Ма како можда неком чудно звучало, ја не мрзим хрватски народ. И поред свега што данас знам о страдању моје породице, ”тамо”; и поред тога што сам, згрожен и заувек потресен, сазнао толико тога о ужасима кроз које су пролазили Срби у хрватској ”тисућу лета сањаној” држави, ја нисам никада замрзео ”све Хрвате”, нити поверовао у то да тамо живе све од реда вампири, монструми и крволочне убице у покушају.
Па, нисам луд, ни оболео од неизлечивог гнева и мржње.
Одрастао сам, делом (преко летњих ферија), и у маминој Банији и татиној Лици, па сам тамо, у школској библиотеци у банијској Малој Градуси, сазнавао све нијансе и важност борбе Зрињских и Франкопана (тог бледоликог витешког јунака борбе против Турака и немачког цара Фердинанда), читао сам незаборавну ”Модру ласту”, али и Аугуста Шеноу, Владимира Черину, Кушанову ”Лажеш, Мелита”, Улдерика Донадинија, Матоша, Слободана Новака, Ивана Супека, Павла Павличића, Данијела Драгојевића, Томислава Ладана, и, нарочито, Тина Ујевића (кога прелиставам, редовно, и дан данас).
Уживао сам у Бабајиној ”Брези”, Папићевом ”Избавитељу”, ”Глембајевима” Антуна Врдољака; са симпатијама гледао на глумце попут феноменалног Ивице Видовића, Бориса Бузанчића, Ане Карић, Перице Мартиновић, Вање Драха, Бориса Дворника, Богдана Буљана (мог несуђеног таста), Шпире Губерине, Аријане Чулине; снимао први концерт групе ”Филм” у Београду, сретао се са Дарком Рундеком и Ивом Лесићем…
Никад нисам имао трунку мржње према Хрватима, већ сам у њима гледао много конзервативнију варијанту словенских народа од нас (са неупоредиво бољом телевизијом од оне наше, београдске)…
А онда сам у једној сплитској кући, палати подигнутој још пре Другог светског рата, тачно изнад њихове морске риве – добио на читање ”Магнум Кримен” Виктора Новака. Њено прво издање (из 1948), од преко хиљаду страна, са сивкастим корицама и насловом на латинском.
Још увек се сећам тог дана једног давног лета. И мог шока, док сам читао све оно што је ту забележено, словима која су ми, мутна, просто лебдела пред очима.
Никада нећу заборавити тај судбоносни тренутак и ових пар сплитских дана у којима сам прочитао од корица до корица ту велику (по свему, а не само бројем страна) књигу сећања на српске жртве и њихова непојамна страдања у хрватској држави под поглавником Павелићем.
Ипак, ту књугу је написао један етнички Хрват (рођен у Доњем Загорју), универзитетски професор и оштри критичар римокатолички и антисрпски оријентисаног усташтва.
Ни то не смо да заборавимо, да не би постали слични онима који то и желе да направе од нас: или да нас побију, или да нас превере у римокаточичанство или да нас протерају и тако претворе у фрустриране и немоћне, доживотне мрзитеље свега хрватског (своје близанце у искривљеном огледалу).
Трагедија садашњих житеља Хрватске и јесте у томе што њихови дедови и очеви нису прошли кроз више него оправдану и неопходну лустрацију, што нису денацификовани ни ”деусташизирани” – јер су тако и они, рођени годинама после ових злочина, суштински осуђени на доживотну мржњу и психопатско стање ума и душе (исто као и оно својих родитеља, као и њихових родитеља).
Ми, Срби, се боримо са њима, али без те идеје о ”пакленом накоту” који ”треба истребити”. Ми тој борби приступамо ратнички, а не садистички и психопатски.
За нас је СВАКО ДЕТЕ (без обзира на порекло и грехе родитеља) светиња и нешто што се не може убацити у наш међусобни рачун и узајамно безумно масакрирање и ”намиривање крви”.
Замислите толике њихове генерације осуђене на пакао (прави правцати пакао, кога ниједан усташа ни србомрзачки Хрват није избегао), колико је то страшно!
