јануар 2025 - Страница 4 од 4 - Јадовно 1941.

Почетна » Архива за јануар 2025 » Страна 4

Скинија Јелке Јовандић

10. јануар 2025.

Једно потресно подсећање на људе Божје у ужасу мађарске рације у Новом Саду јануара 1942. Неколико дана уочи Богојављења 1942. године, Јелка Јовандић уснила је Светог Јована, који јој је рекао: „Дошао сам по своје стадо“. Забележено је то у књизи о породици Јовановић–Вакини. Јелка тада није знала шта ова реченица значи. А онда је дошао 6, односно 19. јануар 1942. Вода је у Новом Саду, који се тада звао искључиво Ујвидек, била освећена, јавио се Бог у лику Оца и Сина и Светога Духа. Постоји мишљење да вода брише прошлост, јер има иницијацијски карактер: урањање се може поредити са полагањем Христа у гроб, после чега Он васкрсава. Верујем да

Сандра Благић: Логор Крушчица, данас мјесто зарасло у коров, купину и шибље

10. јануар 2025.

Недалеко од општине Витез, код Травника, налази се село Крушчица. Скривенa од главног магистралног пута, без икаквих путоказа и обиљежја, стоји Црна кућа. Логор Крушчица! Срамота за Босну и Херцеговину да крије велики злочин. Мјесто зарасло у коров, купину, разно шибље. Унакажена Црна кућа. Као из хорор филмова излијећу слијепи мишеви а дупље прозора остадоше црне. Стисло у грудима, притишће као камен и не да ми да дишем. На зиду куће стоји спомен плоча, оштећена од метка из протеклог рата. Страх ме да уђем. Оронула је, девастирана. Шкрипи дрвени под. Већ ми слике пред очима лете. Изгладњели, претучени и боси чекали смрт. Jeр су били Срби и Јевреји. Унутрашњи зидови унакажени

Бојан Вегара: Срећан ти рођендан Републико Српска!

9. јануар 2025.

Да се зна, да смо први устали против свог зла свијета и створили Републику Српску. Ништа нам могли нисте, јер били смо сила Божија. Били смо војска и народ, а са нама је остао само Бог. Остали су нас сви редом оставили и бар неке снакције увели. Знали смо да смо сами. Крававо смо се тукли са домаћим и страним исламским фанатицима, усташама, НАТО пактом и то скоро четри године. Нисмо им дали пардона, јер као што рекох, били смо сила и тако смо се и понашали. Знали смо шта стварамо и за шта крваримо. Трипили смо немогуће и нисмо се жалили. Одбили смо на оном ратном референдуму први покушај

ПОСЛАНИЦА СТРАДАЛИХ

9. јануар 2025.

Јереј Бошко Р. Маринков написао је песму посвећену беби Милици Јовановић – страдалој у Мошорину, у Рацији 1942. године, и свим жртвама тог страшног злочина. Христос се роди, породицо моја, и роди и васкрсе и злочинце надмаши, и мене прихвати без иједне молитве, јер не знам читати, али сам Реч познала. Христос се роди, дивни моји гости, осванули пред софром коју сваке године украсим, о Његовом и свом рођендану, јер другог рођења сем Његове славе и своје смрти немам. И немам других гостију сем Његове милости и вашег сећања, да се заиграм и да ми се честита на смрти. Да сам имала један, било би их мноштво до данас, и

СТРАДАЊЕ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ТЕОФАНА БЕАТОВИЋА: Убијен од братске руке на Бадњи дан 1942. године

9. јануар 2025.

Свештеномученик Теофан (Томо) Беатовић, рођен је у Бодежиштима код Гацка 1890. године. Послије анексије, заједно са херцеговачким устаницима прелази у Црну Гору као добровољац до 1912, када одлази у Сјеверну Америку. Постриг прима у руском манастиру Светог Тихона у Пенсилванији о гдје борави од новембра 1919.до марта 1921.године, када је рукоположен за јерођакона од Архиепископа руског Александра. Био је запажени мисионар, у служби болничара до јула 1923, када прелази у Српску Нову Епархију (коју оснива епископ Мардарије Ускоковић (Свети Мардарије Љешански и Либертвилски). У то вријеме, Теофан прикупља прилоге за манастир-сиротиште Светог Саве у Либертвилу. Након четири године, отац Теофан се тешко разболио. Лијечи се у Чикагу и Сент Паулу,

08. јануара 1943. затворен логор у Сиску

8. јануар 2025.

Усташко-њемачки логор у Сиску основан је 3. августа 1942. по завршеним операцијама на Козари и Шамарици. У свом је саставу имао и посебан логор који се службено називао “Прихватилиште за дјецу избјеглица”. Дјечији логор у Сиску, највећи те врсте у НДХ, налазио се под покровитељством “Женске лозе усташког покрета” и “Усташке надзорне службе”. Непосредно управљање “дјечјим прихватилиштем” било је у рукама усташе Антуна Најжера, љекара по струци. Логор је био лоциран у неколико објеката у граду: згради бившег Југословенског сокола, тзв. Соколани, дворани женског самостана Светог Винка, магацину солане Рајс, згради Гучи, основној школи у Новом Сиску и тзв. Карантени, односно једној од шест барака сабирног логора. Дјеца су овдје,

КРВАВИ БОЖИЋ 1993. године …

7. јануар 2025.

На дан највећег хришћанског празника српско село Кравица у општини Братунац завијено у црно. Спомен обиљежје погинулим борцима и цивилним жртвама одбрамбено отаџбинског рата и српским жртвама Другог свјетског рата регије Бирач и Средњег Подриња Републике Српске. Од 1992. до 1995. године 3267 српских жртава – Од 1941. до 1945. године 6469 српских жртава. Текст на споменику: “Мир вашим костима Крај друмова прашних, Покој вашој души, После мука страшних. Спавајте крај друма Сном предачких сенки, Спавајте младићи Невини во вјека”. ++++++++++++++ Пише: Славко Јовичић Славуј (1953 – 2022. ) 07. јануара 2019. На православни Божић, 7. јанара 1993. године, муслиманске снаге из Сребренице приредиле су крвави пир убивши 49 Срба

Душан Ђурагин, један од невиних чурушких жртава

Шајкашка окупана у крви

6. јануар 2025.

Власт у Будимпешти донела је одлуку да се у јужној Бачкој спроведе свеобухватна рација, која ће цео ледени јануар 1942. године обојити невином људском крвљу, испољен невиђени садизам. Аутор: Ђорђе Вукмировић Почетак 1942. године у јужној Бачкој био је леден. Температура је, данима, била око тридесет степени испод нуле, па је Тиса сасвим заледила, тако да се на банатску страну могло прећи пешице. Још леденије је, међутим, било у душама житеља Чуруга, Жабља, Ђурђева, Госпођинаца, Титела, Гардиноваца, Лока, Шајкаша, Мошорина, Вилова, Ковиља… Мађарска окупација трајала је већ девет месеци, а слутња великог зла, додуше још не сасвим дефинисана, стално је висила у ваздуху. КРВАВЕ облике та слутња почеће да добија

Бојан Вегара: ДАНАС ХЉЕБА ОД ЈУЧЕ НЕ МОГУ

3. јануар 2025.

Хљеб је тијело Христово, рекао ми је давно ђед. Упамтио сам то и вјерујем у то читав свој живот. А ђед је увијек мео мрвице и стављао на прозор да се и птице засладе. Говорио нам је да се хљеб увијек дјели са људима који га немају и са осталим живим створовима, јер нама га Бог даје и ми смо дужни дати га свима који га немају. Остало ми је у сјећању, кад баби дође сестра Јелка уочи Никољдана, да шарају Крсни хљеб. Скоро ритуално би опрале руке, иако су до тада њима само остала јела правиле и онда би се кратко помолиле и почеле да шарају хљеб. Радиле су

Рат против заборава професорке Смиље Аврамов

3. јануар 2025.

Смиља Аврамов може да нам послужи као драгоцени путоказ на путу националног освешћења и оздрављења. Када је 2. октобра 2018, у 101. години, престало да куца већ увелико ослабљено срце легендарне професорке међународног права Смиље Аврамов, Србија је остала без једног од најумнијих, најобразованијих и најчаснијих представника истинске националне елите. Иако је својим јавним деловањем и написаним књигама вишеструко задужила нашу земљу, мора се приметити да је опроштај од Смиље Аврамов био, баш као и њена слабо посећена сахрана, прилично скроман, а део јавности такође је непријатно изненадило сазнање да цењена професорка никада није постала члан Српска академије наука и уметности. На њен стоти рођендан, пре мало више од пола

Милош Ковић: Два Маутхаузена, три геноцида

2. јануар 2025.

Геноцид над Србима није био инцидент у историји Аустрије и Немачке. Није почео 1941, нити се окончао до данашњег дана. Од 1914. Поновљен је бар два пута. Градић Маутхаузен је пријатно место на обали Дунава, које одише типично аустријским спојем реда и лежерности. Све је ту на своме месту, сређено, поправљено, уобличено, очишћено. Посетилац може да у неком од кафеа поређаних дуж обале попије капућино и одмори поглед на великој, светлуцавој реци. Када је време лепо, може да гледа како Дунавом промичу једрилице и бродићи са релаксираним припадницима аустријске средње класе. На бреговима изнад ових пасторалних пејзажа налазе се два спомен обележја. Једно је гробље страдалника из Првог светског рата,

In Memoriam – Академик Проф. др Србољуб Живановић (1933 – 2024.)

2. јануар 2025.

Навршила се година дана како је у Лондону, после краће болести, у 90. години преминуо Академик Проф. Др. Србољуб Живановић. Рођен је 1933. године у породици железничког чиновника у Сарајеву. Вихор Другог светског рата је породицу Живановић као избеглице пронео кроз чак осам градова бивше Југославије, коначно их зауставивши у Београду. Ниже разреде гимназије и Малу матуру положио је 1948. године у Првој мушкој гимназији у Београду, а више разреде гимназије у Првој мешовитој гимназији у Земуну. Дипломирао је на Медицинском факултету београдског универзитета 1959. године као један од најбољих студената. 1964. године постао је један од најмлађих доктора наука у бившој Југославији. Своју професионалну каријеру посветио је анатомији, палеопатологији

На Тиси црна ћуприја

2. јануар 2025.

Само на утоку Јегричке у фашистичкој рацији леденом реком истекло је више од 1500 живота – Мост на Тиси у Жабљу и даље раздваја злочином неспојиве обале Пише: Младен Булут – Да је Бог дао, па да си се до рамена сасушила – клела је, до краја живота самотног, своју руку учитељица Анђелина Стефановић којом је посегла да злотворима отвори врата и у исти мах, од вазда богоугодног дома Живанових, начинила – гробницу. Тек једну од оноликих других у дугом низу уздуж и попреко сасвим опустеле Главне улице – онда преименоване у Horti Miklos utca – којим је, према службеном опису од 17. јануара 1942. једног специјално изаслатог будимпештанског детектива,