23 godine od ubistva šabačkih novinara na Baniji

9. oktobra 2014. se navršila tužna godišnjica od smrti četiri novinara iz šabačkog dopisništva Radio Televizije Srbije, koji su poslati na ratište na Baniju, da naprave reportažu. Tako su poginuli: 

Zoran Amidžić, urednik dopisništva Bora Petrović, snimatelj Dejan Milićević, asistent snimatelja Sreten Ilić, urednik radija „Šabac“.

Na radnom zadatku tog dana ovi spomenuti novinari su upali u zasedu na putu između Petrinje i Gline, tako da su ubijeni pod nerazjašnjenim okolnostima od hrvatskih paravojnika. Očevici koji su pronašli leševe kažu da su tela novinara bila jezivo izmasakrirana. Niko od državnih organa Srbije, odnosno tada Jugoslavije, a i Hrvatske nije se potrudio da ispita okolnosti pod kojima su šabački novinari nastradali. Srpsko i hrvatsko državno tužilaštvo se ponašaju kao da ovaj slučaj ne postoji.

Nije čak ni istraga spovedena, a kamoli da je neko optužen ili osuđen za krivično delo ubistva.

Nastradali novinari su bili ozbiljni porodični ljudi, pa je tako petero dece i ostalo bez svojih očeva: Ognjen, Maja, Vanja, Jelena i Vladimir, dok su roditelji Dejana Milićevića ostali bez sina jedinca. Zoran Amidžić je bio vredan i požrtvovan radnik, davao je celog sebe. Postavio je temelje dopisništva RTS-a u Šapcu. Bio je majstor za reportaže, a najvše je cenio istinu, gledaoci su mu verovali svaku reč. Bavio se sportom i pratio je šabački rukometni klub „Metaloplastika“ 1980-ih godina.

Njegovoj porodici su tragičnu vest saopštili dva policijaca, koji su samo to rekli i otišli, nisu ništa detaljisali. U uredništvu šabačkog RTS-a ova vest o smrti njihovih kolega je primljena sa neizmernom tugom. Satima niko nije progovarao, a iz kancelarije se samo čuo plač i naricanje za kolegama.

Hrvatska štampa je ovaj slučaj iskoristila u antisrpsku propagandnu, na najgori mogući način. Hrvatski paravojnici su srpskim novinarima zaplenili kameru i sva dokumenta koja su imali. Kod Zorana Amidžića je pronađen spisak kadeta rukometaša „Metaloplastike“, za koje je rečeno na hrvatskim medijima da se radi o pripadnicima „neke četničke organizacije iz Srbije“.

U Šapcu se ne pamti veća sahrana nego što je sahrana četvorice novinara koji su poginuli 9. oktobra 1991. na Baniji. Na centralnom gradskom trgu, gde su bili mrtvački sanduci sa njihovim telima, okupilo se mnoštvo naroda, koji su u kolonama krenuli do Donjošorskog groblja. Tako je bilo tog oktobra 1991. a onda je sve palo u zaborav. Porodica šabačkih novinara niko se više nije sećao ni država ni firma u kojoj su bili zaposleni, može se reći da su ih čak i izbegavali. Zoran Brkić, kolega pokojnog Amidžića je pokrenuo inicijativu za za dodelu nagrade za najbolju reportažu „Zoran Amidžić“, ali to je dodljeno samo jedne godine. Takođe, bilo je predloženo da se u Šapcu dodeli jedna ulica sa imenima pokojnih novinara, ali su političke struje iz tadašnjeg vremena, to sprečile.

Ljiljana, supruga Bore Petrovića, jedva je odškolovala ćerku Vanju, koja je upisala Fakultet Političkih Nauka u Beogradu, odsek novinarstvo. Iako je i sama radila u šabačkom dopisništvu RTS-a, kao i njezin suprug koji je poginuo na ratištu gde ga je ista ta firma poslala, matična kuća joj je okrenula leđa. Skoro svaki put kada se vodila reorganizacija preduzeća u cilju smanjenja radnika, uvek je bila na spisku za otpust.

Na područiju bivše SFRJ tokom ratova 1991-1999 nastradalo je 75 novinara, ali ovo je najpoznatiji. Miodrag Popov čak navodi da su sve
novinare koji su išli na ratišta smatrali ratnim huškačima i zlikovcima.

Izvor: Zločini nad Srbima

Vezane vijesti:

Četrnaesta godišnjica otmice srpskih novinara na KiM