arrow up
[wptranslit_inline]
Ратко-Дмитровиц.јпг

Шта боли Николу Плећаша, а не тиче се Миланке Опачић

Док су у центру Загреба, у цркви Преображења Господњег, Јосиповић и Милановић са Србима прослављали Бадњак, недалеко одатле легендарни кошаркаш, један од најбољих у бившој Југославији, Никола Плећаш, чекао је Божић уз горку и тешку причу о свом народу Слика је била лепа и охрабрујућа; пред сам почетак вечерње службе уочи Божића, на Бадњак, шестог јануара, у православној цркви Преображења Господњег у најстрожем центру Загреба одјекнуо је пљесак и зачули се повици „Добро нам дошли“. Неколико секунди пре тога у цркву су ушли председник Хрватске Иво Јосиповић и председник Владе Хрватске Зоран Милановић. Неки од окупљених Срба су плакали. Те сузе може да разуме само Србин који је дуго година

Ратко Дмитровић

Парада поноса у Ораховцу

Не слажем се са заговорницима тезе да су „шпански борци“, Југословени, револуционари, који су 1936. године отишли да се у шпанском грађанском рату боре на страни комуниста – великани наше историје. Држим да се ту ради о међународном тероризму, јер свако наметање неке идеје силом, било да је та идеја комунистичка, капиталистичка, фашистичка, није ништа друго до тероризам. Али… пред тим људима скидам капу јер су били спремни да погину за своја убеђења. Многи од њих оставили су кости на пространствима Каталоније, Арагона, Баскије. Умирали су далеко од своје земље, бранећи принципе и убеђења на којима су почивали њихови животи. Њима је било свеједно бране ли то убеђење надомак куће

Ратко Дмитровић

Грко-католици или историјска грешка

Хрватски „повјесничари“ их зову „Ускоцима“, што може да се чита као име народа, али никако као Срби, јер ко ће од данашњих Хрвата признати да су му деда или прадеда били Срби Сада већ давних година у Загребу је излазио омладински лист, звао се „Полет“, који је у својој најсјајнијој фази имао продајни тираж о којем данас могу да сањају и највећи дневни листови на простору бивше Југославије. У концепцијском, садржајном, ауторском, графичком, смислу „Полет“ је био далеко испред свог времена, био је претеча онога што ће се почетком деведесетих година догодити у продукцији хрватских писаних медија. Недељник Глобус, покренут у Загребу 1991. године био је на неки начин оживљавање

Ратко-Дмитровиц.јпг

Бата Живојиновић на далековидном прозору

Службени Београд је прећутао срамну одлуку министра унутрашњих послова Хрватске Томислава Карамарка да забрани откривање споменика побијеним српским цивилима у селу Голубић, код Книна, док је за један разбијени „хрватски“ прозор у Суботици службеном нотом реаговала Влада Хрватске, иако је починилац и даље непознат У згуснутом времену, за само месец дана, бележимо неколико интересантних догађаја у односима Срба и Хрвата који недвојбено показују сву беду српске и сву надменост хрватске политике у односима двеју држава. Процес нормализације односа између Србије и Хрватске и даље се одвија трасираним правцима из којих, као архитекта, стоји Борис Тадић и његова властела; Београд доследно, упорно и без наговештаја промене игнорише све муке и проблеме

Ратко-Дмитровиц.јпг

Хрватски Аранђеловац

Тридесет година улупао сам у професију која се зове новинарство, написао стотине килограма текстова, имао и телевизијска искуства, али никада у свему томе нисам употребио појам издајник. Ни за кога, а било је разлога. Некако се клоним од тих великих речи јер, да будемо искрени, кад употребиш најтеже оружје, квалификацију иза које нема ништа горе и теже, онда је круг затворен и човек губи потребу и смисао да даље пише. У овом случају о људима, њиховој политици, поступцима. Ни у редовима који следе неће бити разврставања на оне који нешто бране и оне који су издајници, мада знам многе склоне тврдњи да ово што се ради са Србијом, ево већ

Ратко-Дмитровиц.јпг

Како је Фрљић урадио оно што Срби нису смели

Пише Ратко Дмитровић Страшну и тешко појмљиву мржњу, коју је деведесетих година према Србима јавно ширио сарајевски глумац Емир Хаџихафизбеговић, Срби су заборавили, али није заборавио један травнички Хрват, казалишни стваралац, који је за ту работу у помоћ позвао Ива Андрића Не постоји човек на простору бивше Титове државе који је више од сарајевског глумца Емира Хаџихафизбеговића јавно изговорио речи мржње према Србима као народу. Не појединим Србима, није грешка, већ према Србима у целини. Туђман, Шиме Ђодан, цео коментаторски хор загребачког „Вечерњег листа“, „Слободни тједник“, Хловерка Новак Срзић, Јосип Јовић, Мирко Ковач, Смаил Чекић, Јеврем Брковић…све њихове изјаве, теорије и оцене о Србима да ставите на једну страну ништавне

Ратко-Дмитровиц.јпг

Последњи ексер у лијес Срба из Хрватске

Пише Ратко Дмитровић Ових дана, на Конференцији о избеглицама, одржаној у Београду, дефинитивно је решено питањеједно г дела српског народа и то на начин да Срби по ко зна који пут губе све, а њихови непријатељи, без обзира на почињене страшне злочине, добијају све. Београд је у томе одиграо пресудну улогу.   Осмог маја 2010. године „Печат“ је објавио текст „Срби из Хрватске или брисање једне велике приче“, текст који сам написао са великим унутрашњим напором и муком, јер је по својој суштини нека врста некролога. У мени је и после тога остала да тиња нада како није баш све онако како сам написао; а написани текст правдао сам жељом да оно што је

Заборављена дела великог Јосифа Рајачића

Мало је данас у Србији оних који знају шта је све за свој народ, посебно у Војводини, урадио патријарх Рајачић, а међу Хрватима тешко ће се наћи иједан да исприча детаље устоличења бана Јелачића, церемоније коју је по православним обичајима водио Рајачић Негде у касну јесен 1990. године, а тада сам био новинар „Политике“, дописник из Загреба, добијем информацију да хрватска полиција има сазнања о складишту оружја у једној Католичкој цркви у Лици. Место се, рече ми мој полицијски извор, зове Саборско. Покушаји да у Загребу сазнам нешто више о томе нису дали резултата. Назовем Београд, испричам им шта сам чуо и кажем да би, ако ми допусте, отишао у

Ратко-Дмитровиц.јпг

Шта Србима и Србији доносе Милановић и Пусић?

Ако и кад Срби буду тражили више од онога што данас имају у Хрватској, а немају ништа, наследник Јадранке Косор може да их упита што то нису тражили, односно узели, док су били у коалицији и на власти са ХДЗ-ом, и биће у праву Први велики социјални бунт у Хрватској догодио се, ако ме памћење служи, 1999. године. Побунили су се радници у загребачком „Тиску“, својевремено економски врло моћној дистрибутивној мрежи која је најмање зарађивала на продаји новина, иако је то била основна делатност „Тиска“. Онда је дошла транзиција, друго име за пљачку. Људима је плата каснила и по неколико месеци и организован је штрајк. Туђманова влада пошаље неког веселника

Ратко-Дмитровиц.јпг

Последњи хрватски борац против усташтва

Само једном човеку, у новијој хрватској историји, идеолошко и политичко питање било је важније од националног, хрватског, а меру људског и моралног кредибилитета одређивао је и кроз однос према Србима у Хрватској. Био је идеолошки искључив, намћораст, у разговорима оптерећавајуће тих, упоран као мазга, често досадан, повремено циничан, доследан чак и у заблудама којих је делимично био свестан, свашта му се могло замерити осим онога што је радио последњих 14 година живота. То је било часно, људски, високоморално. Реч је о Стипи Шувару. Знам, и данас у Београду, међу писцима, позоришним и филмским радницима, социолозима, интелектуалцима уопште, много је оних који ће да направе киселу фацу на спомињање Шувара. Одмах

Ратко-Дмитровиц.јпг

Време је за Томпсона у „Београдској арени“

Ако Србија и службени Београд заиста имају потребу да виде праву, већинску Хрватску, Хрватску са којом ће се сусретати на свим пољима друштвеног и политичког деловања, онда у „Београдску арену“ што пре треба довести Марка Перковића Ако сте из наслова закључили да сам нешто љут, па од муке идем у крајност, нисте у праву. Заиста мислим да је време за београдски концерт Марка Перковића Томпсона. Да, оног што у песми „Бојна Чавоглаве“ прети Србима протеривањем из Хрватске, додајући да ће их (Србе) хрватска рука стићи и на простору Србије; оног на чијем се концертима сакупљају симпатизери и следбеници усташке идеологије; оног који пре сваког наступа извикује „За дом“, а публика

Ратко-Дмитровиц.јпг

Крлежа, име које ће време истопити

Срби га доживљавају као хрватског националисту, што он није био, Хрвати у њему виде опасност по хрватску културу, што је свакако погрешан став, комунисти му никада нису до краја веровали, и имали су разлога за то. Највише су у праву они за које је Крлежа био оличење нарцисоидне кукавице Био је крај априла 1941. године. Касно поподне. Млади стражар у смеђој усташкој униформи водио је испод руке мрачним ходником омањег човека, на прагу педесете године живота, који је плакао. Дневно светло изливало се у тај скучени простор истражног затвора у Петрињској улици, кроз уске прозоре иза којих је Загреб живео животом пуним еуфорије због тек створене државе на коју су

Ратко-Дмитровиц.јпг

Раде Шербеџија: Хрватски глумац грузијског порекла

Неки српски националисти, или Срби са израженим националним осећајем, још увек имају проблем са човеком који се зове Раде Шербеџија; не иде им у главу због чега Шербеџија није српски глумац и због чега тако дуго и тако упорно бежи од свог српског порекла. Никада се није изјаснио као Србин, а за себе каже да је хрватски глумац. РАЗУМЉИВА СИТУАЦИЈА Што се тиче Ђорђа Балашевића, још једног за кога се мислило да је Србин, ту је ситуација разумљивија, кажу горе споменути; Балашевићу је мајка Хрватица, очева линија је имала разна конвертитства, верска и национална, па се међу таквим етничким и генетским струнама човек лако запетља. Али Шербеџија…њему су и отац

Ратко-Дмитровиц.јпг

Хрватска ћирилица из Широког Бријега

Међу најинтересантније и свакако трагикомичне теорије о траговима хрватства у Херцеговини спада она која истовремено објашњава историју малог градића у којем је рођен Гојко Шушак Неколико минута пре 21 час у врелу београдску ноћ, из биоскопа „20. октобар“, 13. јула 1968. године изашао је један двадесетогодишњак. У биоскопу се приказивао филм „Рисифи у Панами“. Младић се лагано спуштао Балканском улицом и када је био на неколико стотина метара од железничке станице у биоскопу „20. октобар“ одјекнула је страховита експлозија. Временски темпирана бомба, постављена у 16 реду испод седишта број шест убила је радника Саву Чучуровића и ранила још 70-ак особа. Студенткиња Магдалена Новаковић остала је без обе ноге. УСТАШКА АРМАДА

Кардинал Винко Пуљић Фото: Танјуг/Твитер

Кардинал Пуљић забринут због растуће исламизације у БиХ

Надбискуп врхбосански кардинал Винко Пуљић изјавио је током посјете међународном сједишту католичке хуманитарне организације “Помоћ цркве у невољи“ у Блектауну у Аустралији да је забринут због растуће исламизације у БиХ. “У БиХ има између 3.000 и 5.000 вехабија које настоје да стекну утицај у друштву. Нико у властима у БиХ нема храбрости да учини било шта како би спријечио такав развој. С друге стране, на тржишту рада, у школама и у другим сферама друштвеног живота, католици су системски у неповољном положају“, упозорио је кардинал Пуљић. Он је рекао да су муслимански центри и џамије саграђени у многим мјестима у БиХ, и то од петродолара из Саудијске Арабије, те да је

НАЈНОВИЈЕ ВИЈЕСТИ

Прочитано чисто

Има једно питање на које је, присиљен неким прањем, иако округло, одговорио

Попис
10.502жртве

Удружење Јадовно 1941. је формирало Централну базу жртава, коју можете претражити уносом појединих података о жртвама.

Календар
Покоља

Одаберите годину или мјесец и претражите све догађаје који су се десили у том периоду.