јануар 2024 - Страница 2 од 3 - Јадовно 1941.

Почетна » Архива за јануар 2024 » Страна 2

Епископ Кирило се поред гроба зликовца Алојзија Степинца екуменски молио и надахнуто бесједио

23. јануар 2024.

Поред Епископа Кирила, друштво су му у молитви на гробу Алојзија Степинца правили загребачки надбискуп Дражен Кутлеш, апостолски нунције у Републици Хрватској Giorgi Lingu и повјереник Нунцијатуре Alvaro Ernesto Isuireta Sea, бискуп Евангеличке (лутеранске) Цркве Бранко Берић, бискуп Реформисане Хришћанске Калвинске Цркве Peter Szenna, протојер Ставрофор Македонске Православне Цркве – Охридске Архиепископије Кирко Велински и старјешина Баптистичке Цркве Момир Блажек. У оквиру овогодишње такозване Свјетске молитвене осмине за јединство хришћана, у Загребачкој катедрали поред гроба Алојзија Степинца у Загребу одржано је у нед‌јељу 21. јануара 2024. тзв. централно екуменско молитвено славље за јединство хришћана на хрватском националном нивоу, преноси Алоонлине.ме. Учесници тзв. славља окупили су се том приликом на, како се истиче,

Саво Штрбац: Јунаци Равних Котара

23. јануар 2024.

Хрватске оружане снаге 22. јануара 1993. године извршиле су агресију под кодним називом “Масленица” на јужне делове Републике Српске Крајине, иако је то подручје било под заштитом плавих шлемова. Осмог дана од почетка агресије Равним Котарима и Буковицом болно је одјекнула вијест да је погинуо командант бенковачке бригаде пуковник Момчило Богуновић (42), родом из Биљана Доњих, села на првој линији фронта. Причало се да је погинуо јуришајући на непријатеља испред својих бораца и да је живот изгубио због неадекватне прве помоћи. Иако сам тих првих дана агресије на равнокотарска села дневно бележио и по десетак имена погинулих српских бораца, смрт пуковника Момчила ме посебно потресла, пошто сам га знао још

Бојан Вегара: ПРДЕЖ И ВБР

18. јануар 2024.

Пала је ракета тачно метар од краја мојих трагова у снијегу и мјеста гдје сам чучао. Устали смо рано тог дана. Пробудио нас тата вратима кад је пошао на линију. Остали смо да лежимо на ходнику, док неко од укућана не устане. Мада, знали смо да мама устане рано да прати тату и да је већ будна. Миљан је упалио оно кандило, а ја сам поправио јастук. Одједном зазвони телефон и јавих се. А са оне стране тетка ми рече да јој дам бабу. Окренух се и рекох Миљану. -Иди зови бабу, тражи је тетка! Он одма устаде и оде по бабу. Појавише се кроз пола минуте из малог ходника. Примјетих

Сандра Благић: Како мислимо да нас неко поштује, када ми не поштујемо своје мртве?

18. јануар 2024.

Гаравице су спомен подручје које се простире на 15 хектара површине. Налази се са обе стране магистралног пута Бихаћ – Загреб. У склопу спомен-парка налази се Хумачка главица, узвишење, у чијем су подножју три гробнице: Гаравице, Делибарице и Уљевите баре. Пише: Сандра Благић На Гаравицама су се до маја 1941. године налазили природни канали ријечице Клокот, који су за неколико мјесеци yсташе напунили лешевима Срба, Јевреја, Рома.Тачан број настрадалих никад није утврђен.Према британским изворима за само три мјесеца убијено је 14.500 цивила. Убијани су сваког дана, на сваком мјесту. Живи су спаљивани у црквама, кућама, шталама.Живи закопавани у усправном положају и посипани кречом. У Бихаћкој кули, коју нисам могла да

Саво Штрбац: Коме је и зашто хрватска влада отписала дугове

15. јануар 2024.

Влада Републике Хрватске је на 274. седници, одржаној 28. децембра 2023. године, усвојила Одлуку о отпису тражбина трошкова парничног поступка досуђених Републици Хрватској, тражбина с наслова накнаде штете и других тражбина досуђених Републици Хрватској, у одређеним поступцима. Информација о усвајању ове одлуке под истим датумом објављена је на службеном сајту хрватске владе, на којем је објављен и предлог текста одлуке. „Веритас” је дан касније на свом сајту објавио вест о усвајању и текст поменуте одлуке, док хрватски медији првих девет дана ни слова нису посветили овој одлуци. Тек 5. јануара 2024, на порталу бранитељског форума, под насловом „Влада опрашта дугове припадницима српске националне мањине на име изгубљених судских спорова против

Проф. др Србољуб Живановић: О броју деце убијене у Јасеновцу

15. јануар 2024.

