У исто вриjеме, у фебруару 1942. године када се у Дракулићу десио стравични злочин, усташе су починиле jош jедан покољ у поткозарским селима Ивањска (данашње Поткозарjе) и Пискавица, у коjима jе на наjбруталниjи начин поклано више стотина цивила, али се о овом злочину до данас ниjе писало и скоро да му jе затрт сваки траг.
Покоље у Пискавици и Ивањскоj партизанска власт jе прећутала, вjероватно, да би избjегла сусрет са истином да су за партизанске диверзиjе кажњавани само Срби, а не и припадници друга два народа.
Земни остаци уморених у Пискавици и Ивањскоj нису сакупљени у заjедничку костурницу, већ су углавном остављени да почиваjу по сеоским двориштима, гдjе су их преживjели, послиjе покоља сахранили. Некима су потомци на тим мjестима подигли надгробне споменике. Већина jе, ипак, сахрањена у необиљежене масовне гробнице на сеоским гробљима.
Разлика између покоља од 5. и 12. фебруара 1942. у Пискавици и Ивањскоj и покоља у Дракулићу, Мотикама и Шарговцу, 7. фебруара, била jе у томе што jе Дракулић акт програмиране промjене демографске структуре у Бањалуци и околини. Припремљен jе у сарадњи с одредом Павелићевог „тjелесног здруга“, коjи га jе извео под руководством натпоручника Јосипа Мислова и фра Томислава Филиповића, припадника фрањевачког самостана Петрићевац код Бањалуке, док су покоље од 5. и 12. фебруара 1942. године извршиле домаће усташе, као одмазду за партизанске диверзиjе на прузи Бањалука – Приjедор.
Наиме, у два наврата – 5. и 12. фебруара 1942. године, усташе ,Србима познатих презимена, Пезићи, Томићи, Иџани, Ковачевићи, Клечине из села Ивањске приjе поласка у покољ у сусjедну Пискавицу, као поjачање домаћим усташама позвале су домобранске и њемачке воjне jединице и кренуле у кољчки поход на своjе комшиjе Србе.
Кољачи су долазили возом до помоћне жељезничке станице у Шушњарици, на 32. километру од Бањалуке, коjа jе удаљена седам километара од станице у Ивањскоj и пет километара од станице у Пискавици, или пjешке преко брда.
Преживjели Срби кажу да су 5. фебруара чули долазак воза у Шушњарицу и шкрипу вагона у тоj станици. Управо до те станице усташе су редовно контролисале и чувале жељезничку пругу између Бањалуке и Приjедора. Даље одатле, према Приjедору, партизани су скоро сваке ноћи рушили пругу и тако онемогућавали жељезнички саобраћаj између та два града, коjа су држале усташе. Повремено су усташе и домобрани у већем броjу обезбjеђивали ту пругу и поправке на њоj. Зато су Срби, коjи су 5. фебруара уочили долазак воза и усташа у Шушњарицу, мислили да они и тога jутра долазе да чуваjу , или поправе пругу. Ниjе нико помишљао на масовна убиства, нити се ко склањао пред усташама, jер до тада ниjе било масовних убистава невиног, мирног сеоског становништва у том краjу. Склањали су се само одрасли мушкарци. Тако су Срби масовно страдали не очекуjући одмазду. За вриjеме кратких упада у село усташе су извршиле покоље у
пискавичким засеоцима Ђуђићи, Шутиловићи и Поповићи, коjи се налазе с десне стране пруге из правца Бањалуке, као и у Шушњарима, Милошевићима, и ивањском засеоку Милаковићима, коjи се налазе с лиjеве стране. Сви засеоци су близу и пруге и међусобно. И сви су близу жељезничким станицама у Ивањскоj и Пискавици.
Главне, а често и jедине силеџиjе и кољачи Срба у Пискавици биле су усташе из Ивањске, у цивилним одиjелима али и у воjничким униформама. То су били сељаци, католици, коjи су познавали сусjедну Пискавицу. Познавали су све домаћине у Пискавици и сву њихову чељад, њихове куће, помоћне просториjе, котаре, путеве, увале, потоке и шумарке између кућа и око њих. Ту су одрасли заjедно са своjим комшиjама Србима. Те усташе из Ивањске наводиле су Ниjемце, домобране и усташе са стране на српске куће , као што пси трагачи наводе ловце на дивљач.
Према казивању свjедока, те усташе су претежно били средовjечни људи коjи су са лакоћом клали двогодишњу дjецу. Некон рата оваj злочин требало jе да буде што приjе заборављен. Многа тиjела жртава, након копњења сниjега, разниjеле су животиње. Милена Касаловић, рођена Милошевић, тада седмогодишња дjевоjчица, коjа jе у рату изгубила маjку Ружицу и три сестре од jедне до пет година и скоро сву родбину, никада ниjе успjела сазнати гдjе су гробови њене породице. Ниjе имала гдjе да запали свиjећу. Према свjедочењу Даре Милошевић, коjа jе изгубила троjе дjеце у строjу за стриjељање а преживjела jер се у стрељачком строjу онесвиjестила, на непотпуни списак страдалих додала jе по свом вjерном сjећању и памћењу jош 11 имена коjа до тада нису била записана. И управо то jе наjтеже бреме потомака коjи нису успjели да запишу тачан броj покланих предака и сачуваjу од заборава успомену на жртве , међу коjима су већина дjеца. Завршни ударац коjи су усташе задале овим засеоцима 12. фебруара, на Света Три Јерарха, оставили су трага до данашњих дана, jер jе већина ових села и данас слабо насељена и готово опустjела. Остаjе у обавези оних коjи носе презимена ових жртава да утврде да ли jе у овом покољу страдао 221 мjештанин, 304 мjештанина или jош више, како наводе разни несистематизовани извори. У своjоj књизи Лазар Лукаjић наводи 500 имена, али се ради о страдалим до 1945. Ипак, наjстрашниjи jе од свега заборав, изостали помен душама ових мученика и споменик , за чиjе jе подизање прошле године покренута инициjатива код ресорног министарства.
Извор: РТРС
Везане виjести: