Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Име му је међу око 1600 усташа- католика погинулих „за хрватску слободу“ на споменику у Чапљини, подигнутом 2002. године
Иван Јовановић – Црни
Полуписмени сељак, усташа јамар, мучитељ и масовни убица, монструм из Шурманаца у католичкој жупи Међугорје, главни убица пребиловачких мајки и њихове деце и хиљада других Срба, завршио је Други светски рат као Титов партизан у Жумберачкој бригади!
У њу је ступио у маја 1945. после заробљавања код Цеља и остао до демобилизације 3.јула 1945! Јовановић је ову чињеницу из своје биографије испричао 4. 10. 1956, иследнику Ахмету Алечковићу, као окривљени у Истражном отсјеку Мостар Државог секретаријата за унутрашње послове БиХ (записник 463/56).
Иван Јовановић је рођен 1902, у Шурманцима, срез Мостар, од оца Јакова и мајке Луце р. Карачић. Био је ожењен и отац деветеро дјеце. Заклети је усташа од 1940, године, а у рату био је усташки главар села Шурманци. Учествао је у нападу на југословенске војнике у Чапљини и првим усташким злочинима у априлу 1941.
Са својим братом Лудвигом Јовановићем и Андријом Буљаном из суседног Дретеља, патолошким убицом , кога су се и неке усташе гадиле, такође „борцем за хрватску слободу“, са именим на споменику у Чапљини, по директиви или по сагласности усташког врха, организовао је пункт за ликвидацију Срба у своме селу, који функционисао у јулу и августу 1941. По изјавама сведока из Шурманаца, ту је убијено око 2000 Срба.
Поред „људског фактора“, Шурманци су имали и све друге погодности да буду једно од највећих места убијања Срба- железничку пругу са станицом и простором за краће затварање и мучење мањих група људи, затим реку Неретву за бацање тела и дубоку јаму Голубинку, непознату шире и скривену у брду изнад горњег дела села у коју су могли да гурају хиљаде живих особа без посебних проблема.
Највише жртава је транспортовано из Сарајева и околине, али из Зенице, Коњица, Мостара…
Пратио их је или сачекивао у Шурманцима Андија Буљан са својим кољачима. Он и његова група је у краћем времену боравила у том граду ради проналажења и ликвидације Срба, посебно оних пореклом из Чапљине. Поред тога вршљали су по возовима и у њима хватали Србе, изводила их у Шурманцима и предавала их Јовановићима и другим зликовцима из Шурманаца, Међугорја, Бијаковића и Крућевића. После мучења, Срби су прво убијани поред пруге на обали Неретве. Тела су им потом бацана у реку.
Како су се лешеви највише заустављали у Метковићу и ту закопавани (данас су на том српском гробишту магистрала и паркинг), интервенисао је италијански окупатор због загађивања реке. Хрватске власти због тога одлучиле да се Срби који пристигну у железничким вагонима у Шурманце убијају у јами Голубинка, тако да се живи у њу гурају како се не би чули пуцњи. И то је функционисало све до прве половине августа 1941.
Убице нису биле усташе у правом смислу већ сељаци у зрелим годинама, носиоци домаћинстава. Нису имали ни униформе, ни пушке. Злочин су извршавали голим рукама или тањим коцима (моткама) дужине око 2 метра, којима везане мученике живе гурали у јаму из које није могуће изаћи.
О акцији убијања обавештавали су је сеоски главари (кнезови) преко телала, на овакав начин: „ Јозо, довезли су опет Србе на на станицу. Дођи на јаму, ујутро у 6 сати!“ Тако су се на јами, ујутро 6. августа окупило стотине домаћина из Међугорја, Бијаковић и Шурманаца и стотине наоружаних злочинаца из Чапљине и околине на челу са замеником логорника Рудом Врдољаком и Андријом Буљаном, а за најмасовију акцију убијања Срба у Херцеговини у једном дану.
