ историчар Миле Бјелајац и публициста и новинар Слободан Кљакић говорили су о покушајима ревизије историје Другог светског рата на просторима бивше Југославије. Између осталог, у Хрватској се покушава изједначавање Блајбурга и Јасеновца.
Сваког маја у Хрватској, али и шире, води се расправа треба ли и на који начин обележавати догађаје у Блајбургу, месту у Аустрији, у коме су, наводно, партизанске снаге у мају 1945. стрељале припаднике усташког покрета.
Број стрељаних се надувава од деведесетих година прошлог века. Комеморативни скуп одржан је и ове године, али су аустријске власти забраниле истицање усташких симбола.
Ипак, хрватска држава не одустаје од покровитељства манифестације у Блајбургу, па је и ове године покровитељ комеморације био хрватски Сабор.
Према Бјелајчевим речима, дух из боце је пуштен деведесетих година, а владајућа Хрватска демократска заједница (ХДЗ), која је Хрватском владала и тада, талац је новог мита о Блајбургу.
„Оно што је некада била баштина емиграције, сада постаје део хрватске државне политике и то је евидентно. То је толики ментални притисак, да ви сада, ако одустанете или кажете неку критичку реч поводом тога, или не желите да се одазовете и присуствујете, тиме демонстрирате ваш однос према том делу историје.
То се тумачи као да је то ваш однос према данашњој Хрватској. Могу да кажем да је отрежњавајуће то што је Аустрија с правом поставила питање даљег одржавања тих комеморација, где се отворено иде са симболима једног режима који не може ничим да се опере“, каже Бјелајац.
Оно што је, рема Бјелајчевим речима, ужасавајуће, то је што чак и хрватска опозиција, левица и друге мање странке, изједначавају Блајбург и Јасеновац. Незамисливо је да Немачка данас одржава комеморације СС трупама које су савезници ликвидирали пред или непосредно након нацистичког пораза, додаје он.
„Та земља је прошла кроз катарзу, прошла је кроз тај процес и у школском образовању. Југославија, за разлику од послератне Немачке, била је земља помирења и многе ствари, као и злочини у току рата, били су негде склоњени, сачекали су крај осамдесетих или деведесете године да почну та преиспитивања.
У појединим срединама се сматрало да су сва средства дозвољена и да је дошао тренутак историјског реванша, макар у сфери историјског сећања“, објашњава Бјелајац.
Такође, додаје он, требало је и Југославију обојити црним бојама, што се све јако добро уклопило.
Нажалост, сведоци смо да једна држава, којој су у Устав уписане антифашистичке тековине, обележава дан пораза једне квислиншке творевине, каже Кљакић.
„Сетимо се чувеног оснивачког сабора ХДЗ. На тај сабор је из иностранства, из усташке емиграције, у једном или два авиона пристигло више од 120 прононсираних ратних злочинаца који су припадали усташким формацијама. У Југославију су ушли тако што је то била ингеренција хрватске републичке полиције.
Преплитање између две струје политичког миљеа Хрватске не почиње 1990. Постоје индиције о петљавини која је ишла од Владимира Бакарића са Бранком Јелићем, који је био један од отаца усташке емиграције и да су вођени преговори, засновани отприлике на концепцији коју је Макс Лубурић у својој издавачкој кући у Мадриду објавио 1962. или 1963, а која се зове ’Темељна начела хрватског ослободилачког покрета‘“, објашњава Кљакић.
У том документу Лубурић, током рата командант свих концентрационих логора на тлу НДХ, залаже се за успостављање симбиозе између струје хрватских комуниста који су одувек били за отцепљење од Југославије и усташке емиграције.
Прича о Блајбургу кренула је из католичких кругова — грађу о Блајбургу почео је да сакупља католички свештеник Крунослав Драгановић, човек који је непосредно после краја рата био задужен да „пацовским каналима“ из Европе пребаци усташе у Аргентину.
Драгановић, који се својом вољом вратио у Југославију је, каже Кљакић, још 1966. за објављивање припремио књигу о Блајбургу, чак је покушао уз помоћ Ватикана да се пред УН суди Југославији поводом Блајбурга. Тада је та акција била осујећена.
Када говори о полемикама око броја убијених у Јасеновцу, Бјелајац подсећа да процену броја жртава није вршила српска страна, већ хрватска комисија. На челу те комисије није био Србин, ту комисију нису водили Срби, управо да би Хрватској било остављено да она доживи катарзу и да се пружи рука помирења једном народу који је заиста страдао.
Упоредите хумку у Блајбургу са хумкама у Јасеновцу, са једне и са друге стране Саве, каже Бјелајац, када говори о изједначавању броја жртава. Прилика да се Јасеновац адекватно обележи пропуштена је непосредно после рата, додаје он.
Извор:sputniknews.com