Чедомир Антић: Улица Кнез Михаилова

А било је тако добро… Канцеларије у сред Кнез Михаилове, улаз мало увучен, неприметан а тамо на латинској Црногорчици и на енглеском стоји да је реч о амбасади Црне Горе. Над главама српских подљуди, високо на врху зграде стоји велебни стег којим су мудри оци домовине Секула, Мило, Душко, Филип… успели да побегну од српске тробојке, белог орла Немањића и вратили се замишљеној Дукљи која је стварна колико и земља Дембелија. Та дворска и ратна застава, у музеју од лошег чувања пожутелог орла, само је корак на путу ка барјаку који треба да се вије и на Романији, кога је прославио један други Црвени Хрват – Вијекослав Макс Л., а у Србију га (мада само у песми) пренели витезови клања деце и жена Рафаел Бобан и Јуре Францетић. Застава која је тробојка, али нешто другачија и на којој грб има прво бело поље. Промена идентитетског пола је спора, али немојте се заваравати, завршава се ту.

   Лако је било црногорчити се по Београду. Ширити се по „Мадери“. Оговарати по пријемима. Грдити Србе из Црне Горе пред „Београђанима“, Србију пред страним амабасадорима, а Београд пред свим Србима који су у њега од негде дошли. Позивати се на братство када има вајде, а у слободно време бити већа Колида од Грабарке. Дошло је време да се наплате рачуни. Не можете представљати један криминални, ауторитарни, злочиначки и мрзитељски режим а бити угледан и прихваћен гост у престоници народа који тај режим гази и затире. Док сам са бине протестног збора испред амбасадеЂукановићеве Црне Горе гледао у особу за коју ми је речено да тамо обавља дужност секретара и да је службено присутна, одлучио сам да, ако се прогон српског народа, затварање држављана Србије и прогон православне цркве у Црној Гори радикализује, а извесно је да ће са деменцијом и смртном агонијом Ђукановићевизма бити све горе и теже, фотографишем дипломатску и агентурну групацију режимских саучесника па да обавестимо комшије, госте и власнике ресторана, продавце и пролазнике ко им долази, кога служе и услужују, са киме другују… Наћи ће се који перпер и за билборд са фотографијама да стоје испред „Мадере“. Натовске дипломате можда није брига, али непорециво је да под заштитом НАТО-а делује режим по много чему подобан Јужноафричкој Унији из времена Питера Боте.

   Покушај Ђукановићевог режима да затре српски народ у Црној Гори не може бити успешан и у својој суштини је неинтелигентан. Шта је Ђукановићевска Црна Гора без њега на власти? Већ је свео историју Црне Горе на себе, Броза, неколико побуњених династијаша и пар краљева који су живели у време када није постојао ни назив Црна Гора. Без њега, неће остати ништа.

   У суботу је на почетку најпознатије београдске улице било хиљаду грађана. Ако ухапси предводника српске Црне Горе Андрију Мандића биће их десет хиљада. Ако га осуди доћи ће стотину хиљада. Онда ће устати сва Србија, а одатле до Жуте греде само је једна окука.

   Штета је што Ђукановић није у прилици да осим особа са колоритним надимцима упита за савет свог старог ментора Слободана Милошевића. Овај би му, да је жив, можда рекао шта се дешава када жене и деца почну да протестују. Није најгоре на свету изневерити руску подршку на референдуму и финансијске магнате који су инвестирали у Црну Гору. Доживотна петица из историје за јунака од 13 година опаснија је него америчка подморница „Сплендид“ у територијалним водама. Папирни авиони нашихгимназијалиста који памте и оно што се догодило пре њиховог рођења, опаснији су за најугледнијег међу америчким локаторима од Црноморске и Балтичке флоте заједно.

   Када смо формирали Одбор за одбрану Андрије Мандића и Славена Радуновића нисмо знали да ћемо бранити и Милана Кнежевића. Како је почело ускоро би могли да бранимо двестахиљада грађана Црне Горе. Од кога их бранимо? Од човека који је 1990. рекао да је „Косово бедем српског и црногорског народа који не сме пасти док је нас и поколења наших потомака“? Који је 1992. рекао да је „Слободан Милошевић најбоље што се могло десити Југославији у овом тренутку“? Који је поред усташа и четника мрзео и „стопостотне Црногорце?” А још је средином 1998. говорио о братству, крви заједнички проливеној и будућности јединствене државе…Требало је да прође рат и да Србија престане да буде европска мета и парија да би почео да профитира на отвореној мржњи према њој и, што је још горе, Србима из Црне Горе. Тек од тада, а посебно кад су из САД и ЕУ почели да спонзоришу сукоб две Србије и демонизацију Коштунице, чули смо правог Ђукановића: деда му је, према његовим речима, са српском војском прешао преко Албаније – када је један Петровић-Његош побегао на Запад, а он је Принципа назвао терористом, Србију окупатором, позвао на гушење православне цркве, санкционисао Русију…

   Прошло је скоро тридесет година, нема где даље да иде и не може више да изневери сопствена уверења која нема и мишљење које зависи само од личне користи.

Извор: Напредни клуб

Везане вијести:

Чедомир Антић: Геноциди и инквизиције | Јадовно 1941.

Антић: Намерна фашизација трибине о Републици Српској …

Чедомир Антић: Раде | Јадовно 1941.

Антић: Бошњаци желе Србе само у зоолошком врту | Јадовно …