Јер и они међу Хрватима који нису по природи зли, ни ”бешћутни”, упадају у исту замку наставка геноцидног пројекта против Срба, без обзира да ли су националистички и шовинистички настројени или су ”само” неспремни да схвате да четници и усташе нису исто, да генерал Драгољуб Михаиловића (са насловнице америчког ”Тајма” током рата, добитник медаље председника Трумана одмах после рата) и поглавник Анте Павелић (кога су се стидели и над његовим злочинима згражали чак и високи официри СС-а) не представљају исту групу ”колаборациониста” из последњег светског рата.
То не разуме чак ни један Лордан Зафрановић, велики хрватски и европски уметник, искрено посвећен проналаску истине о страдању невиних цивила (Јевреја, Срба, Рома…) у рату у логорима смрти широм НДХ. Па и он у своје филмове (”Пад Италије”) непрестано и неиизбежно убацује искривљени лик ”четника”, приказаних као да су изасланици из пакла, сасвим слични усташама (чак и гаднији и примитивнији од њих).
Колико је опасан тај вирус, наслеђен из јасеновачке торбе хрватских србоубица, тек ће се видети, у немогућности истинског покајања читавог овог несрећног, паклу препуштеног народа. Застрашујуће је то, посебно када гледате у лица њихове деце, чедне и још увек неискварене душевним болестима које ће неумитно стећи даљим ”васпитањем” и током школовања у овако постављеном ”вредносном систему”.
А пошто је ”напад – најбоља одбрана”, Хрвати тону све дубље и дубље у живо блато својих грехова, па почињу да изврћу чињенице за 180 степени и постављају истину наглавачке, исмевајући страдања Срба и оптужујући их за оно што су они њима учинили. До те мере, да уместо да зароне главу у песак вечног стида, они НАС БЕЗОЧНО ОПТУЖУЈУ ЗА НАВОДНИ „ГЕНОЦИД НАД ХРВАТИМА“.
Као када би Немци кренули да оптужују Јевреје за масовне злочине и геноцид почињен над њима! С том разликом да су Јевреји могли да гледају поражену Немачку како гори у осветничком пламену после страшних савезничких бомбардовање, да виде нацистичке главешине како висе уредно обешени после суђења у Нирнбергу – док је све то (готово у потпуности) изостало у српско-хрватском случају. Па онда пишу да је ”Јасеновац освета за Блајбург (!), као да не схватају да су се злочини у јасеновачком логору смрти десили ПРЕ онога што се догодило у Блајбургу.
Хрвати иду, као опседнути, ка амбису Божије освете (ако ништа, онда после смрти) у паклу, где они сигурно чине пропорционално најприсутнију и најбројнију нацију од свих на свету.
И то је тешко зауставити, јер се тамо ништа иоле озбиљно не чини да се спречи овакав ток ствари. Фрањо Туђман је уништио, изгледа, и последњу шансу да се приведу ”к познанију права” и ипак некад осете свој непокајани, страшни грех.
Он је, супротно свему нормалном и праведном, Хрвате увео у још дубљу мржњу према нама, Србима, са идејом да ”треба уништити сведоке”, па ће тако ”нестати и сам (почињени) злочин”.
Страшна је и језива хрватска судбина. Не били им у кожи.
Божија казна је нешто најстрашније што се уопште може замислити.
А томе се, врло лако, може придодати и макар нешто овоземаљске правде.
P. S.
Посебан додатак свему што знам и осећам када је реч о Хрватима, представља судбина моје мајке Милке, њеног оца Ђуре и деде Душана (убијених у Јасеновцу). И све оно што сам, много касније него што би то било нормално, сазнао о патњама очеве породице у Лици, током тих истих страшних година (када је скоро цела Хрватска постала усташка).
Ово ме и лично обавезује да истрајем у упорном откривању (пред светом, али и пред још необавештеним Србима) оне пуне истине о нашем огромном, библијски великом страдању.
Извор: Драгослав Бокан