Нове генерације новинара и политичара у ствари не знају тачан број деце убијене у Јасеновачком систему хрватских логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. Такође нису свесни да је Хрватска била и остала једина држава на свету која је имала концентрационе логоре за истребљење мале деце Срба, Јевреја и Рома. Често се манипулише са цифром од 20.000 деце коју су Хрвати убили. Тај број није тачан. Ради се само о оној деци чије је податке успео да пронађе Драгоје Лукић назван „родитељ изгубљене генерације“. Имао сам прилику да разговарам са Драгојем Лукићем, који ми је посветио своју књигу „били су само деца“. Том приликом ми је рекао да је успео

Југословенски заробљеници који граде пут између Карашока и Финске током Другог светског рата. Ову фотографију је почетком јесени направио немачки официр, ратни репортер, пре него што су заробљеници постали исцрпљени од глади и повременог дивљачког третмана од стране чувара. Фотографија: Архива немачке војске, Савезни архив Немачке

Ови заробљеници су градили „крвави пут“ – а после тога су погубљени

15. јануар 2024.

Југословенски заробљеници који су за време Другог светског рата били у Карашоку, требало је само да изграде пут до Финске, а после тога ниje требалo више да постоје. „Од доласка у логор у Карашок, Макс Гемеинхарт – познат као „Ексер“ – понашао се према неухрањеним и болесним заробљеницима на дивљачки и нехуман начин. Тукао је најболесније заробљенике без обзира на њихово стање и слао их на рад. Уобичавао је да туче исцрпљене заробљенике тако старшно да су они често умирали од његових удараца. Такође је слао болесне и изгладнеле заробљенике на погубљење. Сва убиства и погубљења извршавала је једна група Немаца међу којима је био и он.“ Ово је рекао

Бојан Вегара: НИСАМ НЕШТО АЛ’ САМ СРБИН

13. јануар 2024.

Борба још траје за сваки педаљ ове земље, за историју, за грб и заставу. Траје борба и Србин је увијек у Босни било тешко бит`, то сам добро научио у сваком времену и у сваком систему. Послије Олимпијаде у Сарајеву 1984. године, сазнао сам да сам Србин. Нису хтјели да се играју са мном и говорили су ми да сам Србо. Нисам знао шта је то и уплакан сам дошао кући. Имао сам само четри године. Када сам испричао ђеду и баби због чега плачем, сјели су ме и објаснили. Ђед је то урадио просто и рекао да ми нисмо као они и да су они издали Бога. А Бог

Бојан Вегара: БРОВИНГ И ЧОКОЛАДА

11. јануар 2024.

Била је то једна од наших игара налик руском рулету, због чоколаде коју нико окусио није.. Некад, крајем маја ’94-те било неко дуже примирје и стигле су чоколаде у Хаџиће. Чоколаде из Кисељака које су коштале право мало богатство. Ми тадашањи клинци користили смо то примирје и вуцарали се по читав дан. Сунце и лијепо вријеме измамили су доста људи напоље, јер свима је било доста станова и затворених просторија без трунке свијетла. Тог дана кад је стигла чоколада, ми смо се задесили на крају града, гдје је пробијено брдо за заобилазницу око Хаџића. Било нас је можда петнаестак и били смо клинци без трунке мозга и мудима до пода.

ГОРАН ЛУЧИЋ: СВИЈЕЋА ЗА МИЛИЦУ

11. јануар 2024.

Вече користим да шетам Ташмајданом. То ми је врло драга београдска башта, још се чврсто вјерује да су заправо овдје спаљене мошти Светог Саве. Испод Ташмајдана су мреже подземних склоништа и тунела, овдје су и њемачке трупе имале своје заклоне током Другог св.рата. – Имате ли упаљач? – избаци ме из дубоког нутарњег лутања момак са спортском торбом. Изгледао је као да се враћа са тренинга. Киша сипи а он покисао на улици дјелује мало чудно. – Не пушим. – одговарам хладно. Пун ми је принцип оваквих ликова што дуван уживају а ватру траже по улици… Носи фрајеру ‘лулицу уз гузицу’, што би се сеоски доље код нас одбрусило. Заустављам

ИЗМЕЂУ УСТАШКОГ ЗАГРЕБА И АУТОШОВИНИСТИЧКОГ БЕОГАДА

10. јануар 2024.

НАД ЗАПИСИМА О ЈАСЕНОВЦУ У „БЕРЛИНСКИМ ДНЕВНИЦИМА“ НИКОЛЕ ЖИВКОВИЋА КО ЈЕ НИКОЛА ЖИВКОВИЋ? Рођен 28. августа 1952. године у селу Драгошевци, у једном од најзападнијих српских завичаја, ускочком Жумберку у данашњој Хрватској, Живковић је од 1970. до 1972. био морнар, да би 1977. дипломирао философију и историју на Загребачком универзитету. Од 1979, живи у Берлину, где употпуњава своја знања на тамошњем Слободном универзитету. Један од најбољих познавалаца немачко – српских односа, аутор драгоцених књига, међу којима је и она о слици Срба у немачким медијима деведесетих година 20. века, преводилац Швикертове повести о унијаћењу православног Жумберка, као и мемоара високих Хитлерових повереника, Хермана Нојбахера и генерала Глеза фон Хорстенауа, Никола

Мати Герасима: МОНАШКУ ЗАКЛЕТВУ ДАЛА САМ АМФИЛОХИЈУ

7. јануар 2024.

„Новости“ у манастиру у Доњем Детлаку, код Дервенте, где мати Герасима бдије над светињом (ФОТО/ВИДЕО). Пре него што посеку бадњак са три јака ударца, мештани села Доњи Детлак прилазе му с речима „Помаже Бог, бадњаче“, читају Оченаш и посипају га житом. Ивер, односно „треска“ која је отпала, носи се кући. Верује се да ће, уколико тај комад буде већи, бити бољи и кајмак. Трактором се бадњак носи у цркву Манастира Светог пророка Илије, где га чекају настојатељица, мати Герасима и свештенослужитељ Жељко С. Божић. После службе, мештани се окупљају за свечаном трпезом. Између Оченаша и јела наздрављају, односно, како овде кажу, „дају поштење“ оном до себе – да отпије из

Бојан Вегара: ГЛАДНЕ ОЧИ И ФЕТА СИР

6. јануар 2024.

Богу душу, Бог је неће.. Данима су падале гранате. Није било струје и воде. А још од средине октобра осим риже и хљеба нисмо ништа друго уста ставили. Тог јутра нисам могао да једем рижу. Повраћало ми се од ње и нисам могао ни да гледам у њу. Рекао сам мами. -Ја ово не могу да доручкујем, гади ми се. Трпићу до ручка, а можда буде данас и следоваље у Црвеном Крсту. Мајка је само раменима слегла, направила неку тужну фацу и рекла. -Немам ништа друго, а ти ако не можеш трпи глад. Отпухно сам гласно, узео импровизовано кандило направљено од разрезаног чепа, вате и филџана, упалио га и узео

ВИДЕО: Погледајте филм „Иродови синови“

4. јануар 2024.

Продукција „Пријатељ Божији“ обележила је 22. априла 2017. интернет премијером свог најновијег филма „Иродови синови“. На овај дан 1945. године око 1200 заточеника логора Јасеновац одлучило се на покушај пробоја и самоослобођење, а само 107 их је преживело. У знак поштовања и пијетета према свим жртвама геноцида учињеног у Независној Држави Хрватској, Продукција “Пријатељ Божији” снимила је филм “Иродови синови” који није само фактографско сведочанство злочина. Његов главни садржај је анализа историјских, политичких, духовних, психолошких корена, узрока, мотива и повода који су довели до најбруталнијег обрачуна са српским народом. Посебна пажња посвећена је страдању деце, а оно, у својим библијским димензијама, представља догађај без преседана у читавој историји човечанства. О

Споменик српској деци у селу Носковачка Дубрава

4. јануар 2024.

Године 1964, на месном гробљу у селу Носковачка Дубрава у општини Чађавица, Вировитичко-подравска жупанија (на десној обали Драве), подигнут је овај споменик деци српској деци из Поткозарја која су страдала у усташком логору за жене и децу који се налазио у шталама властелинског имања грофа Драшковића. У периоду рада логора, од августа до децембра 1942. године, преминуло је 69 детета старости од 4. месеца до 4 године. До 1990. године обављане су редовне комеморације уз учешће представника матичне Босанске Дубице, а обновљене су 5. децембра 2014. године. Списак деце страдале у овом логору: Вуковић Миља, 4 месеца Бошлић Раде, 18 м. Миљевић Гина, 3 године Вујчић Ратко, 10 м. Вујковић