Требало је ликвидирати децу и девојке из Пребиловаца, са њиховим мајкама и бакама, њих око 600. Послови су подељени. Једни чувају групу, други стражаре около да ко не побегне, трећи спроводе веће делове групе до на 3о метара од јаме, четврти одатле до руба јаме воде по 5-6 жртава, пети гурају у јаму одраслије или бацају у њу малу децу, шести око јаме прикупљају камење, седми то камење гурају и бацају у јаму за жртвама… Домаћице су код кућа спремале ручак. Послије толиког „посла“ који је трајао 5- сати на сунчаном дану ваљало је почастити и нахранити толику мобу.
Црни Јовановић је мотор свега. Све детаљно организује, надзире и помаже комшијама када се уморе, нарочито при гурању у јаму. Неке од жртава, посебно дечаке, који су се џелатима хватали за ноге, отимали се и бежали или се чврсто држали камене рубове гротла, није било лако савладати и гурнути живе у јаму. Црни их, зато, немислосрдно бије коцем куда стигне, а и ножем је радио.
Камење око јаме било крваво а около су остали опанци, мараме, капе… Када је све било готово и он је одржао говор и кренуо са другима на ручак. Сутрадан, у четвртак, је опет дошао до Голубинке, која му је од куће удаљена неколико стотина метара. Бацао је бомбе доле, не би ли утишао јауке што није вредело. У недељу је са породицом и комшијама, као прави католик, спокојно отишао у Међугорје на мису у цркву која је четредест година касније постала светски позната и посећена од милиона ходочасника.
Наравно 1941, није била толиких димензија. Немогуће се отети утиску да је он за све то он веома заслужан те је и уписан на поменути споменик. После Шурманаца, мучио је и убијао у Мостару, Сарајеву и у логору Јасеновац.
Примљен је у партизане директно из усташа, у данима док је Титова ОЗНА убијала по Херцеговини хиљаде Срба због учешћа у ЈВуО или због скривања од мобилизације. После демобилизације, скриван је више од 11 година. Углавном у околини Суботице, код Бајића, Дулића, Марковића, Острогонца…
Србија је за многе усташке кољаче била најсигурније уточиште. Ипак, неко га је ухапсио 20.9. 1956, у Палићу док је боравио код Миленка Дамјанова. Пред иследницима и на фарсичном суђењу у Мостару 1957. године, гледао да је да извуче себе и друге живе усташе.
Што је могао да прикрије, прикрио је или свалио на мртве.
Од, бар три стотине злочинаца, на суд је изведено само њих 14, а на смрт су, поред Јовановића, осуђена још петорица. Другима је судско веће нашло разне олакшавајуће околности тако да је Лудвиг Јовановић, мозак злочина, добио првостепено само три године , што је другостепеном одлуком повећано на седам година затвора, итд…
Смртна казна над монструмом, усташом и партизаном Иваном Јовановићем Црним је извршена 1958. године.
(СНД Пребиловци)
Извор: Слободна Херцеговина
Везане вијести:
КАКО ЈЕ ПРЕБИЛОВАЧКА НЕЈАЧ ГУРАНА У ШУРМАНАЧКУ …
Прилог објављен 1991. године: Свети посао потомака | Јадовно …
Један од најбестијалнијих усташких злочина
Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 10. августа 2017. године.
5 Responses
Ako se toj deci ista i ukazalo, to svakako nije bila Gospa, vec kao jedino logicno i naucno objasnjenje moze biti sledece: Naime, jako blizu nalazi se pomenuta jama gde je skoro tri hiljade ljudi u intervalima bacano. Svako ljudsko telo sadrzi malu kolicinu fosfora, na toliki broj tela kolicina fosfora puno je veca naravno, pa je nocu postojala mogucnost da se na nebu iznad jame pojavi svetlost tj odsjaj sto su hrvati iskoristlil da zgrnu ogromne pare od verskog turizma. I sada jamu ne obilazi niko, selo je u poslednjem ratu prakticno zatrto a katolici blizu dolaze da slave gospu i da se klanjaju praznoverju. Neka im Bog da po zasluzi
ГОСПИН ПРАИСКОНСКИ ГРЕХ
Иако је већ одмах било јасно да од свега неће бити ништа, на крају је заиста испало ружно, јер тешке оптужбе изговорене за скупштинском говорницом против сродника Иване Дулић – Марковић (п)остале су само увреде. Иако су произвеле толике реакције оне су нити доказане, али ни оповргнуте
пише: Славиша Косовац
Ту недавно, 15. авуста узаврелог лета Господњег 2006, Окружно тужилаштво у Лесковцу одбацило је кривичну пријаву Иване Дулић-Марковић против Горана Цветановића, а тек миропомазану потпредседницу Владе Србије, поуком о правном леку, упутило на подношење приватне тужбе у редовној грађанској парници, уз обавезу личног доказивања, да ју је тамошњи радикал и председник општинске скупштине оклеветао пред локалним парламентом када је њу и чланове њене породице назвао – усташама!
