Такозвана Армија БиХ – неформална група грађана без команданата, злочина и логора?

Хашки трибунал и службено је 29. новембра затворио своја врата читањем правомоћне пресуде херцегбосанској шесторци осуђеној на укупно 111 година за удружени злочиначки подухват против босанских Муслимана и међународни оружани сукоб на територију цијеле БиХ у којем су судјеловале и јединице ХВ-а, борећи се на страни ХВО-а против такозване Армије БиХ, односно, како Трибунал наводи, „војске Владе БиХ“.

Након 24 године рада Хашког трибунала, намеће се питање,је ли уопште војска тадашњих бх. Муслимана, имала икакву заповједну структуру, организацијске јединице, је ли уопште чинила злочине и имала логоре? Је ли уопшре такозвана Армија БиХ постојала и учествовала у ратним дешавањима у БиХ или су све то, хрватска и српска јавност, у БиХ измислиле?

Пред Хашким трибуналом правомоћно је осуђена структура ХВО-а из Средње Босне,Херцеговине, а на крају, пресудом шесторци, врх Хрвата у БиХ за вријеме рата. Из њеБосне су правомоћно осуђени Златко Алексовски (7), Тихомир Блашкић (9), Мирослав Брало (20), Анто Фурунџија (10), Дарио Кордић (25), Марио Черкез (6), Драго Јосиповић (12), Владимир Шантић (18) и Ивица Рајић (12), прецизније, укупно 119 година затворских казних.

Сви они су одговарали за злочине над Бошњацима у Ахмићима код Витеза, Ступном Долу код Вареша, односно, за кампању прогона босанских Муслимана и етничко чишћење босанских Муслимана са ширег подручја Средње Босне. Младен Налетилић (20) и Винко Мартиновић (18) одговарали су за злочине над тадашњим Муслиманима у Херцеговини. Задњи поступак водио се против Јадранка Прлића, Слободана Праљка, Бруне Стојића, Миливоја Петковића, Валентина Ћорића и Берислава Пушића. Херцегбосанској шесторци потврђене су затворске казне с првог степена, односно, укупно 111 година. Хрвати из БиХ правомоћно су осуђени, у оквиру свих предмета, осуђени на 268 година затворских казних.

С друге стране, Хаг је правомоћно осудио официре такозване Армије БиХ, њих петорицу, односно, Расима Делића (3), Енвера Хаџихасановића (3,5), Амира Кубуру (2), Хазим Делића (18) и Есада Ланџу (15). Хазим Делић и Есад Ланџо одговарали су за злочине над Србима у Сарајеву, Ћелебићима и Коњицу, а Хаџихасановић и Кубура за злочине над Хрватима у Зеници и дијелу општине Травник. Расим Делић је као начелник Главног штаба такозване Армије БиХ одговарао за злочине над Хрватима и Србима.

Бошњачко политичко и вјерско руководство пресуду херцегбосанској шесторци дочекало је као „правду за жртве злочина“. Иако обране шесторке ни у једној фази поступка злочине нису негирале него их настојале смјестити у прави политички и војни контекст ратних збивања и срушити тезу о постојању УЗП-а, односно, заједничког криминалног плана, Трибунал се, неутемељено одлучио за институт УЗП-а и занемарио офанзиве такозавне Армије БиХ.

Судија Антонети једини је то исправно примијетио у свом Издвојеном мишљењу на првостепену пресуду тврдећи како су акције ХВО-а против такозване Армије БиХ, били спорадични сукоби. Антонети тако тврди како су одређени окршаји инциденти које су неспорно починили војници ХВО-а били одговор на офанзиву такозване Армије БиХ. Жртве злочина ХВО-а, ипак су остале без правде, јер за злочине нису одговарали они који су их и заиста починили. Тијеком поступка против Прлића и осталих, тврди Антонетти, није видио ниједан документ о изравном наређењу, ниједног од осуђених, за офанзиву на положаје такозване Армије БиХ и нападе на цивилно становништво.

Историја ратних сукоба у БиХ какву је написао Хаашки трибунал говори како такозавна Армија БиХ, чак и ако је имала комаданте јединица, они нису знали што се заиста збивало на одређеним подручјима, нису могли ефективно контролирати војнике којима су, ако уопште и јесу, командовали. Војска коју су организирали тадашњи босански Муслимани као да није имала Војну, а још мање цивилну полицију, која би могла кажњавати починиоце злочина над Хрватима, као ни тужилаштваа која би то могла процесуирати у времену почињења кривичних дјела. Злочини над Хрватима у БиХ остали су некажњени, ако су се уопште и догодили. Баш како то и стоји у једном од параграфа пресуде Дариу Кордићу и Мариу Черкезу.

