Муслимани у Другом светском рату

Давид Мотадел: Реакција муслиманског становништва према немачком освајачу у ратним подручјима није била јединствена

На десетине хиљада муслимана се током Другог светског рата борило на страни хитлеровог националсоцијалистичког режима. Историчар Давид Мотадел за ДВ анализира природу тог односа.

У вашој књизи „За пророка и фирера“ (Für Prophet und Führer) пишете о политици националсоцијалистичког режима према исламу. Шта је била карактеристика те политике?
— На врхунцу Другог светског рата, 1941. и ’42. године, када су немачке јединице умарширале у подручја насељена муслиманима, попут Балкана, Крима, северне Африке и Кавказа, у Берлину се о исламу почело размишљати као о значајном политичком фактору. Хитлеров режим је корак по корак врбовао муслимане и користио их за борбу против, наводно, заједничких непријатеља: Велике Британије, Совјетског Савеза, САД и Јевреја. У регионима у којима су претежно живели муслимани, националсоцијалистички режим брзо је почео да шири пропаганду по којој је тзв. Трећи Рајх био приказиван као заштитник ислама. И војницима Вермахта је рецимо, непосредно пре акција у северној Африци, подељен памфлет под називом „Ислам“ у којем им је објашњавано како се односити према муслиманском живљу. На Кавказу и Криму, тамо где је Стаљин уочи Другог светског рата спроводио бруталну политику против ислама, Немачка је подизала џамије и школе Курана, све у нади да ће то становништво окренути против Совјетског Савеза. Немачки пропагандни стратези систематски су радили на политичком тумачењу текстова из Курана или су инструментализовали појам тзв. „светог рата“, односно „џихада“, како би муслимане подстакли на верски интонирано насиље против савезника. Поред тога регрутовано је на десетине хиљада муслиманских добровољаца који су се од 1941. појачано прикључивали Вермахту, али и СС-јединицама. То су пре свега били Бошњаци, Албанци, кримски Татари и муслимани са Кавказа, као и из централне Азије.

Шта је био циљ националсоцијалистичког режима када је реч о политици придобивања муслимана?
— Разлози за такву политику били су вишеструки: немачка војска је у многим регионима у којима је деловала била у додиру са муслиманским становништвом. Истовремено, након 1941. нагло се погоршала војна ситуација. Постојала је нада да ће губици на Источном фронту моћи да се надокнаде војницима муслиманима. Они су слати на све фронтове: борили су се око Стаљинграда и Варшаве, а на крају чак и у борбама око Берлина. Муслиманским војницима било је омогућено да практикују своју веру и верске праксе попут ритуалног клања животиња. Ту врсту клања животиња нацисти су 1933. забранили из антисемитских разлога, али су је поновно дозволили 1941. због муслиманских војника. Посебну улогу међу војницима играли су тзв. „војни имами“ који су били задужени не само за верска питања, већ и за политичку индоктринацију.

Постоји широко распрострањено мишљење да су муслимани за време националсоцијализма били чврсто на страни нациста, јер су се због антисемитизма осећали повезани с њима. И да је националсоцијалистички режим баш из тог разлога врбовао муслимане. Колико је истине у тој тврдњи?
— У пропаганди, нарочито у арапском свету, антисемитизам је – као уосталом генерално и у немачкој пропаганди – играо велику улогу. То је често било повезивано с ционистичким насељавањем Палестине, што је између два рата била важна тема у арапском свету. Ипак, тешко је паушално говорити о некаквом општем и распрострањеном антисемитизму међу мислиманима. Неки присни савезници националсоцијалистичког режима, попут муфтије јерусалимског Мухамеда Амина ал Хусеинија, делили су мржњу према Јеврејима са режимом у Берлину. Али у ратним подручјима, на Балкану, у северној Африци или на истоку Европе, ситуација је била много сложенија. У тим крајевима су муслимани и Јевреји дуго живели заједно. Понегде је чак забележено и да су муслимани помагали Јеврејима да се сакрију од Немаца.

Шта су они муслимани који су сарађивали с националсоцијалистима очекивали од те сарадње?
— Реакција муслиманског становништва према немачком освајачу у ратним подручјима није била јединствена. У Либији, где је становништво годинама трпело брутални режим италијанских колонизатора, немачко-италијанске јединице прихваћене су хладно. У Совјетском Савезу је било једноставније. Притом би требало рећи да је за већину муслиманских војника одлука да се прикључе немачким трупама била више прагматичне него верске природе. Осим тога, многи су регрутовани у логорима за ратне заробљенике. Њима је једноставно само било стало до тога да побегну од глади и болести. Многи су веровали да ће им немачка униформа помоћи да преживе рат.

Хајнрих Химлер, вођа СС-а, рекао је једном приликом да је ислам „за војнике практична и симпатична вера“. Да ли су националсоцијалисти заиста позитивно гледали на муслимане или су им они само послужили као инструмент за постизање циља?
— Моја теза је да се исламска политика Немачке у тзв. Трећем Рајху базира на прагматичним мотивима. Истовремено, истина је да су неки од водећих људи режима, попут Хитлера или Химлера, били симпатизери ислама. Кад год је Хитлер током рата критиковао католичку цркву, он ју је упоређивао са исламом. Док је католичанство за њега била слаба, омекшала и „женска“ вера, ислам је хвалио као јаку и агресивну „веру ратника“. Тај став константно срећемо и код других нацистичких лидера. Ипак, може се рећи да је на крају превладала стратегијска, а не идеолошка мотивација када је у питању политика према исламу Хитлеровог режима.

Давид Мотадел је професор за међународну историју на London School of Economics. Студирао је историју на универзитетима у Фрајбургу, Бауелу и Кембриџу и као научник радио на универзитетима Харвард, Јејл и Оксфорд. Редовно објављује чланке у „Њујорк Тајмсу, „Шпигелу“ и „Зидојче цајтунгу“. Из штампе је управо изашла његова књига „За пророка и фирера – исламски свет и Трећи Рајх“.

(Дојче веле, 14. новембар 2017.)

Извор: Нови стандард

Везане вијести:

СС Ханџар дивизија у Француској | Јадовно 1941.

Хрватски и муслимански нацисти: 23. брдска СС дивизија „Кама …

Да Срби забораве Други светски рат | Јадовно 1941.