Но, она је, изгледа, одустала од сваког даљег спора.
Овим је неславно, за неке сасвим очекивано, окончана ујдурма коју је још почетком јуна изазвао, такође радикалски посланик, Зоран Красић истоветном тврдњом и више него јасним алузијама, али не, како је рекао, „на њено национално порекло него на идеолошко уверење“, изреченом са говорнице у републичкој скупштини након које су врли и приљежни партијски активисти Г 17 плус прикупили више од 70.000 потписа грађана испод (ново)покренутог захтева за забрану Српске радикалне странке.
РАДИКАЛНИ РЕЗ
Све ово приказано је као последица поновног жестоког страначког надгорњавања у часу када се Дулићева увелико спремала да, уместо у унутарпартијској чистки смењеног председника Мирољуба Лабуса, заседне у столицу првог Коштунициног доглавника, а од чијег избора је увелико овисио опстанак наизглед климаве, али надасве жилаве, српске владе. Историјским помирењем „брескви и хладњача“ Влада је поново опстала, а радикали – који су изазвали скупштинску кризу опако замерајући бившој симпатизерки Отпора и дотадашњој министарку пољопривреде раније дату изјаву да су у време власти црвено-црне коалиције „хладњаче служиле за превоз лешева уместо бресака“ – остали су, опет, кратких рукава.
После избора, прва жена потпредседник српске владе, заклела се да ће „учинити све да ствари крену на боље“ и истакла да ће јој непосредни посао бити, поред координације рада осталих министарстава и Канцеларије за придруживање Европској унији (чиме ће фактички наставити послове ражалованог страначког председника у области европских интеграција), као и остваривање и посебних пројеката за које је задужи премијер.
И онда, пресавила табак, и спаковала тужбу.
Убрзо је и Републичко јавно тужилаштво, већ 10. јула, одбило као неосновану представку за забрану рада највеће српске опозиционе странке закључивши након расправе да суштински није повређен члан 12, као ни ставови од 1. до 3. Закона о политичким организацијама, а у вези са чланом 44. Устава Републике Србије, и тако, не само спасили Томислава Николића обавезе да поједе потписану петицију, него и (пр)оценили да радикали не шире мржњу!
Или, бар ништа више, нити мање, од осталих због чега њихов шеф не предњачи по општераспрострањеном нагону за (само)одржањем иако има, можда, тек нешто повећан апетит и израженију потребу за „живим месом“. Опет, у уобичајеној појави „људождерства“, толико одомаћеној у скупштинском обраћ(унав)ању, уочена особина не захтева да једини он мора да пости мењајући ионако оскудни и нездрави јеловник намирницама богатијима целулозом.
Кад је још и Народна скупштина одлучила да не казни Красића, позивајући се да оваква повреда није описана Пословником, сасвим разочарана као Дулчинеја, доглавница Г 17 плус приметила је да је „сва срећа што је нису убили, јер ни то нигде не пише у у поменутом акту“.
ВЕЋИ КАТОЛИЦИ И ОД ПАПЕ
Ипак, није одступила од покушаја да, позивајући се на наопаке одредбе члана 179. Закона о раду на који се „на мала врата“ прогура посебне казнене одредбе – због јавног изношења ставова о руководству – и издејствује макар отказ непоћудном посланику на сталном раду у Скупштини.