„Ако су се злочини над Хрватима у Средњој Босни можда и догодили, то не оправдава чињенице о етничком чишћењу босанских Муслимана из Лашванске долине“, наведено је.

Све то, заправо, дуги низ година, тврде бошњачки политички и вјерски лидери. Бакир Изетбеговић небројено много пута казао је како су злочини тајозване Армије БиХ били спорадични инциденти, а у задњој изјави у погледу такозване Армије БиХ, Изетбеговић је казао како “ такозвана Армија БиХ, не само да није чинила злочине него их је спрјечавала“. Мантру о безгрешној, славној и часној, такозваној Армији БиХ, понављали су редом функционери Изетбеговићеве СДА, од Шефика Џаферовића, Халида Гењца, Селме Цикотића, и то редом, све они које се доводи у везу с ратним злочинима над Хрватима и Србима у БиХ.

Хрватски члан Предсједништва БиХ, Драган Човић, између бројних изјава и коментара о пресуди шесторци, рекао је како је потрено ријешити питање 331 логора тајозване Армије БиХ.

На Човићеву изјаву реагирао је Савез логораша БиХ. Чланови тог Савеза БиХ су искључиво Бошњаци који су били жртве логора ХВО-а и ВРС-а. Сам назив тог удружења споран је, баш као и назив бошњачко-муслиманске војске такозване Армије БиХ јер је ријеч о класичној узурпацији назива државе Босне и Херцеговине и војске коју је формирало тадашње крње Предсједништво БиХ и Влада БиХ. Легитимитет називати се „Армијом БиХ“ изгубили су оног тренутка када су средишње институције у Сарајеву напустили представници Срба, а потом и Хрвата.

Савез логораша БиХ могао би постојати онакав како је регистрован и назван када би његови чланови били Срби, Хрвати и Бошњаци, жртве логора свих трију зараћених страна. Но, то је већ стара и виђена политика дијела бошњачке заједнице у БиХ који вишенационалну заједницу конститутивних народа третирају и разним механизма претварају у националну државу, како се воле називати, „темељеног“, бошњачког народа.

Из Савеза логораша БиХ су тако, Човићеву изјаву о постојању 331 логора Армије БиХ, одбацили и позвали да заједно с њиховим тимом крене и покаже локације тих логора.

„Међународни суд за бившу Југославију пресудио је да је тајозвана Армија РБиХ имала само један логор, и то онај у Челебићима“ рекао је предсједник Савеза логораша у БиХ, Јасмин Мешковић.

Навели су како „логор Челебићи основала је тајозвана Армија РБиХ и ХВО, дјеловао је неколико мјесеци тијеком 1992. године прије него је затворен. Под контролом такозване Армије РБиХ било је и неколико других мјеста гдје су затварани ратни заробљеници, попут Спортске дворане Мусала у Коњицу, Силос у Тарчину те неколико других локација у којима је затварано по неколико заробљеника, за што се данас воде судски процеси пред Судом БиХ“.

Пред Судом БиХ води се тек неколико поступака против припадника такозване Армије БиХ за ратне злочине и то према индивидуалној одговорности, а организатори и налогодавци злочина над Хрватима у БиХ данас, не само да су аболирани било какве казнене одговорности, него су високи функционери СДА, Исламске заједнице БиХ, а тако и институција Федерације БиХ и БиХ. Зграда у којој су данас смјештени одјељена Суда БиХ и Тужилаштва БиХ, била је логор, „Виктор Бубањ“ за Србе у Сарајеву.

Након затварања Хаашког трибунала и скорог укидања Одјела за ратне злочине при Тужилаштву БиХ пред којим су тек поједини припадници такозване Армије БиХ одговарали по индивидуалној одговорности, чини се како су данашњи Бошњаци у БиХ, тих ратних година, сви одреда били цивилно становништво над којим су ХВО и ВРС изводили геноциде, удружене злочиначке потхвате, злочине против човјечности, а њихови лидери, све то мирно проматрали одбијајући се самоорганизовати и бранити од „двоструког агресора“.

Јесу ли онда, припадници такозване Армије БиХ који су, несумњиво чинили злочине над Хрватима и Србима у БиХ, били тек нека неформална група грађана, која се, ето, сасвим случајно, у истом тренутку нашла на одређеним подручјима попут Бугојна, Травника, Какња, Зенице, Завидовића, Тешња, и уз помоћ, хуманитарних радника с Блиског истока, у доброј намјери, голоруки, али не и голобради, ослобађали територију у траперицима и тенисицима? Је ли такозвана Армија БиХ уопште постојала или је то још једна од медијских манипулација здружених агресора Загреба и Београда, Мостара и Бањалуке, а све у сврху подјеле Босне и уношења немира међу ‘грађане’ ове земље?

(Дневник.ба)

Извор: Радио Телевизија Републике Српске