2025 - Страница 31 од 32 - Јадовно 1941.

Почетна » Архива за 2025 » Страна 31

Немања Девић: Једна сладуњава југословенска причица

10. јануар 2025.

Да ли ико разуман верује у причу да су хиљаде Срба усред НДХ свечано славили Божић у цркви 1942? Један од најбљутавијих митова савремене српске историје везан је за муфтију из Тузле који је наводно на Бадње вече ’42. спасао Србе покоља у цркви. Заузврат кад је умро десет `иљада људи га носило на табуту, међу њима и мање-више сви захвални тузлански Срби. Мит је осмислио савремени митбастер српске историје, ликом пресликани муфтија Курт, само без ахмедије. Доказао нам чо`ек да Обилић не постоји и да је стварни јунак српске историје муфтија Изтузле. Па за награду постао министар. Прича има племенит мотив и муфтија јест био пројугословенски, можда и просрпски

Скинија Јелке Јовандић

10. јануар 2025.

Једно потресно подсећање на људе Божје у ужасу мађарске рације у Новом Саду јануара 1942. Неколико дана уочи Богојављења 1942. године, Јелка Јовандић уснила је Светог Јована, који јој је рекао: „Дошао сам по своје стадо“. Забележено је то у књизи о породици Јовановић–Вакини. Јелка тада није знала шта ова реченица значи. А онда је дошао 6, односно 19. јануар 1942. Вода је у Новом Саду, који се тада звао искључиво Ујвидек, била освећена, јавио се Бог у лику Оца и Сина и Светога Духа. Постоји мишљење да вода брише прошлост, јер има иницијацијски карактер: урањање се може поредити са полагањем Христа у гроб, после чега Он васкрсава. Верујем да

Сандра Благић: Логор Крушчица, данас мјесто зарасло у коров, купину и шибље

10. јануар 2025.

Недалеко од општине Витез, код Травника, налази се село Крушчица. Скривенa од главног магистралног пута, без икаквих путоказа и обиљежја, стоји Црна кућа. Логор Крушчица! Срамота за Босну и Херцеговину да крије велики злочин. Мјесто зарасло у коров, купину, разно шибље. Унакажена Црна кућа. Као из хорор филмова излијећу слијепи мишеви а дупље прозора остадоше црне. Стисло у грудима, притишће као камен и не да ми да дишем. На зиду куће стоји спомен плоча, оштећена од метка из протеклог рата. Страх ме да уђем. Оронула је, девастирана. Шкрипи дрвени под. Већ ми слике пред очима лете. Изгладњели, претучени и боси чекали смрт. Jeр су били Срби и Јевреји. Унутрашњи зидови унакажени

Бојан Вегара: Срећан ти рођендан Републико Српска!

9. јануар 2025.

Да се зна, да смо први устали против свог зла свијета и створили Републику Српску. Ништа нам могли нисте, јер били смо сила Божија. Били смо војска и народ, а са нама је остао само Бог. Остали су нас сви редом оставили и бар неке снакције увели. Знали смо да смо сами. Крававо смо се тукли са домаћим и страним исламским фанатицима, усташама, НАТО пактом и то скоро четри године. Нисмо им дали пардона, јер као што рекох, били смо сила и тако смо се и понашали. Знали смо шта стварамо и за шта крваримо. Трипили смо немогуће и нисмо се жалили. Одбили смо на оном ратном референдуму први покушај

ПОСЛАНИЦА СТРАДАЛИХ

9. јануар 2025.

Јереј Бошко Р. Маринков написао је песму посвећену беби Милици Јовановић – страдалој у Мошорину, у Рацији 1942. године, и свим жртвама тог страшног злочина. Христос се роди, породицо моја, и роди и васкрсе и злочинце надмаши, и мене прихвати без иједне молитве, јер не знам читати, али сам Реч познала. Христос се роди, дивни моји гости, осванули пред софром коју сваке године украсим, о Његовом и свом рођендану, јер другог рођења сем Његове славе и своје смрти немам. И немам других гостију сем Његове милости и вашег сећања, да се заиграм и да ми се честита на смрти. Да сам имала један, било би их мноштво до данас, и

СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТЕОФАНА БЕАТОВИЋА: Убијен од братске руке на Бадњи дан 1942. године

9. јануар 2025.