Увређена до суза и потпуног гнушања, она ничим није негирала тешке, али лако установљиве оптужбе да јој се, у минулом невођеном рату, блиски рођак заиста налазио у постројбама ХОС-а, а још мање било какву везу родитеља и осталих предака са још од тридесетих година прошлог века за дом спремним терористичким и злочиначким покретом каснијег хрватског државотворца Анте Павелића, нити поновним геноцидом обновљене тисућолетне Цроатие „оца нације“ и његовог сабрата Фрање Туђмана.
Јесте да је Ивана тада била мала, али око ње су и тада били сви велики. Хрвати, нипошто Југославени или, не дај Боже, нешто друго!
Упркос свом одгоју под сасвим другојачијим светоназорима, као рођена Загрепчанка, могла је бар неког од дедова, ближих или даљих рођака, још док је била детиње радознала, запитати: шта сте све радили творећи повјесну збиљу?
Можда би се, онако смерна и девојачки срамежљива – као кад је током мисе у католичкој катедрали у Суботици поводом жетвених свечаности Дужијанце одбила да седне са осталим званицама док старији свет стоји – суочила са понечим вредним да благовремено у име породичних родоначелника и њихових наследника наново заиште опрост грехова?
Попут оних када је у Чачку пољопривреднике из Новог Пазара најавила као делегацију из нама суседне државе, или када је на сајму у Немачкој, заобишавши српски, посетила хрватски штанд изрекавши „да наша пољопривреда има будућност у Европи“, а поготову када се недавно у Суботици сусрела са Антом Ђапићем…
Или је схватила да је покал – на којем је нацртано родословно „дрво живота“ Дулићевих, а који је од хиљадудвесто и неке чуван у Ватикану, да би га пре неколико година из папске ризнице овамо донео посебни изасланик апостолског нунција у Србији – благослов умноженом и добростојећем потомству Дулићевих који су још ономад задужили пољуљану и лутеранством опасно угрожену Свету столицу немалим заслугама. Попут оних због којих и данданас на порталу изнад улазних двери катедрале у Манхајму стоји сраман, опомињући натпис:“Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата“!
ЈАМА ПОД ГОСПИНИМ СКУТОМ
Ипак, Дулићева је ту сасвим споредан лик.
Иван Јовановић ухапшен је тек 28. септембра 1956. По ноћи припадници УДБ-е опколили су имање Миленка Дамјанова на Палићу и на спавању заскочили злочинца и у крви огрезлог кољача који је био усташки ројник и ратни заповедник у херцеговачком селу Шурманцима, а унаоколо страх и трепет за све што се није шакачки, него са три прста, крстило. Надимак Црни стекао је много раније, али га је крајем јуна у видовданским покољима и током јула, а посебно 6. августа 1941, у потпуности оправдао учесталим, све масовнијим и зверскијим смакнућима недужног српског живља.
На суђењу, по предмету К. 77/57, пред Окружним судом у Мостару, окончаном 2. октобра 1957, Јовановић и још шесторица, из групе тек четрнаесторице ухваћених од преко 150 «јамара» острвљених и озверених на бар 12 јама крај леве обале Неретве, осуђени су на смрт стрељањем, а остали саучесници у крвавим и монструозним геноцидним злочинима само на дужу или краћу робију.
Изречену пресуду потврдио је 17. фебруара и првостепени суд ондашње БиХ, а потом и Врховни суд 25. јуна 1958. преиначивши неке од казни, због тежине извршених недела, на штету окривљених чиме је, наводно, правда требала у потпуности бити задовољена, јер невине жртве геноцида вечно ће остати заборављене заточене испод бетоном заливених масовних стратишта, а живи заувек ућуткани.
Преосталих свега 172 од 994 предратних житеља села Пребиловаца – од којих су бар 600 жена, деце и стараца скончали живи бачени у јаму Голубинка код Међугорја, а уз 57 у селу, 50 у Морином отоку и више од стотину покланих у Грковом долу, крај Меданових кућа и сеоског гробља на Краварици, устрељених у бесомучној хајци крај Брегаве, на Шкрци, Кошћели, Стругама и на чапљинском мосту, док су остали спроведени у житни силос у Тасовчићима, сабирне логоре у Дретељу, Чапљини и Опузену одакле им се губи сваки траг пут Јасеновца и околних јама, као и 15 погинулих у партизанима и петорице у четницима – одмах су посумњали у злонамерно ослепљивање ионако обневиделе братством и јединством благословене другарице Правде.
