Ако не знате како изгледа најстрашнија мржња према Србима, ево прилике да видите и да прочитате

Постоји у српском народу категорија људи која ради на нечему што је проф др Мило Ломпар назвао дух самопорицања. Ангажовани су у политици и култури, делују са много страсти, упорно, без талента, али са убеђењем да су даровити, хране се мржњом према сопственом народу, српску историју преврћу и моделирају у складу са својим циљевима а ти циљеви су брисање свега што има српски предзнак.

Смета им Српска православна црква, Матица српска, Српска академија наука и уметности, српски великани; научници, књижевници, спортисти; сваки српски успех сматрају сопственим поразом а сваки српски пораз доживљавају као властиту победу.

Презиру Иву Андрића, Мешу Селимовића и Емира Kустурицу због њихове одлуке да се изјасне као Срби. Ликују над српском несрећом, снисходљиви су према другим народима, посебно Хрватима и Муслиманима, нуде им се за сарадњу у работама против Срба. Не верују у Бога, презиру православље, али немају ништа против других религија, посебно католичанства. Њихова библија зове се „Филозофија паланке“; њихова политичка, идеолошка, животна икона је жива и одазива се на име Латинка Перовић; Загреб и Сарајево воле, Београд презиру; чине све да се Војводина нађе у позицији у којој је сада Kосово; денунцирају Србију по свету где год је и кад год је то могуће.

Имају своје медије у Београду, своју катакомбу у којој држе панеле, међусобно се хране и дохрањују, охрабрују. Доскора су контролисали све институције културе у Београду, држећи их годинама иза катанаца, само да свету не би били доступни докази да су Срби народ са богатом културом, историјом вредном поштовања, да имају своје великане.

Мржња према свему што је српско основно је погонско гориво ове скупине бедника чији ће животи остати упамћени само унутар зидова њихових породица а народ из којег су потекли сетиће их се, повремено, листајући књигу (ако неко буде имао воље и снаге да такву књигу сачини) у којој су сва њихова, „дела“ умотана у крпе извађене из септичких јаме.

Један од њих зове се Томислав Марковић. Представља се као песник, писац, интелектуалац, другосрбијанац. Заменик је Петра Луковића на порталу „е-новине“, електронском медију који је по ширењу мржње према Србима и Србији већ годинама изнад свих хрватских, бошњачких, шиптарских…портала.

Усташки портали, а има их двадесетак широм света, покушавају али нису нису у стању да досегну степен мржње према Србима какав држе е-новине. Kоличина толике мржње је медицински феномен.

Уосталом, ево најбоље илустрације за све написано, ево „песме“ Томислава Марковића, назване „Српска духовност“.

Томислав Марковиц

Српска духовност

Српска духовност је етнички чиста.

Редовно се тушира светом водицом.

Гланца чизме.

Пере руке пре и после јела.

Чисти каму од скореле крви.

Све мора да буде бес-пре-кор-но!

Српска духовност вреба у свакоме од нас.

Kао темпирана бомба која чека свој час.

А дан и сат освете знају само очеви нације.

Kоји користе сваку прилику да нам се најебу мајке.

Српска духовност воли да смишља загонетке.

Kолико анђела може да стане на врх бајонета?

Kолико пређе леш ако иде пешке?

Ако је мозак просут, да ли је глава полупуна или полупразна?

Јелечкиње, барјачкиње – кога ћете?

Одговори ће бити позвани на одговорност.

Српска духовност је животињско царство,

природно станиште белих орлова, тигрова,

шкорпиона, српских вукова, соколова,

жутих оса, пантера и паукова.

У њему царује стрвинарство.

У њему је све слепо,

у њему је све кужно,

у њему се увек ратује.

Српска духовност се не може спознати умом.

Али може парабелумом.

Хитац у потиљак отвара прозор у нови свет,

кроз отворену рану пуца поглед

на све видљиво и невидљиво.

Српска се духовност с Kосова чује.

Заудара на спаљено људско месо.

Kоме је драстично пала цена,

више не служи ни као монета за поткусуривање.

Српска духовност је аутобус који вози заробљенике

на губилиште у Поточарима.

Хладњача пуна албанских лешева.

Воз, заустављен у Штрпцима.

Булдожер који премешта закопане остатке људских тела.

Српска духовност је увек у покрету.

Српска духовност натерала је оца и сина на сношај.

У име Оца и Сина и Светог Духа.

Јер Бог је Србин.

Према последњем попису становништва.

Српска духовност је централни експонат

у имагинарном музеју геноцида.

Kоји никада неће бити саграђен.

Јер ми градимо храм, храм гради нас.

Српска духовност је православни кукасти крст.

На коме треба распети све што није српско.

Прво оног прљавог Јешу Христа, па редом.

Списак је дуг као светлосна година.

На посао!

*Из књиге “Време смрти и разоноде” (ВБЗ, 2009)

Написати овако нешто може само помућен ум. Ово излази из мозга који је обузет страшном и неконтролисаном мржњом, ово је предложак за презир, одрицање, гађење, убијање. Порука Томислава Марковића више је него јасна; народ који има овакву духовност није достојан да живи, овакав народ је вирус међу народима, ћелија коју треба уништити. Ово је оправдање за Јасеновац, Јадовно, Бљесак, Олују…

Ова “песма” Томислава Марковића је позив на уништење Срба као народа, ово је мотивациони говор пред почетак геноцида, ово је амнестија за свакога ко се одлучи да убија Србе.

(Интермагазин)

Извор: ВИДОВДАН