Свештеномученик Теофан (Томо) Беатовић, рођен је у Бодежиштима код Гацка 1890. године. Послије анексије, заједно са херцеговачким устаницима прелази у Црну Гору као добровољац до 1912, када одлази у Сјеверну Америку. Постриг прима у руском манастиру Светог Тихона у Пенсилванији о гдје борави од новембра 1919.до марта 1921.године, када је рукоположен за јерођакона од Архиепископа руског Александра. Био је запажени мисионар, у служби болничара до јула 1923, када прелази у Српску Нову Епархију (коју оснива епископ Мардарије Ускоковић (Свети Мардарије Љешански и Либертвилски). У то вријеме, Теофан прикупља прилоге за манастир-сиротиште Светог Саве у Либертвилу. Након четири године, отац Теофан се тешко разболио. Лијечи се у Чикагу и Сент Паулу,

08. јануара 1943. затворен логор у Сиску

8. јануар 2025.

Усташко-њемачки логор у Сиску основан је 3. августа 1942. по завршеним операцијама на Козари и Шамарици. У свом је саставу имао и посебан логор који се службено називао „Прихватилиште за дјецу избјеглица“. Дјечији логор у Сиску, највећи те врсте у НДХ, налазио се под покровитељством „Женске лозе усташког покрета“ и „Усташке надзорне службе“. Непосредно управљање „дјечјим прихватилиштем“ било је у рукама усташе Антуна Најжера, љекара по струци. Логор је био лоциран у неколико објеката у граду: згради бившег Југословенског сокола, тзв. Соколани, дворани женског самостана Светог Винка, магацину солане Рајс, згради Гучи, основној школи у Новом Сиску и тзв. Карантени, односно једној од шест барака сабирног логора. Дјеца су овдје,

Мирко Рапаић: Посљедњи Божић

7. јануар 2025.

Била jе субота, 4. jануар 1941. године. Био сам тада ђак четвртог разреда ниже гимназиjе у Кореници. Дочекали смо школски распуст за Божић. Звони школско звоно и jуримо на улицу. Свако на своjу страну. Ја идем за моjе родно село Језерце, коjе jе удаљено седамнаест километара од Коренице. Далеко jе и зима jе, али ћу до ноћи стићи да са своjима проведем божићне празнике. Стигао сам до првих кућа села Приjебоj, и jош само три километра па сам код куће. На улазу у Приjебоj, наприjе jе заселак Мажари или, како смо их ми звали, Марасовићи. Ту су све хрватске куће. Баш у том засеоку поjавише се на пртини три младића, моjих година или мало млађи. Али их не познадох

КРВАВИ БОЖИЋ 1993. године …

7. јануар 2025.

На дан највећег хришћанског празника српско село Кравица у општини Братунац завијено у црно. Спомен обиљежје погинулим борцима и цивилним жртвама одбрамбено отаџбинског рата и српским жртвама Другог свјетског рата регије Бирач и Средњег Подриња Републике Српске. Од 1992. до 1995. године 3267 српских жртава – Од 1941. до 1945. године 6469 српских жртава. Текст на споменику: „Мир вашим костима Крај друмова прашних, Покој вашој души, После мука страшних. Спавајте крај друма Сном предачких сенки, Спавајте младићи Невини во вјека“. ++++++++++++++ Пише: Славко Јовичић Славуј (1953 – 2022. ) 07. јануара 2019. На православни Божић, 7. јанара 1993. године, муслиманске снаге из Сребренице приредиле су крвави пир убивши 49 Срба

Божић у Придворици 1942.

7. јануар 2025.

У знак сjећања на невине жртве jедног од наjмонутрознииjих злочина, покољ српског становништва у селу Придворици у Херцеговини, на Божић 1941. на 1942. годину, редакциjа портала Јадовно доноси диjелове књиге др Сава Скока „Крваво коло херцеговачко 1941-1942“ – том први. Наjвећи научни ауторитет и наjобjективниjи хроничар ратних дешавања у Херцеговини на страницама 340-343, између осталог, доноси детаље крвавог Божића у Придворици код Гацка. Придворица jе наjпитомиjе село у Горњем Борчу. Нипошто ниjе случаjно што су се баш у њоj зауставили први словенски досељеници на херцеговачко тле и ту основали жупу Вишеву и подигли Камберов Град. Јер, Придворица jе, будући окружена са свих страна средњенпланинским висовима обраслим у густим шумама и буjним пашњацима, пружала врло повољне услове за живот номада. Међутим,

Душан Ђурагин, један од невиних чурушких жртава

Шајкашка окупана у крви

6. јануар 2025.