Прво, пошто је у судском већу седео нико други до Јозо Јелчић који је као усташки повереник, док су трајали покољи и одстрел, виђен са пиштољем о пасу како поставља таблу са називом Ново Село и на врата опустелих пребиловачких домова лепи упозорења «Забрањен улаз, усташки стан». Био је то више него јасан знак да се поново умилио и овој власти, па су напокон морали схватити да главни инспиратори и подстрекачи никада неће бити кажњени, а поготову да су се несавладане црне сплеле са црвеним силама и залиле воском уши судији Алији Хајдару који ни по сувислој логици и несумњивим доказима није поверовао да тек шачица крвника није могла смислити, организовати и сама спровести овако масован злочин.
Јер, са ове јаме, поврх које се у предвечерје Југославије 24. јуна 1981. чобаницама указала Госпа блажена, нико није утекао, нити је претекао!
ОЗНА СВЕ (КАСНО) ДОЗНА
С почетка јесени 1945. Јовановић се из Босанског Брода, где је од 3. јула радио на истовару угља, наједном обрео у Војводини. Ту га је на свом салашу у Доњим Верушићима одмах прихватио Лука Бајић, а након годину дана са посебном препоруком упућује га у село Павловац код земљопоседника Стипана Дулића.
После две године прелази код Антуна Дулића где ради наредних 26 месеци, а они који су га познавали посведочили су да је у кући, поготово за столом, и овог кулака имао далеко повлашћенији положај од обичних паора и осталих повремених надничара.
Наредну годину уточиште му у Таванкуту пружа Габор Марковић, а потом још два лета проводи склоњен код Николе Острогонца одакле одлази на Палић где је, напокон, и ухапшен. Наиме, с незадрживим наступањем партизана пред крај 1944, наводно, од Италијана отпуштен као сувишни радник у бокситним рудницима крај Градца, скрио се код своје сестре у селу Јасеници, а онда – тек наизглед без нарочитог повода – пред само оконачање рата поново облачи усташку униформу и повлачи се са главнином бојне црнокошуљаша злогласног Јакова Барбарића из Мостара у Сарајево, а потом преко Јасеновца у Загреб. Два дана пре објаве потпуног слома фашизма и капитулације НДХ, 7. маја са најокорелијим усташама креће ка Цељу са намером да се дочепају аустријске границе, али бива заробљен. Невероватно, али је истинито, да је оставши неоткривен, постао борац Жумберачке бригаде и укњижио чак два месеца борачког стажа у НОВ!
– Ма колико изгледа могуће да је са уредно издатим папирима успео да прикрије свој прави идентитет, практично неизводљиво је било да овде, без икакве помоћи и заштите, толико дуго измиче ОЗНИ. Поготово што су на овом терену патроле посебно будно мотриле погранична подручја и непрестано темељно чешљале сваки кутак, проверавале сваког придошлицу и посебно удаљене салаше као места погодна за скривање пребега и одметника. Уосталом, добро је познато какав су однос имале нове власти према кулацима и који су поступак примењивали према онима који израбљују туђу радну снагу – каже један веома искусни оперативац из тих смутних поратних времена наводећи да није случајно настала крилатица да «ОЗНА све дозна».
НОВИ ПАЦОВСКИ КАНАЛИ
Он се сећа да је начелник војно-полицијске управе био извесни Милош Мартиновић – Металац који се као «србомрзац» прочуо по невиђеном шиканирању досељеника немилице растурајући литургије и славска окупљања у портама православних храмова, забрањујући црквене обреде и крштења новорођенчади прогоном свештеника тако да су два упорна попа из оближњег села Пачира, на правди Бога, заглавила у вишемесечни затвор.
Када је сасвим застранио похапсивши и готово пола сељана у Мишићеву смењен је са дужности. Постављењем за партијског секретара Суботице заправо је унапређен и, са тог положаја, још безобзирније се окомио на Херцеговце у Бајмоку, Алекси Шантићу и другим околним колонизованим селима сузбијајући сваки помен о усташким злоделима у старом крају оптужбама да роваре против братства и јединства.
И то је била једна у низу срећних околности под којима је, као под кишобраном, расла мала Ивана све док у најновијем крвопролићу нису, заједно са незгаслим идејама, поново повампирена стара стратишта и логори у Дретељу, Чапљини, Почитељу…
Точак историје вратила су уназад «деца комунизма» – синови и кћери злих очева и још горих матера – који су се по распарчавању некадашње заједничке државе поново ухватили у крваво коло национализма, затрли грађанску класу у Србији и уништили тек запаћени средњи слој радништва.
Али њихово детињство и младост подразумевало је увек лагодан живот и добро образовање, углавном у иностранству, што их је увело у најмоћније кругове друштва и учинило новим господарима све беднијих душа свеколиког народа.
Зато нимало не чуди њена испољена енергија у најновијим настојањима да због бржег помирења, како у БиХ тако и у читавом региону, злочинци не морају бити кажњени, а да једино Сребрница остане трајно подсећање на мрачну прошлост у којој ништа није учињено да се нов помор спречи.Карла дел Понте је у њој добила праву саговорницу, јер бивша министарка пољопривреде зна да су Пребиловчани попут кромпира – и да их и сада има више под земљом него на земљи!
Антрфиле: ПРЕБИЛОВЦИ – ДВА ПУТА УБИЈЕНИ – Усташки геноцид и посебно истребљење српског села Пребиловци у Херцеговини беспримеран је злочин и један од најгорих и најсрамнијих догађаја у новијој људској историји.
– Не зовите ово дивљаштвом да не би вређали дивљаке у Амазонији – рекао је тим поводом на парастосу 4. августа 1991. академик др Милорад Екмечић. Да припадају неком другом народу Пребиловци би били познати и поштовани у целом свету и заштићени у сваком погледу, попут Аушвица, Хирошиме, села Лидица у Чешкој, или сад Сребренице. Овако, пошто су српски, заборављени су и запостављени од свих, наравно и од самих Срба. Већини жртава нацизма и фашизма из Другог светског рата обезбеђено је поштовање и заштита од скрнављења. Постоје посебни музеји посвећени њима где им се светски државници и друге значајне личности указују поштовање, а на међународном нивоу постоје посебни дани посвећени овим жртвама. Српске жртве из 20. века не само да се игноришу него се и само њихово помињање сматра ратним хушкањем које је, тобоже, изазвало грађанске и верске ратове на простору бивше Југославије!?
Родбина усташких жртава, која је 1990/91. отворила 12 јама и из њих извадила, а потом и достојно сахранила кости више од 4.000 мученика доживела је да њихове мртве по други пут убију дизањем у ваздух крипте у незавршеној пребиловачкој цркви чиме је 7. јуна 1992. окончана војна операција «Чагаљ», коју су предводили хосовац Добросав Парага и генарал Јанко Бобетко, после које је долина Неретве поново готво остала без Срба.
Таблоид бр.105, 31.август 2006.
Vidite kako lazete!? Ovaj na spomeniku je Franjin,lepo pise,a onaj je Jakovov! Cisto sumnjam da bi decko od 17 godina mogao imati 9 dece,ali ste sigurno mislili,ma hajde, kao da je to sad vazno.
Шта је спорно, испод Ивана Фрањиног пише Иван Јаковљев 1902-1958. Јесте ли мислили да неће нико обратити пажњу на фотографију споменика па покушавате читав текст прогласити за лаж? Умјесто да се као Хрват оградите од оваквих злочина и извините, Ви трошите своје вријеме, енергију и прсте да назовете текст лажним јер изгледа не видите добро или не умијете најбоље да читате. Срамота
Невероватно. Па то се у Меѓугорје појављује Мајка Православна а они и то су прихватили као њихово