Власт у Будимпешти донела је одлуку да се у јужној Бачкој спроведе свеобухватна рација, која ће цео ледени јануар 1942. године обојити невином људском крвљу, испољен невиђени садизам. Аутор: Ђорђе Вукмировић Почетак 1942. године у јужној Бачкој био је леден. Температура је, данима, била око тридесет степени испод нуле, па је Тиса сасвим заледила, тако да се на банатску страну могло прећи пешице. Још леденије је, међутим, било у душама житеља Чуруга, Жабља, Ђурђева, Госпођинаца, Титела, Гардиноваца, Лока, Шајкаша, Мошорина, Вилова, Ковиља… Мађарска окупација трајала је већ девет месеци, а слутња великог зла, додуше још не сасвим дефинисана, стално је висила у ваздуху. КРВАВЕ облике та слутња почеће да добија

Отишао је наш Димитрије

6. јануар 2025.

Јануарски дан, уочи Бадњег јутра 2019, донео је неизмерну бол и сузе. Отишао је наш Димитрије. Наш лички анђео међ’ анђеле небеске. Постоје људи које је лако волети, а тешко речима описати њихову величину, доброту и дела. Ретко се рађају и срећу такви који остављају траг за вечност. Боголики Мирко, христоликих дела, дечак, а јунак, борац за правду на свим пољима. Најпре на оним нашим родољубивим, коренитим личким, чијом земљом је дуго ходио, трага православног налазио и бележио, дававши себе предано и несебично, срцем, како је само он то умео. Волео је Лику, то је и његов говор, и свака архаична реч одавала. Тиме се поносио. Лику је носио и

Календар геноцида: 06. јануар 1942.

6. јануар 2025.

Годишњица страдања Срба на Кордуну. Скакавац, Вргинмост. 6. jануара 1942, на православни Бадњи дан, усташе масакрирале 240 Срба и Рома (Цигана). Домачаj луг, у шуми Млађе, код Липља, Скакавац, 6. и 7. jануара и 10. маjа 1942. Усташе су масакрирале 68 Срба, мушкараца, жена и дjеце. У Горњоj Требињи, на Кордуну усташе су побиле вишe oд 220 нeвиних цивилних жртaвa нa Бaдњaк и Бoжић, 6. и 7.jaнуaрa 1942. гoдинe. Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ – свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб 2005. Везане виjести: Koмeмoрaциja у Гoрњoj Tрeбињи Koмeмoрaциja у Гoрњoj Tрeбињи нa Koрдуну

Бојан Вегара: ЂЕД ДРАГО

6. јануар 2025.

Чудили смо му се, ја и брат, што увијек стоји пред иконом увече и ујутру. Онда нас је научио да се и ми молимо. То је вјероватно, нешто највриједније, што ме је неко научио. Још нисам срео човјека, који је више волио дјецу и животиње од мог ђеда Драге. Више је личио на неког лика одбјеглог из бајке, већ на људе који данас живе. Рођен је у Пазарићу код Сарајева 1918. године. Други свјетски рат дочекао је као војник у Мостару. Из Мостара је побјегао одмах по капитулацији и дошао кући. Кући је био све док је имао дувана и кад му је нестало отишао је да га купи. Ту

Бојан Вегара: ДАНАС ХЉЕБА ОД ЈУЧЕ НЕ МОГУ

3. јануар 2025.

Хљеб је тијело Христово, рекао ми је давно ђед. Упамтио сам то и вјерујем у то читав свој живот. А ђед је увијек мео мрвице и стављао на прозор да се и птице засладе. Говорио нам је да се хљеб увијек дјели са људима који га немају и са осталим живим створовима, јер нама га Бог даје и ми смо дужни дати га свима који га немају. Остало ми је у сјећању, кад баби дође сестра Јелка уочи Никољдана, да шарају Крсни хљеб. Скоро ритуално би опрале руке, иако су до тада њима само остала јела правиле и онда би се кратко помолиле и почеле да шарају хљеб. Радиле су